Tu sam ostao zagljavljen, četiri godine u nekom davno prošlom Proleću koje više odavno nikome nije bitno. U nekom glupom, dugom pluskvamperfektu koji se rastegao i otegao medju potencijalima prošlog. Ali dosta o njima, previše je već rečeno.

Slušaj me sada! Ovo je ovde granica! Proglašavam mojim ovaj pedalj zemlje nad kojim stojim!

Od ovog pedlja koje stopalima drobim, i od ovog treptaja oka kojim lovim trenutke budućih vremena svojih, krećem maršom slobodnog čoveka u buduće dane. U negde i bilo gde. Gde god da krenem, to je moj put. To je jedini put koji imam.

I počujte svi sada! Naredjujem! Neka sada najzad dodje to Leto koje već godinama čezne da se rodi. Neka se sa njim rode i svi budući dani i neka se sruče umesto prolećnih kiša rečenice natopljene osmesima sadašnjošti i željama budućim.

Objavljujem proglas!

Ja jesam.
Ja želim.
Ja mogu.
I ja hoču.

Granice svoje sreće postavljam sam!

Ja postojim. Ja volim život i volim sebe

i volim Ča ča ča