Drugi život ili drugi početak. Ili možda drugi ja? Ko to zna. https://www.blogoye.me/niko/ sr Sun, 08 Nov 2026 02:03:01 +0100 BlogOye! I Danas sija Sunce svetli, neko drugo, tudje, greje moje lice. Sunce, nije isto. Dok provlačim korake u tunelu za put, nedostaje tračak...   Bez njega, nije ništa kao što je bilo pre. Fri, 12 Mar 2010 14:49:00 +0100 https://www.blogoye.me/niko/76598/ Noć "... Da mi je da se još jednom zaljubim, opet bih gledao niz kej, kao niz prugu..." [za nju] Ona je bila devojka iz jednog sasvim drugog filma. Iz priče na raskršću milenijuma. Devojka koja je u osvit zore usamljeno stojala ispred jednog od izloga na Trgu Slobode i svojim umornim očima uporno pretraživala pločnik. A ja, ja sam bio dečko koji joj je sa ispruženom rukom prišao: -"Izvini, da li ovo možda tražiš?", pitao sam otvarajući svoj dlan na kom je ležala zlatna mindjuša, davni poklon njene bake. Video sam suze u njenim očima. Otpratio sam je kući slušajući je kako srećno cvrkuće najlepšu pesmu koju sam ikada čuo. Rekla je da nisam baš pričljiv, a ja sam odgovorio da ne volim puno da pričam i da se ponekad najviše stvari kaže ćuteći. Stajali smo pred zastakljenim ulazom njene zgrade kada mi je šapnula da sam joj od svih, ja dao najlepši poklon i da bi volela da i ona može meni nešto da pokloni. Tog prvog januarskog jutra novog milenijuma, poklonila mi je svoje usne. Sledećih nedelja poklonila mi je zimu koju neću nikada zaboraviti. Sada, godinama kasnije, opet smo sedeli na stepeništu petog sprata ulaza njene zgrade odakle smo nekada u tami zagrljeni gledali u Dunav, divili se svetlima Tvrdjave preko puta i posmatrali parove u romantičnim šetnjama keja ispod nas. -"Jesi li srećan?", pitala je pokušavajući da u mojim očima otkrije odgovor i pre nego što bih joj ga rečima dao. -"Ah, znaš... sa nekim stvarima sam srećan, sa drugima nisam... više manje normalno..." -"Izledaš pomalo umorno. Mislim, tvoje oči... imaš par crta ispod ovog oka...", prstom desne ruke dodirnula je plavo-sivu štraftu ispod njega. Uhvatio sam njen dlan u svoje ruke i prstima popunio praznine izmedju njenih. -"Ma, to je samo... mnogo toga se desi za pet godina. I previše. Znaš onu kletvu 'Da Bog da da živiš u zanimljivim vremenima'... Neke stvari jednostavno ostave traga.", uzdahnuo sam, a ona je sa upitnikom izmedju obrva zatražila ipak malo bolje objašnjenje. -"Postoje neke stvari koje me opterećuju i nikada mi ne daju mira. I postoje neki ljudi, nekad meni tako bliski, koji su me razočali. Ponekad o njima razmišljam noćima, nekad svesno a ponekad u snu. Odrastemo, znaš, i onda neke maske padnu a neki snovi se rasprše. I tada, treba malo vremena da sam sebe opet nadjes." Trgao sam se iz monologa kojeg sam vodio. -"Ali, mnogo sam srećan što sam te večeras sreo i ne bih sada o tome. Kako si ti? Čujem da si pred diplomskim?" -"Ah, i ja sam tako nekako slično tebi. Ali ok sam, sve je po starom, znaš ti mene... I da, ne znam ko te tako dobro informiše, ali dobro si čuo za diplomski.", nasmejala se -"Za Novu Godinu?", upitao sam sa osmehom koji je uzvratila -"Da, za Novu Godinu. Hoćeš li biti tu tada?" Nevoljno sam odmahnuo glavom -"Ništa od poklona!", pokušao sam šalom da sprečim nalet tuge."Sada sam već više preko nego ovde..." Ćutali smo par minuta dok nije prekinula tišinu: -"Znaš, onda, bila sam klinka i nisam...", zaustavio sam je pre nego što je mogla više da kaže. -"Hej, znam, nemoj, nema razloga. Odavno sam ti oprostio. Bili smo oboje mladji i dosta ludji, zar ne?" Prišla mi je sasvim blizu, zagrlila i jako stegnula uz sebe. Naslonila je svoje tople usne na moj desni obraz i na njima ostavila odraz svog karmina boje trešnje. Dok su te noći brodovi prolazili rekom ispred nas, dugo smo oživljavali uspomene, našu "tajnu šumu", skriveni kutak u zavejanom parku, i ono mesto na kom smo se prvi put sreli. Kada je počelo da sviće, rekao sam joj da moram poći. -"Dolazi Nova Godina i volela bih da ti mogu nešto pokloniti..." Nasmešio sam se i nežno joj pomazio meke, zagrejane obraze. -"Ti ni ne znaš, ali ja sam već dobio poklon od tebe" - rekoh dok me je zbunjeno gledala. "Dobio sam ovo veče i onu zimu. Više od toga ne bih ni umeo tražiti. Poklonila si mi najlepše uspomene. To su pokloni koje nosim sa sobom gde god da krenem..." Toga ranog, zimskog jutra poklonila mi je još jednom - svoje usne. 24. novembar 2005 Thu, 29 Oct 2009 23:36:00 +0100 https://www.blogoye.me/niko/70052/ Zaletim se tako često, zajapurim, nadujem kao pokvašeni sunđer i potrčim nošen vetrom inspiracije po parče belog i nešto olova. Naoštrim čula, prigušim svetlo, iskolačim oči, uzdahnem i napišem prvu reč. I... osećanja se sama umotaju u nevidljive oblande, kao, samo njemu čujnim šumom, uplašeno kuče, sklupčaju po uredno složenim fasciklama, poređaju redosledom kojim su i dolutala, umire se i zataje u još neotkrivenim predelima tela, između glave i srca. Utkivena za revere, ostaju da ih nosim; samo meni znana kao osnovni elementi koji su svima poznati ali ih je retko ko svestan. Kao vazduh, kao zemlja, kao voda, kao vatra. Postoje neshvaćena. Isprana i iznošena, izbeljena ili ofarbana drugim, zamenjena tudjim, izmenjena vremenom, zaboravljena čekaju da jednog dana opet budu otkrivena. Ako ikada uopšte. Možda je i bolje tako. Vetar okrene na drugu stranu, kad tad, a olovo... olovo već izbledi za čas. Tue, 20 Oct 2009 20:47:00 +0200 https://www.blogoye.me/niko/69722/ mi smo prolazili dok je vreme stajalo Fri, 04 Sep 2009 01:17:00 +0200 https://www.blogoye.me/niko/68112/ Tu sam ostao zagljavljen, četiri godine u nekom davno prošlom Proleću koje više odavno nikome nije bitno. U nekom glupom, dugom pluskvamperfektu koji se rastegao i otegao medju potencijalima prošlog. Ali dosta o njima, previše je već rečeno. Slušaj me sada! Ovo je ovde granica! Proglašavam mojim ovaj pedalj zemlje nad kojim stojim! Od ovog pedlja koje stopalima drobim, i od ovog treptaja oka kojim lovim trenutke budućih vremena svojih, krećem maršom slobodnog čoveka u buduće dane. U negde i bilo gde. Gde god da krenem, to je moj put. To je jedini put koji imam. I počujte svi sada! Naredjujem! Neka sada najzad dodje to Leto koje već godinama čezne da se rodi. Neka se sa njim rode i svi budući dani i neka se sruče umesto prolećnih kiša rečenice natopljene osmesima sadašnjošti i željama budućim. Objavljujem proglas! Ja jesam. Ja želim. Ja mogu. I ja hoču. Granice svoje sreće postavljam sam! Ja postojim. Ja volim život i volim sebe     i volim Ča ča ča   Sat, 23 May 2009 17:59:00 +0200 https://www.blogoye.me/niko/64239/ Istrgao sam šakom osećanja iz grudi svojih. Životinjski, rukom iscedio Slatko i gorčinu, na pruženom dlanu poklonio sam drugim. Iskreno. U šaci punoj smrvljenog Nije ostalo ništa za mene. Mon, 15 Dec 2008 19:11:00 +0100 https://www.blogoye.me/niko/54193/ Imao sam zemlju, lepsu od svih zemalja na ovom svetu. Obisao sam mnoge zemlje, zavirio u mnoge duse, prevalio daleke granice i nigde nisam nasao ono sto sam nekada imao. Imao sam prijatelja od jednog do drugog kraja, uspomena, fotografija koje sad stoje po albumima. Ostalo je jos dovoljno ljudi iz tih slika. Postali smo daleki, no jos uvek nosimo tu stafetu u sebi. Pun ljubavi, zelja i snova, srece... Taj plamen jos uvek gori u nekima od nas. Sat, 29 Nov 2008 15:18:00 +0100 https://www.blogoye.me/niko/53252/ Raskinuo sam. Sa njim, njom, njima. Sa svime što mi se nije svidelo. Brutalno. Beskompromisno. Raskinuo sam. Ne nisam ih izbrisao iz svesti zamahom ruke. Ne, nisam ih sklonio ispod tepiha ili rasplinuo u moru kao šaku punu peska koji lagano otiče u beskraj. Ne, nisam. Ostali su deo praha koji će ostati za mnom. Ostali su sa mnom. Zauvek. A ja... Raskinuo sam. Sa sobom... Neki drugi... ... da li su novi počeci samo smisleni nastavci onoga što je u stvari trebalo biti? Mon, 11 Aug 2008 09:22:00 +0200 https://www.blogoye.me/niko/46379/