U kavezu lezim polumrtva.

Moja krila jos su topla od krvi,

koja se pusi, pored moga tela.

Suncevo se svetlo odbija o

zlatne resetke, i svilenu postelju.

Misljase- bice mi udobno.

A ja ceznem za slobodnim letom,

gde bi krv moja uzavrela

a lice osmeh sjajni bi opio.

Sanjam da poletim….

Al mi krila pored mene leze….

I kad kavez otvore, ja ustuknem.

Ne verujem svojoj krvi-

slagace me moje zarobljene oci,

ubice me moje ubijeno srce.

Zapocinje nova kataklizma.
Gde smo se izgubile nas dve?
Ja te od svih najbolje ne razumem
al samo ti si smisao mene.

Gde smo se izgubile devojcice?
Ne spavamo vise u istom krevetu,
ne pricamo vise istovremeno.
Sklisko je nase sahovko polje
pa cesto mesto kraljice dobijes pesaka.

Evo isparava svetiljka u ranomraku,
nedostaje mi tvoja snaga…

Zelim natrag u tvoje narucje
kao u matericu,
da mozda opet osetim da se
prozimaju mojpocetak i tvoj kraj.

Zelim a ne mogu jer
neki me vrag od nase bliskosti deli.
Drsko odgovaram i brzo odrastam
i samo zelim…