Zaletim se tako često, zajapurim, nadujem kao pokvašeni sunđer i potrčim nošen vetrom inspiracije po parče belog i nešto olova. Naoštrim čula, prigušim svetlo, iskolačim oči, uzdahnem i napišem prvu reč. I... osećanja se sama umotaju u nevidljive oblande, kao, samo njemu čujnim šumom, uplašeno kuče, sklupčaju po uredno složenim fasciklama, poređaju redosledom kojim su i dolutala, umire se i zataje u još neotkrivenim predelima tela, između glave i srca.
Utkivena za revere, ostaju da ih nosim; samo meni znana kao osnovni elementi koji su svima poznati ali ih je retko ko svestan. Kao vazduh, kao zemlja, kao voda, kao vatra. Postoje neshvaćena. Isprana i iznošena, izbeljena ili ofarbana drugim, zamenjena tudjim, izmenjena vremenom, zaboravljena čekaju da jednog dana opet budu otkrivena. Ako ikada uopšte.
Možda je i bolje tako.
Vetar okrene na drugu stranu, kad tad, a olovo... olovo već izbledi za čas.