Muska ispovest «

8.10.2011 «
Ne traži da zaboravim. Ne mogu. Svaki pogled ka suncu seća na tebe. Blistavo je poput tvog osmeha. I peče. Žari poput tvojih reči, koje si izgovorila bez treptaja. Hladno. Mislio sam da bismo... Nekako... Možda... Mislio sam da bismo mogli da idemo protiv sveta. Protiv pogleda. Komentara. Protiv ljudi. Zajedno. I bio sam ubeđen da ću sa tobom dosegnuti sreću.
Svaki dašak vetra u letnjoj vrelini seća na nas. Gotovo je bešuman, a tako prija. Poput šapata. Ubija me, podsećajući na ono što je bilo. Na poljupce. Dodire. Na momente u kojima sam se osećao tako moćno i jako. A bio sam tako ranjiv. Bila si prva koja mi je u očima spoznala tu ranjivost. Ona koja je iza glomaznih glečera moje gordosti ugledala zračak sunca. I odlučila da ga prati. Ona koja je bosonoga hodala ledenim prostranstvima moje sujete, strpljivo tražeći onaj delić mene koji ume da voli. Moja lepotica.
Istraživao bih svaku poru tvog tela. Drhtala bi sa svakim dodirom. Svaki put kada bi moji nemirni, grubi prsti dotakli tvoje ruke, grudi ili leđa, začuo bih trepereći uzdah. Usnama bih ti prelazio preko vrata. Zatvarala bi oči. Tada, u tim momentima, shvatio sam da su reči ponekad tako ništavne. Tako bedne. Jer one ne opisuju osećanja. Njima se ne može dočarati treptaj, uzdah, otkucaj srca. Tako su suve. Bezdušne. Tako klasične i već milion puta izgovorene. A ono što sam ja bio dok sam bio kraj tebe... To nijedan sklop slova, znakova... Nijedan sklop glasova ne može da opiše.
Ipak, nekako mi se čini da smo se negde mimoišli. U traženju savršenog pronašli smo nesavršenosti. Treptaji se pretvoriše u grubo struganje. Uzdasi u očajničke vapaje za slobodom. A otkucaji srca... Zamrli su. Tek tako. Reči su odjednom postale bitne. Koristila si ih kao svoje najjače oružje. Možda u afektu. Bolele su, znaš? Jako. A što je najgore, ne znam zašto. Jer činilo mi se da ti značim. I da posle svega što si zbog mene... Što si za mene uradila... Sa tobom mogu da budem ono što zaista jesam. Onaj momak koji se godinama krio u senci svog drugog sebe, koje je toliko mrzeo, kog se gnušao. Nisam ništa pitao. Činilo mi se tada da je bolje da ne znam ništa. Da te pustim da odeš i pokušam da sačuvam ono lepo što je možda još ostalo negde, u nekoj staroj riznici uspomena.
Hodala si ne osvrćući se. Koraci ti bejahu dugi. Činilo mi se da ti trebaju sati da izađeš iz sobe. Zatvoriš vrata. Odeš. A trebalo ti je svega nekoliko sekundi. Nikada ti nisam rekao da sam tada plakao. Nisam imao priliku. Zapravo ne znam ni da li bih smogao snage da ti to kažem. Ne znam da li bih bio sposoban da ubijem svoj muški ponos i priznam da si tada, u jednom jedinom trenutku, uništila sve moje snove. Znaš, niko me nikada nije video kako plačem. Suze čuvam za sebe. Jer moja tuga je samo moja.
Pitam se ponekad jesi li srećna. Setiš li me se katkad, dok gledaš u sunce? Ili dok, tako usput, oslušneš vetar i shvatiš da priča neku čudnu priču. O momku koji je jednom voleo bez granica i bio spreman na sve da brani tu ljubav. O devojci koja je volela bez granica i... Koja je samo volela bez granica. Bar je tako govorila svojim drhtajima.
A znaš šta je najgore od svega? To što mi još značiš. To što vreme nije učinilo da te zaboravim. To što još čitam tvoje stare poruke. I to što ne znam...
Objavio Swan u 18:48 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Ne znam ko je ovo napisao, ali je prelepo! «

8.10.2011 «
Ništa ti ne znaš, ludice moja. Stalno pričaš o nekim nebitnim stvarima, koje, dok ih ti izgovaraš, zvuče tako bitno. Tako epohalno. Volim da te slušam. Uživam dok mi tvoj glas miluje čula. Topim se u obrisima čudnih emocija. Neizrecivih. Bole, a tako prijaju. Mazohista sam, znam. Skrivam pogled da ga ne uhvatiš, da ne shvatiš... Da te volim. Obrazi se zarumene, dlanovi počnu da se znoje. Nervozno ih brišem o već milion puta nošene farmerice. I klimam glavom, potpuno zaneseno, uživajući u svakoj tvojoj reči. Veruj mi da često ne znam o čemu govoriš. Pratim samo pomicanje usana koje me izluđuju. Pune su, gore. Pomalo su ispucale, na tren deluju grubo. Ubijam u sebi onaj užasni nagon da ih dotaknem vrhovima svojih prstiju izgarajući od želje da ih ljubim. A onda shvatim da mi je to zabranjeno.
Trudim se da u tvom prisustvu kontrolišem disanje. Teško je to, znaš... Stičem utisak da se otkucaji mog ludog srca čuju u dvorištu, bašti, na ulici. Da ljudi zastaju, uplašeni, ali istovremeno fascinirani njihovom jačinom. Onda lupim neku glupost, dok glas drhi, poput struna kojima se poigravaju nemirni prsti uličnog svirača. Pokušavam da zvučim što prirodnije, opuštenije, neposrednije. Što normalnije. Smeješ se. I tada zapravo vidim koliko si posebno stvorenje i koliko se krasnoće krije u tvom osmehu, tako iskrenom i spontanom. Čuo sam jednom, ne znam kada, da je osobu najlakše osvojiti ako joj izmamiš osmeh. Izmamio sam ti ga nebrojano puta. I opet... Opet te nemam. Opet si tu, na svega dah od mene. I istovremeno miljama daleko.
Sve ti znaš. I da te volim. I da mi značiš. I da bih poslednji otkucaj svog srca poklonio tebi. Ipak, ćutiš. Ne govoriš o tome. Pribojavaš se da pitaš, plašeći se mog odgovora. Da, volim te. Svestan sam da te to udaljava od mene više nego ikad pre. Jasno mi je da će, ako to čuješ, osmeh nestati sa tvog lica. I nastupiće tišina. Onaj grozni, užasni muk, kada dvoje ljudi čeka da ono drugo nešto kaže. Oboma je toliko toga na pameti. A nijedno ne progovara. Reči se bore da izađu. Da budu izgovorene. I na kraju ostaju skamenjene u mislima, praćene batom koraka što znače odlazak.
Sve znaš, a opet... Nemaš pojma, srećo. Ne znaš da ti nikada neću priznati da mi značiš sve, jer ne želim da lišim sebe tvog osmeha. Ne želim da uskratim sebi sjaj u tvojim očima, koji nekako predstavlja smisao mog postojanja i čini me srećnim. Uhvatim ga katkad, onako na blic, i brzo skrenem pogled. A onda... Znaš već – dlanovi se znoje, srce počinje da probija grudi, počinjem da lupam gluposti.
Ubeđujem sebe da je prolazno, da je to ona dečija zaljubljenost, nešto kao simpatija. Znaš ono, kad te mama i tata pitaju ko ti se sviđa, a ti pomalo sramežljivo, kažeš ime devojčice iz zabavišta. I svakog dana imaš drugu simpatiju. Ali to nije to. Stvarno nije.
Uveravam sebe da je u pitanju opsesija. Da sam te spazio i da te želim samo za sebe iz nekog hira, tek toliko da bih te stavio na spisak onih koje sam imao. Nije ni to. Jer o njima nikada nisam toliko razmišljao, uvek su bile samo jedno ime više. A s tobom... S tobom je, ipak, nešto drugo. Možda zato i strahujem da ti kažem, jer bi tvoje ''ne'' ubilo poslednji dah života u meni.
Najzad, pokušavam da se nateram da priznam sebi da nam jednostavno nije vreme. Možda smo rođeni u pogrešnom trenutku. Možda nam sudbina čuva mesto gore, u zvezdama. To me teši, znaš...
Objavio Swan u 18:42 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar


Nisi bio tu! «

25.9.2011 «
Nisi bio tu...
Razmisljam, da li si ikada bio tu?
Da li si ikada bio tu onda kad sam se najiskrenije smejala? Onda kad sam najiskrenije plakala? Da li si bio tu? Da li si bio prisutan? Da li si mi brisao olovne, teske suze, onih noci kada sam mislila da necu preziveti? Da li si bio tu pored mene, da me zagrlis, da se smejes sa mnom, kada sam slavila neke srecne dane.. Da li si me prvi poljubio za rodjendan? Da li si bio tu da mi uhvatis ruku i kazes "Sad si odrasla!" ? Ja cu ti dati odgovor - NISI!
Prolazilo je na desetine i desetine noci, u kojima sam ronila suze, drhtala od hladnoce u dusi, natapala jastucnice, nadala se, da ce izjutra sve biti drugacije, bolje.. Ne, noci su se samo gomilale, i gnjecile mi ovo malo srce, probadano sa svih strana. Zasto te tad nije bilo? Barem da me pozoves, makar cutao. Nije te bilo. Nikako. Samo si mi zarivao svoje kandze, kandze ljubomorne zveri, duboko u srce. Uzivao si u saznanju da neko pati za tobom! To rade samo kukavice, hrabri se usudjuju da vole! Ja sam volela, bez obzira na sve.
Gde si bio, kada sam bila najsrecnija? Onda kad sam ocajnicki zelela da zagrlim nekoga, da sa nekim podelim svu svoju srecu i radost. Gde si se tih trenutaka krio od mene?
Zasto si branio svom osmehu da mi obasja dan? Zasto si uporno okretao glavu? Zasto, a bilo je i vise nego jasno da nisi ravnodusan?
Nisi bio tu za Nove godine, za praznike...Nisi bio tu da me poljubis pred spavanje, da me zagrlis, da mi das ono sto zasluzujem, barem kao osoba koja je bila u stanju sve da da za tebe. Znao si koliko si mi bio drag. Znao si da sam ta. Ali, tvoja neopsivia i nepokolebiva muska sujeta bila je jaca od svega. Uzivao si da me gledas kako patim, kako lijem suze ispisane tvojim imenom.
Hteo si da me obelezis, zar ne? da..jesi, obelezio si me za ceo zivot! Al' znas kako?! Kao osoba od cije sene cu zeleti da pobegnem kad god je ugledam, kao karakter od kog cu bezati ceo svoj zivot, kao osoba koja je zgazila sve ono sto sam mogla da pruzim, i sto sam pruzila, kao coveka koji je ponosno gazio prljavim djonom po mom najcistijem bogatstvu, po mojim najcistijim, nevinim suzama! Pamticu te kao negativca. Postigao si jedino da se plasim ljudi poput tebe, da uzdignute glave stojim pred njima, nikad vise ne dozvolivsi da mi se iko takav priblizi, naucio si me da gazim, kao sto si ti gazio, da osvetim sve suze nanete tvojom rukom, tvojim recima..Naucio si me koliko ce kukavica jos prolaziti kroz moj zivot, koliko ce njih, sitnih malih dusa, poput tvoje, pokusati da me povrede, samo iz hira, samo iz zabave. Uzivao si u svojoj zabavi, ali ona je sada zavrsena, zavese se spustaju. Aplauz? Rado. Ali, vise mi je zao da i pokret ucinim radi tebe. Previse sam umorna. Predobro naucena, lekcija zivota.
Ne, nemoj me sada zvati... Nemoj pokusavati, da normalnim, veselim glasom pridobijes moje simpatije, ponovo! Ne, nemoj! Neces uspeti... Rekla sam ti - prastacu ti, ali kad kazem da je zavrseno, onda je zaista kraj. ZAISTA KRAJ. Ciste savesti izlazim odavde..prezivela sam, znala sam da ce biti tako, samo da je pitanje trenutka. Nemas sta da trazis ovde, u mom zivotu. Za negativce poput tebe vise nema mesta! Izvini. Ali krivica je tvoja!
Mogu ja da ti oprostim, ali srce nece nikada! Po njemu si udarao najjace sto si mogao. Sto puta si pokusao da ga ubijes, da mu zadas takve bolove, da se vise nikad ne oporavi. Oziljci su ostali, ali oni dobri - koji ce me samo upozoravati na takve kao ti. Na takve, u cije cu lice moci da pljunem. Kad vec nisam u tvoje...
U pravu si bio kad si govorio "...Mi zapravo nismo imali nista, sta videli smo se par puta i par puta poljubili...", u pravu si..pored drugog sad imam toliko vidjanja i poljubaca nedeljno koliko sa tobom nisam imala za 2 meseca, i pored drugog se osecam kao princeza, a pored tebe sam se osecala kao govno.
Imao si bezbroj prilika duso. Zaista mnogo sansi da sve popravis, da sve uzdrmas, da sve vratis na staro. Al' kad jednom srce zardja za nekoga, od silnih suza i bolova, nikad vise nece biti u punom sjaju niti u stanju da ga ponovo voli svom svojom snagom. Za tebe je zardjalo i presporo, u odnosu na broj neprospavanih noci. Ali, vise ti nije mesto tu.  Da.
Sad sam ja ona koja sija, koja ce izaci pred tebe i nasmesiti se, srecna zbog nekog drugog razloga. jaca nego ikada, veruj mi. Svakom dodje njegovih 5 minuta, zar ne?!
Tvojih 5 minuta je predugo trajalo. Sad pusti mene, pusti me da budem ono sto jesam. Ne, ne zelim da budem ono sto sam bila pre tebe...Zelim da budem osoba koja je izasla iz ovoga kao moralni pobednik, i kao neko ko je naucen za ceo zivot. Hvala ti na tome. Jedino na tome! Za to mozes da dobijes aplauz, toga se ne stidim.
Nisi bio tu kad je trebalo...Zapravo, ti nikada ni nisi bio tu..
Objavio Swan u 17:22 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Nisi bio tu «

25.9.2011 «
"Svi rodjendani, sve Nove godine,
sve lepo pored nas proslo je...
nisi bio tu.
Ranjenu dusu da mi ozdravis,
i zdravu pamet da mi pomeris...
nisi bio tu.
Svi crni dani, sve noci besane,
bile bi drugacije...
nisi bio tu.
Da posle ljubavi, ljubav slutimo,
razumemo se i kada cutimo...
nisi bio tu.
Pogledamo jednim, da me uveris,
usnama neznim da me pobedis...
nisi bio tu.
U kajanju, duso, ne trazi se spas,
ovaj put, kasno je za nas."
Objavio Swan u 14:51 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Gospodin M «

15.9.2011 «
O njemu bih pisala jedan dobar post. Ali teško, jer ni ne znam šta da kažem.
Prve asocijacije kada pomislim na njega su - stariji je, zgodan je, lep je, crn je. Kao pojava je već izvanredan. Krupna, gotovo uvek i svuda primećena silueta ovog mladića. Još je i pametan, pričljiv. Zaista, vrlo lep komad.
Znate kako Keri iz Sex&City-ja doživljava svog Gospodina Zverku? E, tako ja doživljavam njega. Gospodina M.
Stariji je od mene, pa, ne može se reći par godina.  Ali, nije ni mnogo! Onako, za moj ukus tu i tamo, ok. Dobro. Ali ta razlika zaista nije uočljiva, kad nas dvoje stanemo i pričamo. Zanimljiv mi je zbog načina na koji govori, razgovara... Ume da zadje ljudima pod kožu, tim svojim šarmom, tom svojom finoćom. Zaista je, gotivan mladić.
Nekako ragovetno govori, staloženo, mirno. Volim da ga slušam. Ima taj neki izbor reči koji me dobija, zaista. O svim temama sa njim zaista možete. A zatim, kad pogledate na drugu stranu, taj povišeni jak ton, kada doziva svog psa...tako autoritetno i muški zvuči! Obožavam te trenutke. Zaista me sitnice oduševljavaju kod njega.
Fizički je...zaista i više nego dobar! Visok, crn, zgodan..Lepe oči, strog pogled..prelepe muževne šake! Trenerke mu stoje i više nego vrhunski, mada je predobar i kada se skocka. Recimo, i odelo mu jaako dobro stoji! Sva ta njegova pokretljivost, živahnost, a opet ta "duševna, unutrašnja" smirenost i flegmatičnost, nekako je kombinacija savršena, izvanredna!
Svaka bi ga devojka mojih godina, ili par godina starija, poželela za nekog svog budućeg muža.
Voli decu. Nikad lepši i seksiji prizor od TAKVOG muškarca sa detetom u naručju! Taj način ophodjenja, pogleda, igranja sa decom...odmah bih mu dala da mi napravi jednog sina. Ili ćerku, svejedno je. Kao da je izmišljen za savremenog porodičnog čoveka.
Ima belog haskija. Pas je divan, nekako tajanstven, besprekoran, lep, najlepši od svih pasa, dominanatan.. A znate kako kažu - kakav gazda, takav pas! Skroz ide uz njega, nekako pašu jedan drugom. Njih dvojica, prizor nezamisliv! Svi popadamo.
Moj Gospodin M je izuzetno dobar i pažljiv. Nežan je i obazriv. Da li zato što sam mladja od njega, ili jer je jednostavno takav, ali pažnjom i sitnicama zaista ume da me kupi. Uzme kolač koji volim, sok, poljubi me, pomiluje me nežno po kosi...sve te sitnice zaista vremenom kupe! Pažljiv je.
Kada smo zajedno, osećam se sigurno. Sigurnost je ono što prosto preliva kada sam sa njim, bilo gde.  A sigurnost je zaista retka činjenica kada su u pitanju drugi mučkarci sa kojima sam bila u bilo kakvoj šemi. A sa Gospodinom M osećam se bezbrižno i zaštićeno, od svega i svačega! Kao mala princeza. Ah, volela bih da taj osećaj zauvek traje...!
Shvatila sam da iz dana u dan ja sve više mislim na njega. Nekako mi sve manje izbija iz glave, i sve češće bih da sa njim provodim vreme. Da li je to dobro ili ne, ne znam! Ali, počinje da bude opako.
Osećam da, i pored mnogobrojnih mana koje mu nalazim svakodnevno, sve njih zanemarujem i kao da mi je savršen, kao da je Pravi.
u ovom trenutku mi fali nežnost sa njim, grljenje, ljubljenjem maženje sa njim pod čaršafom..Sve bih.!
Moj Gospodin M.
Objavio Swan u 04:11 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Budite neskromne prema sebi! :) «

9.9.2011 «
Predobro je shvatiti da je idiotima mesto u kanti, a da ste vi ona stara, ponovo svoja, najlepsa, najzgodnija i devojka sa najlepsim osmehom! NE ZASLUZUJE VAS!
Sabila sam ih negde u sebi, potisnula ih duboko u sebi, ostavila ih u prošlosti...odlučila sam se za korak dalje. Možda to nekome izgleda kao obična odluka, ali za mene je predstavljalo nešto veoma hrabro i bitno. Odlučila sam da krenem dalje. Da se napokon odgurnem od tog imena, koje mi je toliko vremena nanosilo bol, suze, nemir...onaj najgori nož u srcu. A teško je bilo pobeći od toga. Jako, jako teško. Međutim, odlučila sam. I tako...lep je osećaj ne zavisiti od nekoga, od nečijeg "e..." u poruci, od nečijeg poziva. Lep je osećaj biti sa drugima, ne misleći na staru stegu oko vrata. Predati se drugima, šetati sa psom kroz prirodu sa osmehom na licu, posvetiti se sebi i drugim stvarima, bitnijim od njega. Predivan je osećaj!
Predivan je osećaj osetiti se poželjnom, centrom nečijeg sveta, nekim oko koga se neko bori i trudi...da. osećaj je sjajan! Osetila sam se sasvim drugačije od onog što sam pored "NJEGA" bila Ponovo sam to bila ja, ja... ona stara ja. Blistala sam u punom sjaju. I, iskreno, uželela sam se toga.
Objavio Swan u 16:21 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


STAVI TAČKU! «

30.8.2011 «
Kažu da ko se poslednji smeje, najsladje se smeje.
Ne želim da mu se smejem iz zlobe, da slavim njegovu tugu. Želim samo da mu bude jasno -  koga je imao, šta je imao, čije je srce imao i zašto je sve to izgubio.
12 meseci možda deluje malo kad ih uporedite sa celim životom, ali i te kako je dug period kad svih 12 meseci vodite bitku sa nekim, svaki dan, svaku noć. Od borbe sa samim sobom, i svojim srcem, goreg nema!!! Pa kad to razvučete na tih 12 meseci, valjda je jasnije o čemu govorim.
Voleti nekoga...lepa je stvar. Sav taj osećaj potrebe da mislite o nekome, da o njemu pričate drugima, da znate gde je i sa kim je, šta radi, da li misli na vas... Lepo je. Bilo bi još lepše i potpunije kad bi i taj neko vama otkrivao svoje potrebe i sklonosti, kad bi vas zvao, samo da vam čuje glas ili sl. Ali, kad ste osudjeni na to da svoju ljubav gajite i delite sa samim sobom, jer je taj neko previše sebičan, uplašen od života, stegnut, previše napaćen zbog ko zna koje pre vas, kada je ljubomora 90% njegovog celog dana, kada vam ne da da dišete, koji zahteva od vas da mu pokazujete svoje emocije a da pri tom svoje štedi i skriva kao zmija noge...e, tu je, verujte mi, veliki problem. Veliki! Samo, meni je trebalo vrmena da to sama shvatim.
Volela sam ga više od bilo kog prethodnog. I to svako zna. Ali, da me pitate zašto, ne bih imala adekvatan i jasan odgovor. Da kažem "jer je pametan", amm..to mogu! Da, prepametna jedna lisica muška, taktična, namazana, opasna, lukava...uh, šta bih sve mogla reći! Uništila me je ta njegova prefriganost i pamet. Samo to me je i držalo, sad tek shvatam. Umeo je da zavede, na čudan način, nisu to bile klasične muške fore. Nekako me je pridobio, i dalje ne znam da li je to bio i cilj, ili je slučajno i spontano došlo do toga, kako sam ja sve vreme mislila. Ne znam. Sad me ni ne zanima preterano, ionako je sve uništio, sve što je mogao ja mislim. Jednom mi je, pre godinu dana, na samom početku rekao "Ti si razmažena, i ti misliš da je ceo svet tvoj. Zavodiš olako i svi trče oko tebe, na to si navikla jel da? E ja ti to neću dozvoliti. Jesi, ti si riba na glasu, radiš šta hoćeš, sve vrtišm oko prsta. Ali, mene nećeš...Ti ćeš biti ta koja će ovog puta patiti . Videćeš, šta ako postignem to da ne možeš da me zaboraviš barem 2, 3 godine?"...ja sam gledala u te njegove reči tako skeptično, sa malom dozom gadjenja i bila sam iz fazona "Ko je ovaj debil?"..Ali eto, skidam ti kapu sad..dragi...uspeo si! Diči se time svojim drugovima, njima ćeš biti zanimljiv, ali...vratimo se na početak ovog mog spisa - "Ko se poslednji smeje, najsladje se smeje!". Diči se svojim uspehom, svojom malom pobedom nad amnom. Diči se i smej se, prepričavajući svaku moju glupost učinjenu zbog tebe. Ja se i dalje ne kajem i NIKADA se neću kajati! Jer, bio si mi dobra škola...najteža lekcija do sada. I ja imam nešto od ovoga - ja sam naučila! Naučila sam da cenim, da cenim druge muškarce, da cenim dobrotu, da cenim trud, da cenim pažnju, ...koju ranije nisam cenila...hvala!!! Hvala ti, iskreno! Ja imam nešto od ovoga. A ti? Ti imaš dobru priču za svoje ortake, kako si "smlatio dobru ribu, kako je ona patila za tobom, zvala te u sred noći uplakana...", ali to je samo par trenutaka smeha. A..reci mi...da li se zaista smeješ, onako iskreno? Da li? Znam da nećeš nikada priznati, jer takav si ti, ponos ti je jači od svega što imaš. Ali, reci mi? Bar sebi priznaj, ako ovo ikada budeš pročitao, da li si srećan na kraju svega? Da li ti je drago što me nemaš kraj sebe, što si me svaki put poklopio svojom grubošću kada sam želela najtopliju reč, kada sam lila suze, kada sam natapala jastuk noću? Veruj mi...želećeš ti, vrlo uskoro, da se sve to vrati na staro, da opet imaš priliku da mi poželiš laku noć, dobro jutro, da me zagrliš, da me poljubiš. Želećeš. Ne, ne želim ti loše, nikada nti neću ni poželeti. Ali, znaš, verujem da će ti jednom doći iz dupeta u glavu. Samo oseti kako mi je bilo, samo bar na jedan dan. Osetićeš...
Uvek najviše boli i uvek je najveća kazna, kad neko mrtav hladan prodje pored tebe, kao da ništa nikada nije ni bilo, ali da se pritom ne pravi, nego da ZAISTA ne oseća NIŠTA, i da tako hladan i nasmejan, prodje pored tebe, pogleda te i tad mu vidiš onu strašnu hladnoću u pogledu, u očima. To je, najveća kazna. Ja sam sve svoje greške platila, i to višestruko, daleko skuplje nego što sam zaslužila, sve si mi naplatio i savest mi je čista. Čista kao suza. Isplakala sam svoje grehe učinjene nad tobom, nežnošću i strpljenjem, a pre svega ljubavlju, svaku grešku ispravila i isprala se od prljavštine. Moja je savest čista. Da li je tvoja, i da li će ikada biti potpuno, kad sam ja u pitanju, to samo ti znaš kada noću zatvoriš oči. Ne želim ti ni iskru zla, ni mrvu...Želim samo da se setiš. Ništa više. Ostalo će ti tad doći samo.
Kad me jednog dana, nakon mnogo vremena od naše hladne zime, mučnog proleća...budeš video ponovo nasmejanu kao kad smo se prvi put videli, opet onakvu staru mene, srećnu, u kojoj sreći videćeš zaslugu nekog drugog...tad stavi ruku na srce i priznaj bar sebi, kad već nemaš obraza da priznaš meni i drugima.DA SAM BILA NAJBOLJA.Ona koja je najviše trpela a mogla je imati kule i gradove na nekom drugom mestu, ona koja te je najviše, bezuslovno volela, i onda kad bi te svaka prevarila sa prvim iza ćoška, ona koja je zbog tebe proživela mnoge situacije, koja je pala na nekim stvarima koje su joj ranije život značile, zbog tebe...Shvatićes, razumećeš. Uskoro, verujem... Polako, sledi nam isti hodnik, isti amfiteatri, isti prostor svaki dan. Pomiri se sa činjenicom tada, baš na tom mestu, gde sam te po najvećim snegovima čekala nasmejana, pomiri se baš tu, sa činjenicom da si NIKO I NIŠTA za mene, baš tu na tom mestu gde smo se grlili, i gde sam bila najsrećnija devojka na svetu. Jer, ja sam shvatila... da si ništarija. Ništarija, koja je mogla da ima sve pored mene, o čemu su MNOGI sanjali. Da si samo malo bio onakav kako sam ti govorila...da si samo malo više cenio neke stvari, da si samo malo više pokazao tu ljubav koju si OSECAO, a znam da jesi. Znam da je iza tog hladnog izraza lica, iza dečka kom se "ortaci dive", iza hladnokrvog "FRAJERČINE", bio samo mali uplašeni dečak, koji je iz sveg srca želeo moju ljubav, i koji je osećao istu prema meni. Ali...nisi umeo nikako da he pokažeš, samo da gaziš svojim prekorima, svojim ledenim pogledima, ljubomorom, rečima... Sita sam toga, dragi. Sita!
I znala sam da je potrebno vreme da shvatim neke stvari, da shvatim koliki si gad i koliko su drugi bili u pravu! To vreme je prošlo...Shvatila sam neke stvari! Hvala ti!
Stavila sam tačku na tebe.
Papa<3
Objavio Swan u 21:08 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (1) | Pošalji komentar


On. «

28.8.2011 «
Ti...
Neprestano prisutan a neprestano dalek. Isuviše poseban a isuviše običan. Previše drag a previše mrzak. Jedan jedini, a jedan od mnogih.
Ti...
Na čiji me pomen imena uvek protrese jeza, a tim imenom se zovu mnogi. Na čiji poziv i dan danas pretrnem, reagujem burno, srećno i uplašeno u isto vreme. Na čiji lik na slici i dalje pustim suzu, ali se ne usudjujem da je ne gledam. Na čiji se dodir i dalje naježim, kao da je prvi i jedini muški dodir ovoga sveta, pa ih poželim još, dok glumim hladnu.
Ti...
Zbog kog i dalje često jastuk noću natopim suzama, a ujutru se stidim i srdim na sebe. Zbog kog ne volim da slušam balade, jer sam isuviše slaba da preguram svaku reč koja me na tebe podseća...Zbog kog su drugarice 100 puta čule istu priču. Koliko sam samo puta od njih čula da sam pogrešila...Zato što ti praštam...Ne znaš to...Nema veze...Ako sam budala neka sam...Iako ne zaslužuješ to..Šta god da bude, ja uvek želim..barem mi želju niko ne može oduzeti.
Ti...
Gde si sada? Šta li radiš ovog letnjeg poslepodneva? Da li u ovom trenutku misliš na mene, ko zna.. Ko ti sada privlači pažnju, kome pišeš poruke.. kriješ li se u nečijem zagrljaju, ljubiš li neke usne? Nikada nisam ni pomišljala da ću zbog tebe pisati ovakve redove..nikada! Ni zbog koga!
Prošlo je godinu dana od kako je sve počelo. 12 meseci bdiš u mom životu. Sećaš li se kad si rekao da ćes me navesti da se zaljubim u tebe, i da ćes me držati barem 2, 3 godine? Tada mi je sve to delovalo previše prepotentno, samouvereno i sebično, za moj ukus barem. Nisam ti verovala, naravno. Jer uvek sam mislila da sam ja ta koja ostavlja utisak, i koju pamte... Ali, eto. Slučajno ili namerno, uspeo si. Verujem da ću te pamtiti još dugo... Neću ti to nikada priznati, jer koliko god te volela, neću dozvoliti da uživaš u mom bolu, da ga slaviš i da se dičiš, da me smatraš jednim od svojih uspeha! A tako bih ti rekla koliko me značiš, tako bih ti rekla sve što mi leži na srcu...ponekad pomislim da bi ti tek tada bilo jasno koliko si mi zaista drag i bitan, i da bi mi napokon poverovao, jer mi očigledno i dalje ne veruješ...plašiš se. Plašim se i ja. Plašim se svega vezanog za tebe. Toliko dugo godina gajim taj svoj ponos, tvrda sam kao stena, ne dam na sebe... Već sam većinu svog ponosa zgazila zbog tebe, očekivajući da ćeš mi vratiti, jer dobro se dobrim vraća... A ti si se uvek setio dobrog, kada sam ja već bila daleko od tebe, možda nekom drugom u zagrljaju... Uvek si čekao pogrešan čas da se iznova pojaviš, onda kad krenem da te zaboravljam..kao da sve to radiš taktički i smišljeno. Cela tvoja uloga u svemu ovome deluje lažno, i te kako dobro iscenirano, kao da je iz nekog razloga...Zašto? Kako da ti verujem? Nikad nisi bio sa mnom načisto. Nikada nisam bila sigurna u tvoje emocije. U pravu si, možda me je to privuklo kod tebe. Ne znam, ali nerviram se. Volela bih da je sve bilo onako kako sam zamišljala, da smo uspeli da budemo zajedno, da budemo srećni.
Jer, koliko god u meni bilo sumnje, ja sam čovek, ja sam ljudsko biće, ja osećam kad sam nekome draga, potrebna, da je nekome stalo. A u tebi sam to videla, osetila. Barem na trenutke. Neki pogledi, zagrljaji, reči, poljupci... nešto je tu ipak bilo više od obične glume i potrebe da zajebeš nekoga. Osetila sam i znam da nije laž. Znam.
Ne znam šta si nameravao, šta i dalje nameravaš, ako uopšte i dalje postojim u tvojoj glavi... Ne znam i to će mi možda zauvek ostati rebus.
Ali ne kajem se... Ne kajem se ni za šta! Ni što sam ispadala tolika "budala", ni što sam se noćima trovala mislima o tebi i meni, svašta sam radila zbog tebe. Ali se ne kajem. Barem sam osetila da umem da volim. Ovaj put istinski. Osetila sam da nisam hladnog srca, da nisam snob koji ide od jednog do drugog da bi sutra otišla kako je bilo sa nekima... Osetila sam da sam žena. Jer ja sam te volela jako i neobuzdano, strastveno, čulno, poput žene. I nežno i treperavo poput deteta. Ti si bio TAJ.
I možda ćeš, a možda i ne..još dugo biti On. Vreme ide...do sad, bio si JEDINI kog sam iskreno VOLELA.  Ludo&nenormalno jako.
...Neka te Bog čuva!
Objavio Swan u 19:14 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (2) | Pošalji komentar


Ja. «

28.8.2011 «
Ja... Večito razdragana i glasna, iako mi duša ponekad tajanstveno ćuti. Večito nasmejana, iako mi srce ponekad krije suze. Večito samo svoja, ali nikad potpuno sama. Večito brzopleta, iako vrlo promišljena. Večito jaka, iako meka i sagoriva poput lista. Večito komplikovana, iako isuvise jednostavna i klasična.
Mene je teško razumeti. Ponekad, zapravo, vrlo često, ni ja samu sebe ne razumem. Imam svoj stav ali danas ću misliti jedno, sutra drugo. Kod mene definitivno važi ono SVAKO JE JUTRO BOLJE OD NOĆI, jer noću me satiru jedne misli, da bi me ujutru dočekale neke sasvim suprotne. Ja...na izgled, sasvim jednostavna devojka. Plava kosa, plave oči, punija usta, visoka...svako bi, ruku na srce, pomislio da sam jedna od "onih". Tako ljudi neretko stvaraju predrasude o meni. A ja sam, zapravo, neverovatna suprotnost toj slici "nafurane gradske devojke"... Volim svoj izgled! U suprotnom bih nešto  promenila, zar ne? Ali ne. Volim sebe kad se pogledam u ogledalo. Ali, i ja da sam neko ko gleda iz prikrajka, rekla bih "Evo je..klasična Beograđanka. Visoke štikle, utegnuta, šminka...Ah. Znam ja te.", ali ne, ja sam samo na prvi pogled takva devojka. Ipak, da bi me totalno skapirao, moraš provesto neko vreme sa mnom. Kad se opustim, i poverujem ti, totalno sam drugačija pojava od one plave devojke kojoj si prvobitno pružio ruku. Volela bih kad bi svako mogao da me spozna onakvu kakva sam zaista, u duši, ali to ni za mene nije lako. Sve zavisi. Zapravo, ja sam ono što probudiš u meni! Ne volim koliko i volim to što često i o svemu razmišljam. Misli su mi obavezan saputnik gde god da krenem. A način razmišljanja je daleko drugačiji od tudjeg, barem kada ga poredim sa načinom razmišljanja svojih vršnjaka. No, nebitno... razlikujem se ja. Imam neki svoj svet. I ne razmem - nekako sam isuviše komplikovana, a opet nenormalno obična i jednostavna, klasična...
Objavio Swan u 18:43 | kategorija: That would be me
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar


Život je jedan! «

28.8.2011 «
"Ostvarite mladost, sada dok je imate. Nemojte rasipati zlato vaših dana slušajući dosadne, pokušavajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propuštajte ništa! Tražite uvek nove doživljaje. Ne plašite se ničega.“

"Destiny is for losers. It's just a stupid excuse to wait for things happen to them instead to make them happen by their own!"

Objavio Swan u 15:04 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (0) | Pošalji komentar


Powered by BlogOye!