Muska ispovest «

Ne traži da zaboravim. Ne mogu. Svaki pogled ka suncu seća na tebe. Blistavo je poput tvog osmeha. I peče. Žari poput tvojih reči, koje si izgovorila bez treptaja. Hladno. Mislio sam da bismo... Nekako... Možda... Mislio sam da bismo mogli da idemo protiv sveta. Protiv pogleda. Komentara. Protiv ljudi. Zajedno. I bio sam ubeđen da ću sa tobom dosegnuti sreću.
Svaki dašak vetra u letnjoj vrelini seća na nas. Gotovo je bešuman, a tako prija. Poput šapata. Ubija me, podsećajući na ono što je bilo. Na poljupce. Dodire. Na momente u kojima sam se osećao tako moćno i jako. A bio sam tako ranjiv. Bila si prva koja mi je u očima spoznala tu ranjivost. Ona koja je iza glomaznih glečera moje gordosti ugledala zračak sunca. I odlučila da ga prati. Ona koja je bosonoga hodala ledenim prostranstvima moje sujete, strpljivo tražeći onaj delić mene koji ume da voli. Moja lepotica.
Istraživao bih svaku poru tvog tela. Drhtala bi sa svakim dodirom. Svaki put kada bi moji nemirni, grubi prsti dotakli tvoje ruke, grudi ili leđa, začuo bih trepereći uzdah. Usnama bih ti prelazio preko vrata. Zatvarala bi oči. Tada, u tim momentima, shvatio sam da su reči ponekad tako ništavne. Tako bedne. Jer one ne opisuju osećanja. Njima se ne može dočarati treptaj, uzdah, otkucaj srca. Tako su suve. Bezdušne. Tako klasične i već milion puta izgovorene. A ono što sam ja bio dok sam bio kraj tebe... To nijedan sklop slova, znakova... Nijedan sklop glasova ne može da opiše.
Ipak, nekako mi se čini da smo se negde mimoišli. U traženju savršenog pronašli smo nesavršenosti. Treptaji se pretvoriše u grubo struganje. Uzdasi u očajničke vapaje za slobodom. A otkucaji srca... Zamrli su. Tek tako. Reči su odjednom postale bitne. Koristila si ih kao svoje najjače oružje. Možda u afektu. Bolele su, znaš? Jako. A što je najgore, ne znam zašto. Jer činilo mi se da ti značim. I da posle svega što si zbog mene... Što si za mene uradila... Sa tobom mogu da budem ono što zaista jesam. Onaj momak koji se godinama krio u senci svog drugog sebe, koje je toliko mrzeo, kog se gnušao. Nisam ništa pitao. Činilo mi se tada da je bolje da ne znam ništa. Da te pustim da odeš i pokušam da sačuvam ono lepo što je možda još ostalo negde, u nekoj staroj riznici uspomena.
Hodala si ne osvrćući se. Koraci ti bejahu dugi. Činilo mi se da ti trebaju sati da izađeš iz sobe. Zatvoriš vrata. Odeš. A trebalo ti je svega nekoliko sekundi. Nikada ti nisam rekao da sam tada plakao. Nisam imao priliku. Zapravo ne znam ni da li bih smogao snage da ti to kažem. Ne znam da li bih bio sposoban da ubijem svoj muški ponos i priznam da si tada, u jednom jedinom trenutku, uništila sve moje snove. Znaš, niko me nikada nije video kako plačem. Suze čuvam za sebe. Jer moja tuga je samo moja.
Pitam se ponekad jesi li srećna. Setiš li me se katkad, dok gledaš u sunce? Ili dok, tako usput, oslušneš vetar i shvatiš da priča neku čudnu priču. O momku koji je jednom voleo bez granica i bio spreman na sve da brani tu ljubav. O devojci koja je volela bez granica i... Koja je samo volela bez granica. Bar je tako govorila svojim drhtajima.
A znaš šta je najgore od svega? To što mi još značiš. To što vreme nije učinilo da te zaboravim. To što još čitam tvoje stare poruke. I to što ne znam...