Savršen nered u mojoj glavi. <3 https://www.blogoye.me/milica/ sr Sat, 07 Nov 2026 00:07:24 +0100 BlogOye! Ne traži da zaboravim. Ne mogu. Svaki pogled ka suncu seća na tebe. Blistavo je poput tvog osmeha. I peče. Žari poput tvojih reči, koje si izgovorila bez treptaja. Hladno. Mislio sam da bismo... Nekako... Možda... Mislio sam da bismo mogli da idemo protiv sveta. Protiv pogleda. Komentara. Protiv ljudi. Zajedno. I bio sam ubeđen da ću sa tobom dosegnuti sreću. Svaki da&scaron;ak vetra u letnjoj vrelini seća na nas. Gotovo je be&scaron;uman, a tako prija. Poput &scaron;apata. Ubija me, podsećajući na ono &scaron;to je bilo. Na poljupce. Dodire. Na momente u kojima sam se osećao tako moćno i jako. A bio sam tako ranjiv. Bila si prva koja mi je u očima spoznala tu ranjivost. Ona koja je iza glomaznih glečera moje gordosti ugledala zračak sunca. I odlučila da ga prati. Ona koja je bosonoga hodala ledenim prostranstvima moje sujete, strpljivo tražeći onaj delić mene koji ume da voli. Moja lepotica. Istraživao bih svaku poru tvog tela. Drhtala bi sa svakim dodirom. Svaki put kada bi moji nemirni, grubi prsti dotakli tvoje ruke, grudi ili leđa, začuo bih trepereći uzdah. Usnama bih ti prelazio preko vrata. Zatvarala bi oči. Tada, u tim momentima, shvatio sam da su reči ponekad tako ni&scaron;tavne. Tako bedne. Jer one ne opisuju osećanja. Njima se ne može dočarati treptaj, uzdah, otkucaj srca. Tako su suve. Bezdu&scaron;ne. Tako klasične i već milion puta izgovorene. A ono &scaron;to sam ja bio dok sam bio kraj tebe... To nijedan sklop slova, znakova... Nijedan sklop glasova ne može da opi&scaron;e. Ipak, nekako mi se čini da smo se negde mimoi&scaron;li. U traženju savr&scaron;enog prona&scaron;li smo nesavr&scaron;enosti. Treptaji se pretvori&scaron;e u grubo struganje. Uzdasi u očajničke vapaje za slobodom. A otkucaji srca... Zamrli su. Tek tako. Reči su odjednom postale bitne. Koristila si ih kao svoje najjače oružje. Možda u afektu. Bolele su, zna&scaron;? Jako. A &scaron;to je najgore, ne znam za&scaron;to. Jer činilo mi se da ti značim. I da posle svega &scaron;to si zbog mene... &Scaron;to si za mene uradila... Sa tobom mogu da budem ono &scaron;to zaista jesam. Onaj momak koji se godinama krio u senci svog drugog sebe, koje je toliko mrzeo, kog se gnu&scaron;ao. Nisam ni&scaron;ta pitao. Činilo mi se tada da je bolje da ne znam ni&scaron;ta. Da te pustim da ode&scaron; i poku&scaron;am da sačuvam ono lepo &scaron;to je možda jo&scaron; ostalo negde, u nekoj staroj riznici uspomena. Hodala si ne osvrćući se. Koraci ti bejahu dugi. Činilo mi se da ti trebaju sati da izađe&scaron; iz sobe. Zatvori&scaron; vrata. Ode&scaron;. A trebalo ti je svega nekoliko sekundi. Nikada ti nisam rekao da sam tada plakao. Nisam imao priliku. Zapravo ne znam ni da li bih smogao snage da ti to kažem. Ne znam da li bih bio sposoban da ubijem svoj mu&scaron;ki ponos i priznam da si tada, u jednom jedinom trenutku, uni&scaron;tila sve moje snove. Zna&scaron;, niko me nikada nije video kako plačem. Suze čuvam za sebe. Jer moja tuga je samo moja. Pitam se ponekad jesi li srećna. Seti&scaron; li me se katkad, dok gleda&scaron; u sunce? Ili dok, tako usput, oslu&scaron;ne&scaron; vetar i shvati&scaron; da priča neku čudnu priču. O momku koji je jednom voleo bez granica i bio spreman na sve da brani tu ljubav. O devojci koja je volela bez granica i... Koja je samo volela bez granica. Bar je tako govorila svojim drhtajima. A zna&scaron; &scaron;ta je najgore od svega? To &scaron;to mi jo&scaron; znači&scaron;. To &scaron;to vreme nije učinilo da te zaboravim. To &scaron;to jo&scaron; čitam tvoje stare poruke. I to &scaron;to ne znam... Sat, 08 Oct 2011 18:48:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90970/ Ni&scaron;ta ti ne zna&scaron;, ludice moja. Stalno priča&scaron; o nekim nebitnim stvarima, koje, dok ih ti izgovara&scaron;, zvuče tako bitno. Tako epohalno. Volim da te slu&scaron;am. Uživam dok mi tvoj glas miluje čula. Topim se u obrisima čudnih emocija. Neizrecivih. Bole, a tako prijaju. Mazohista sam, znam. Skrivam pogled da ga ne uhvati&scaron;, da ne shvati&scaron;... Da te volim. Obrazi se zarumene, dlanovi počnu da se znoje. Nervozno ih bri&scaron;em o već milion puta no&scaron;ene farmerice. I klimam glavom, potpuno zaneseno, uživajući u svakoj tvojoj reči. Veruj mi da često ne znam o čemu govori&scaron;. Pratim samo pomicanje usana koje me izluđuju. Pune su, gore. Pomalo su ispucale, na tren deluju grubo. Ubijam u sebi onaj užasni nagon da ih dotaknem vrhovima svojih prstiju izgarajući od želje da ih ljubim. A onda shvatim da mi je to zabranjeno. Trudim se da u tvom prisustvu kontroli&scaron;em disanje. Te&scaron;ko je to, zna&scaron;... Stičem utisak da se otkucaji mog ludog srca čuju u dvori&scaron;tu, ba&scaron;ti, na ulici. Da ljudi zastaju, upla&scaron;eni, ali istovremeno fascinirani njihovom jačinom. Onda lupim neku glupost, dok glas drhi, poput struna kojima se poigravaju nemirni prsti uličnog svirača. Poku&scaron;avam da zvučim &scaron;to prirodnije, opu&scaron;tenije, neposrednije. &Scaron;to normalnije. Smeje&scaron; se. I tada zapravo vidim koliko si posebno stvorenje i koliko se krasnoće krije u tvom osmehu, tako iskrenom i spontanom. Čuo sam jednom, ne znam kada, da je osobu najlak&scaron;e osvojiti ako joj izmami&scaron; osmeh. Izmamio sam ti ga nebrojano puta. I opet... Opet te nemam. Opet si tu, na svega dah od mene. I istovremeno miljama daleko. Sve ti zna&scaron;. I da te volim. I da mi znači&scaron;. I da bih poslednji otkucaj svog srca poklonio tebi. Ipak, ćuti&scaron;. Ne govori&scaron; o tome. Pribojava&scaron; se da pita&scaron;, pla&scaron;eći se mog odgovora. Da, volim te. Svestan sam da te to udaljava od mene vi&scaron;e nego ikad pre. Jasno mi je da će, ako to čuje&scaron;, osmeh nestati sa tvog lica. I nastupiće ti&scaron;ina. Onaj grozni, užasni muk, kada dvoje ljudi čeka da ono drugo ne&scaron;to kaže. Oboma je toliko toga na pameti. A nijedno ne progovara. Reči se bore da izađu. Da budu izgovorene. I na kraju ostaju skamenjene u mislima, praćene batom koraka &scaron;to znače odlazak. Sve zna&scaron;, a opet... Nema&scaron; pojma, srećo. Ne zna&scaron; da ti nikada neću priznati da mi znači&scaron; sve, jer ne želim da li&scaron;im sebe tvog osmeha. Ne želim da uskratim sebi sjaj u tvojim očima, koji nekako predstavlja smisao mog postojanja i čini me srećnim. Uhvatim ga katkad, onako na blic, i brzo skrenem pogled. A onda... Zna&scaron; već &ndash; dlanovi se znoje, srce počinje da probija grudi, počinjem da lupam gluposti. Ubeđujem sebe da je prolazno, da je to ona dečija zaljubljenost, ne&scaron;to kao simpatija. Zna&scaron; ono, kad te mama i tata pitaju ko ti se sviđa, a ti pomalo sramežljivo, kaže&scaron; ime devojčice iz zabavi&scaron;ta. I svakog dana ima&scaron; drugu simpatiju. Ali to nije to. Stvarno nije. Uveravam sebe da je u pitanju opsesija. Da sam te spazio i da te želim samo za sebe iz nekog hira, tek toliko da bih te stavio na spisak onih koje sam imao. Nije ni to. Jer o njima nikada nisam toliko razmi&scaron;ljao, uvek su bile samo jedno ime vi&scaron;e. A s tobom... S tobom je, ipak, ne&scaron;to drugo. Možda zato i strahujem da ti kažem, jer bi tvoje ''ne'' ubilo poslednji dah života u meni. Najzad, poku&scaron;avam da se nateram da priznam sebi da nam jednostavno nije vreme. Možda smo rođeni u pogre&scaron;nom trenutku. Možda nam sudbina čuva mesto gore, u zvezdama. To me te&scaron;i, zna&scaron;... Sat, 08 Oct 2011 18:42:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90969/ Nisi bio tu... Razmisljam, da li si ikada bio tu? Da li si ikada bio tu onda kad sam se najiskrenije smejala? Onda kad sam najiskrenije plakala? Da li si bio tu? Da li si bio prisutan? Da li si mi brisao olovne, teske suze, onih noci kada sam mislila da necu preziveti? Da li si bio tu pored mene, da me zagrlis, da se smejes sa mnom, kada sam slavila neke srecne dane.. Da li si me prvi poljubio za rodjendan? Da li si bio tu da mi uhvatis ruku i kazes &quot;Sad si odrasla!&quot; ? Ja cu ti dati odgovor - NISI! Prolazilo je na desetine i desetine noci, u kojima sam ronila suze, drhtala od hladnoce u dusi, natapala jastucnice, nadala se, da ce izjutra sve biti drugacije, bolje.. Ne, noci su se samo gomilale, i gnjecile mi ovo malo srce, probadano sa svih strana. Zasto te tad nije bilo? Barem da me pozoves, makar cutao. Nije te bilo. Nikako. Samo si mi zarivao svoje kandze, kandze ljubomorne zveri, duboko u srce. Uzivao si u saznanju da neko pati za tobom! To rade samo kukavice, hrabri se usudjuju da vole! Ja sam volela, bez obzira na sve. Gde si bio, kada sam bila najsrecnija? Onda kad sam ocajnicki zelela da zagrlim nekoga, da sa nekim podelim svu svoju srecu i radost. Gde si se tih trenutaka krio od mene? Zasto si branio svom osmehu da mi obasja dan? Zasto si uporno okretao glavu? Zasto, a bilo je i vise nego jasno da nisi ravnodusan? Nisi bio tu za Nove godine, za praznike...Nisi bio tu da me poljubis pred spavanje, da me zagrlis, da mi das ono sto zasluzujem, barem kao osoba koja je bila u stanju sve da da za tebe. Znao si koliko si mi bio drag. Znao si da sam ta. Ali, tvoja neopsivia i nepokolebiva muska sujeta bila je jaca od svega. Uzivao si da me gledas kako patim, kako lijem suze ispisane tvojim imenom. Hteo si da me obelezis, zar ne? da..jesi, obelezio si me za ceo zivot! Al' znas kako?! Kao osoba od cije sene cu zeleti da pobegnem kad god je ugledam, kao karakter od kog cu bezati ceo svoj zivot, kao osoba koja je zgazila sve ono sto sam mogla da pruzim, i sto sam pruzila, kao coveka koji je ponosno gazio prljavim djonom po mom najcistijem bogatstvu, po mojim najcistijim, nevinim suzama! Pamticu te kao negativca. Postigao si jedino da se plasim ljudi poput tebe, da uzdignute glave stojim pred njima, nikad vise ne dozvolivsi da mi se iko takav priblizi, naucio si me da gazim, kao sto si ti gazio, da osvetim sve suze nanete tvojom rukom, tvojim recima..Naucio si me koliko ce kukavica jos prolaziti kroz moj zivot, koliko ce njih, sitnih malih dusa, poput tvoje, pokusati da me povrede, samo iz hira, samo iz zabave. Uzivao si u svojoj zabavi, ali ona je sada zavrsena, zavese se spustaju. Aplauz? Rado. Ali, vise mi je zao da i pokret ucinim radi tebe. Previse sam umorna. Predobro naucena, lekcija zivota. Ne, nemoj me sada zvati... Nemoj pokusavati, da normalnim, veselim glasom pridobijes moje simpatije, ponovo! Ne, nemoj! Neces uspeti... Rekla sam ti - prastacu ti, ali kad kazem da je zavrseno, onda je zaista kraj. ZAISTA KRAJ. Ciste savesti izlazim odavde..prezivela sam, znala sam da ce biti tako, samo da je pitanje trenutka. Nemas sta da trazis ovde, u mom zivotu. Za negativce poput tebe vise nema mesta! Izvini. Ali krivica je tvoja! Mogu ja da ti oprostim, ali srce nece nikada! Po njemu si udarao najjace sto si mogao. Sto puta si pokusao da ga ubijes, da mu zadas takve bolove, da se vise nikad ne oporavi. Oziljci su ostali, ali oni dobri - koji ce me samo upozoravati na takve kao ti. Na takve, u cije cu lice moci da pljunem. Kad vec nisam u tvoje... U pravu si bio kad si govorio &quot;...Mi zapravo nismo imali nista, sta videli smo se par puta i par puta poljubili...&quot;, u pravu si..pored drugog sad imam toliko vidjanja i poljubaca nedeljno koliko sa tobom nisam imala za 2 meseca, i pored drugog se osecam kao princeza, a pored tebe sam se osecala kao govno. Imao si bezbroj prilika duso. Zaista mnogo sansi da sve popravis, da sve uzdrmas, da sve vratis na staro. Al' kad jednom srce zardja za nekoga, od silnih suza i bolova, nikad vise nece biti u punom sjaju niti u stanju da ga ponovo voli svom svojom snagom. Za tebe je zardjalo i presporo, u odnosu na broj neprospavanih noci. Ali, vise ti nije mesto tu.&nbsp; Da. Sad sam ja ona koja sija, koja ce izaci pred tebe i nasmesiti se, srecna zbog nekog drugog razloga. jaca nego ikada, veruj mi. Svakom dodje njegovih 5 minuta, zar ne?! Tvojih 5 minuta je predugo trajalo. Sad pusti mene, pusti me da budem ono sto jesam. Ne, ne zelim da budem ono sto sam bila pre tebe...Zelim da budem osoba koja je izasla iz ovoga kao moralni pobednik, i kao neko ko je naucen za ceo zivot. Hvala ti na tome. Jedino na tome! Za to mozes da dobijes aplauz, toga se ne stidim. Nisi bio tu kad je trebalo...Zapravo, ti nikada ni nisi bio tu.. Sun, 25 Sep 2011 17:22:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90872/ &quot;Svi rodjendani, sve Nove godine, sve lepo pored nas proslo je... nisi bio tu. Ranjenu dusu da mi ozdravis, i zdravu pamet da mi pomeris... nisi bio tu. Svi crni dani, sve noci besane, bile bi drugacije... nisi bio tu. Da posle ljubavi, ljubav slutimo, razumemo se i kada cutimo... nisi bio tu. Pogledamo jednim, da me uveris, usnama neznim da me pobedis... nisi bio tu. U kajanju, duso, ne trazi se spas, ovaj put, kasno je za nas.&quot; Sun, 25 Sep 2011 14:51:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90869/ Predobro je shvatiti da je idiotima mesto u kanti, a da ste vi ona stara, ponovo svoja, najlepsa, najzgodnija i devojka sa najlepsim osmehom! NE ZASLUZUJE VAS! Sabila sam ih negde u sebi, potisnula ih duboko u sebi, ostavila ih u pro&scaron;losti...odlučila sam se za korak dalje. Možda to nekome izgleda kao obična odluka, ali za mene je predstavljalo ne&scaron;to veoma hrabro i bitno. Odlučila sam da krenem dalje. Da se napokon odgurnem od tog imena, koje mi je toliko vremena nanosilo bol, suze, nemir...onaj najgori nož u srcu. A te&scaron;ko je bilo pobeći od toga. Jako, jako te&scaron;ko. Međutim, odlučila sam. I tako...lep je osećaj ne zavisiti od nekoga, od nečijeg &quot;e...&quot; u poruci, od nečijeg poziva. Lep je osećaj biti sa drugima, ne misleći na staru stegu oko vrata. Predati se drugima, &scaron;etati sa psom kroz prirodu sa osmehom na licu, posvetiti se sebi i drugim stvarima, bitnijim od njega. Predivan je osećaj! Predivan je osećaj osetiti se poželjnom, centrom nečijeg sveta, nekim oko koga se neko bori i trudi...da. osećaj je sjajan! Osetila sam se sasvim drugačije od onog &scaron;to sam pored &quot;NJEGA&quot; bila Ponovo sam to bila ja, ja... ona stara ja. Blistala sam u punom sjaju. I, iskreno, uželela sam se toga. Fri, 09 Sep 2011 16:21:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90736/ Kažu da ko se poslednji smeje, najsladje se smeje. Ne želim da mu se smejem iz zlobe, da slavim njegovu tugu. Želim samo da mu bude jasno -&nbsp; koga je imao, &scaron;ta je imao, čije je srce imao i za&scaron;to je sve to izgubio. 12 meseci možda deluje malo kad ih uporedite sa celim životom, ali i te kako je dug period kad svih 12 meseci vodite bitku sa nekim, svaki dan, svaku noć. Od borbe sa samim sobom, i svojim srcem, goreg nema!!! Pa kad to razvučete na tih 12 meseci, valjda je jasnije o čemu govorim. Voleti nekoga...lepa je stvar. Sav taj osećaj potrebe da mislite o nekome, da o njemu pričate drugima, da znate gde je i sa kim je, &scaron;ta radi, da li misli na vas... Lepo je. Bilo bi jo&scaron; lep&scaron;e i potpunije kad bi i taj neko vama otkrivao svoje potrebe i sklonosti, kad bi vas zvao, samo da vam čuje glas ili sl. Ali, kad ste osudjeni na to da svoju ljubav gajite i delite sa samim sobom, jer je taj neko previ&scaron;e sebičan, upla&scaron;en od života, stegnut, previ&scaron;e napaćen zbog ko zna koje pre vas, kada je ljubomora 90% njegovog celog dana, kada vam ne da da di&scaron;ete, koji zahteva od vas da mu pokazujete svoje emocije a da pri tom svoje &scaron;tedi i skriva kao zmija noge...e, tu je, verujte mi, veliki problem. Veliki! Samo, meni je trebalo vrmena da to sama shvatim. Volela sam ga vi&scaron;e od bilo kog prethodnog. I to svako zna. Ali, da me pitate za&scaron;to, ne bih imala adekvatan i jasan odgovor. Da kažem &quot;jer je pametan&quot;, amm..to mogu! Da, prepametna jedna lisica mu&scaron;ka, taktična, namazana, opasna, lukava...uh, &scaron;ta bih sve mogla reći! Uni&scaron;tila me je ta njegova prefriganost i pamet. Samo to me je i držalo, sad tek shvatam. Umeo je da zavede, na čudan način, nisu to bile klasične mu&scaron;ke fore. Nekako me je pridobio, i dalje ne znam da li je to bio i cilj, ili je slučajno i spontano do&scaron;lo do toga, kako sam ja sve vreme mislila. Ne znam. Sad me ni ne zanima preterano, ionako je sve uni&scaron;tio, sve &scaron;to je mogao ja mislim. Jednom mi je, pre godinu dana, na samom početku rekao &quot;Ti si razmažena, i ti misli&scaron; da je ceo svet tvoj. Zavodi&scaron; olako i svi trče oko tebe, na to si navikla jel da? E ja ti to neću dozvoliti. Jesi, ti si riba na glasu, radi&scaron; &scaron;ta hoće&scaron;, sve vrti&scaron;m oko prsta. Ali, mene neće&scaron;...Ti će&scaron; biti ta koja će ovog puta patiti . Videće&scaron;, &scaron;ta ako postignem to da ne može&scaron; da me zaboravi&scaron; barem 2, 3 godine?&quot;...ja sam gledala u te njegove reči tako skeptično, sa malom dozom gadjenja i bila sam iz fazona &quot;Ko je ovaj debil?&quot;..Ali eto, skidam ti kapu sad..dragi...uspeo si! Diči se time svojim drugovima, njima će&scaron; biti zanimljiv, ali...vratimo se na početak ovog mog spisa - &quot;Ko se poslednji smeje, najsladje se smeje!&quot;. Diči se svojim uspehom, svojom malom pobedom nad amnom. Diči se i smej se, prepričavajući svaku moju glupost učinjenu zbog tebe. Ja se i dalje ne kajem i NIKADA se neću kajati! Jer, bio si mi dobra &scaron;kola...najteža lekcija do sada. I ja imam ne&scaron;to od ovoga - ja sam naučila! Naučila sam da cenim, da cenim druge mu&scaron;karce, da cenim dobrotu, da cenim trud, da cenim pažnju, ...koju ranije nisam cenila...hvala!!! Hvala ti, iskreno! Ja imam ne&scaron;to od ovoga. A ti? Ti ima&scaron; dobru priču za svoje ortake, kako si &quot;smlatio dobru ribu, kako je ona patila za tobom, zvala te u sred noći uplakana...&quot;, ali to je samo par trenutaka smeha. A..reci mi...da li se zaista smeje&scaron;, onako iskreno? Da li? Znam da neće&scaron; nikada priznati, jer takav si ti, ponos ti je jači od svega &scaron;to ima&scaron;. Ali, reci mi? Bar sebi priznaj, ako ovo ikada bude&scaron; pročitao, da li si srećan na kraju svega? Da li ti je drago &scaron;to me nema&scaron; kraj sebe, &scaron;to si me svaki put poklopio svojom grubo&scaron;ću kada sam želela najtopliju reč, kada sam lila suze, kada sam natapala jastuk noću? Veruj mi...želeće&scaron; ti, vrlo uskoro, da se sve to vrati na staro, da opet ima&scaron; priliku da mi poželi&scaron; laku noć, dobro jutro, da me zagrli&scaron;, da me poljubi&scaron;. Želeće&scaron;. Ne, ne želim ti lo&scaron;e, nikada nti neću ni poželeti. Ali, zna&scaron;, verujem da će ti jednom doći iz dupeta u glavu. Samo oseti kako mi je bilo, samo bar na jedan dan. Osetiće&scaron;... Uvek najvi&scaron;e boli i uvek je najveća kazna, kad neko mrtav hladan prodje pored tebe, kao da ni&scaron;ta nikada nije ni bilo, ali da se pritom ne pravi, nego da ZAISTA ne oseća NI&Scaron;TA, i da tako hladan i nasmejan, prodje pored tebe, pogleda te i tad mu vidi&scaron; onu stra&scaron;nu hladnoću u pogledu, u očima. To je, najveća kazna. Ja sam sve svoje gre&scaron;ke platila, i to vi&scaron;estruko, daleko skuplje nego &scaron;to sam zaslužila, sve si mi naplatio i savest mi je čista. Čista kao suza. Isplakala sam svoje grehe učinjene nad tobom, nežno&scaron;ću i strpljenjem, a pre svega ljubavlju, svaku gre&scaron;ku ispravila i isprala se od prljav&scaron;tine. Moja je savest čista. Da li je tvoja, i da li će ikada biti potpuno, kad sam ja u pitanju, to samo ti zna&scaron; kada noću zatvori&scaron; oči. Ne želim ti ni iskru zla, ni mrvu...Želim samo da se seti&scaron;. Ni&scaron;ta vi&scaron;e. Ostalo će ti tad doći samo. Kad me jednog dana, nakon mnogo vremena od na&scaron;e hladne zime, mučnog proleća...bude&scaron; video ponovo nasmejanu kao kad smo se prvi put videli, opet onakvu staru mene, srećnu, u kojoj sreći videće&scaron; zaslugu nekog drugog...tad stavi ruku na srce i priznaj bar sebi, kad već nema&scaron; obraza da prizna&scaron; meni i drugima.DA SAM BILA NAJBOLJA.Ona koja je najvi&scaron;e trpela a mogla je imati kule i gradove na nekom drugom mestu, ona koja te je najvi&scaron;e, bezuslovno volela, i onda kad bi te svaka prevarila sa prvim iza ćo&scaron;ka, ona koja je zbog tebe proživela mnoge situacije, koja je pala na nekim stvarima koje su joj ranije život značile, zbog tebe...Shvatićes, razumeće&scaron;. Uskoro, verujem... Polako, sledi nam isti hodnik, isti amfiteatri, isti prostor svaki dan. Pomiri se sa činjenicom tada, ba&scaron; na tom mestu, gde sam te po najvećim snegovima čekala nasmejana, pomiri se ba&scaron; tu, sa činjenicom da si NIKO I NI&Scaron;TA za mene, ba&scaron; tu na tom mestu gde smo se grlili, i gde sam bila najsrećnija devojka na svetu. Jer, ja sam shvatila... da si ni&scaron;tarija. Ni&scaron;tarija, koja je mogla da ima sve pored mene, o čemu su MNOGI sanjali. Da si samo malo bio onakav kako sam ti govorila...da si samo malo vi&scaron;e cenio neke stvari, da si samo malo vi&scaron;e pokazao tu ljubav koju si OSECAO, a znam da jesi. Znam da je iza tog hladnog izraza lica, iza dečka kom se &quot;ortaci dive&quot;, iza hladnokrvog &quot;FRAJERČINE&quot;, bio samo mali upla&scaron;eni dečak, koji je iz sveg srca želeo moju ljubav, i koji je osećao istu prema meni. Ali...nisi umeo nikako da he pokaže&scaron;, samo da gazi&scaron; svojim prekorima, svojim ledenim pogledima, ljubomorom, rečima... Sita sam toga, dragi. Sita! I znala sam da je potrebno vreme da shvatim neke stvari, da shvatim koliki si gad i koliko su drugi bili u pravu! To vreme je pro&scaron;lo...Shvatila sam neke stvari! Hvala ti! Stavila sam tačku na tebe. Papa&lt;3 Tue, 30 Aug 2011 21:08:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90575/ Ti... Neprestano prisutan a neprestano dalek. Isuvi&scaron;e poseban a isuvi&scaron;e običan. Previ&scaron;e drag a previ&scaron;e mrzak. Jedan jedini, a jedan od mnogih. Ti... Na čiji me pomen imena uvek protrese jeza, a tim imenom se zovu mnogi. Na čiji poziv i dan danas pretrnem, reagujem burno, srećno i upla&scaron;eno u isto vreme. Na čiji lik na slici i dalje pustim suzu, ali se ne usudjujem da je ne gledam. Na čiji se dodir i dalje naježim, kao da je prvi i jedini mu&scaron;ki dodir ovoga sveta, pa ih poželim jo&scaron;, dok glumim hladnu. Ti... Zbog kog i dalje često jastuk noću natopim suzama, a ujutru se stidim i srdim na sebe. Zbog kog ne volim da slu&scaron;am balade, jer sam isuvi&scaron;e slaba da preguram svaku reč koja me na tebe podseća...Zbog kog su drugarice 100 puta čule istu priču. Koliko sam samo puta od njih čula da sam pogre&scaron;ila...Zato &scaron;to ti pra&scaron;tam...Ne zna&scaron; to...Nema veze...Ako sam budala neka sam...Iako ne zaslužuje&scaron; to..&Scaron;ta god da bude, ja uvek želim..barem mi želju niko ne može oduzeti. Ti... Gde si sada? &Scaron;ta li radi&scaron; ovog letnjeg poslepodneva? Da li u ovom trenutku misli&scaron; na mene, ko zna.. Ko ti sada privlači pažnju, kome pi&scaron;e&scaron; poruke.. krije&scaron; li se u nečijem zagrljaju, ljubi&scaron; li neke usne? Nikada nisam ni pomi&scaron;ljala da ću zbog tebe pisati ovakve redove..nikada! Ni zbog koga! Pro&scaron;lo je godinu dana od kako je sve počelo. 12 meseci bdi&scaron; u mom životu. Seća&scaron; li se kad si rekao da ćes me navesti da se zaljubim u tebe, i da ćes me držati barem 2, 3 godine? Tada mi je sve to delovalo previ&scaron;e prepotentno, samouvereno i sebično, za moj ukus barem. Nisam ti verovala, naravno. Jer uvek sam mislila da sam ja ta koja ostavlja utisak, i koju pamte... Ali, eto. Slučajno ili namerno, uspeo si. Verujem da ću te pamtiti jo&scaron; dugo... Neću ti to nikada priznati, jer koliko god te volela, neću dozvoliti da uživa&scaron; u mom bolu, da ga slavi&scaron; i da se diči&scaron;, da me smatra&scaron; jednim od svojih uspeha! A tako bih ti rekla koliko me znači&scaron;, tako bih ti rekla sve &scaron;to mi leži na srcu...ponekad pomislim da bi ti tek tada bilo jasno koliko si mi zaista drag i bitan, i da bi mi napokon poverovao, jer mi očigledno i dalje ne veruje&scaron;...pla&scaron;i&scaron; se. Pla&scaron;im se i ja. Pla&scaron;im se svega vezanog za tebe. Toliko dugo godina gajim taj svoj ponos, tvrda sam kao stena, ne dam na sebe... Već sam većinu svog ponosa zgazila zbog tebe, očekivajući da će&scaron; mi vratiti, jer dobro se dobrim vraća... A ti si se uvek setio dobrog, kada sam ja već bila daleko od tebe, možda nekom drugom u zagrljaju... Uvek si čekao pogre&scaron;an čas da se iznova pojavi&scaron;, onda kad krenem da te zaboravljam..kao da sve to radi&scaron; taktički i smi&scaron;ljeno. Cela tvoja uloga u svemu ovome deluje lažno, i te kako dobro iscenirano, kao da je iz nekog razloga...Za&scaron;to? Kako da ti verujem? Nikad nisi bio sa mnom načisto. Nikada nisam bila sigurna u tvoje emocije. U pravu si, možda me je to privuklo kod tebe. Ne znam, ali nerviram se. Volela bih da je sve bilo onako kako sam zami&scaron;ljala, da smo uspeli da budemo zajedno, da budemo srećni. Jer, koliko god u meni bilo sumnje, ja sam čovek, ja sam ljudsko biće, ja osećam kad sam nekome draga, potrebna, da je nekome stalo. A u tebi sam to videla, osetila. Barem na trenutke. Neki pogledi, zagrljaji, reči, poljupci... ne&scaron;to je tu ipak bilo vi&scaron;e od obične glume i potrebe da zajebe&scaron; nekoga. Osetila sam i znam da nije laž. Znam. Ne znam &scaron;ta si nameravao, &scaron;ta i dalje namerava&scaron;, ako uop&scaron;te i dalje postojim u tvojoj glavi... Ne znam i to će mi možda zauvek ostati rebus. Ali ne kajem se... Ne kajem se ni za &scaron;ta! Ni &scaron;to sam ispadala tolika &quot;budala&quot;, ni &scaron;to sam se noćima trovala mislima o tebi i meni, sva&scaron;ta sam radila zbog tebe. Ali se ne kajem. Barem sam osetila da umem da volim. Ovaj put istinski. Osetila sam da nisam hladnog srca, da nisam snob koji ide od jednog do drugog da bi sutra oti&scaron;la kako je bilo sa nekima... Osetila sam da sam žena. Jer ja sam te volela jako i neobuzdano, strastveno, čulno, poput žene. I nežno i treperavo poput deteta. Ti si bio TAJ. I možda će&scaron;, a možda i ne..jo&scaron; dugo biti On. Vreme ide...do sad, bio si JEDINI kog sam iskreno VOLELA.&nbsp; Ludo&amp;nenormalno jako. ...Neka te Bog čuva! Sun, 28 Aug 2011 19:14:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90532/ Ja... Večito razdragana i glasna, iako mi du&scaron;a ponekad tajanstveno ćuti. Večito nasmejana, iako mi srce ponekad krije suze. Večito samo svoja, ali nikad potpuno sama. Večito brzopleta, iako vrlo promi&scaron;ljena. Večito jaka, iako meka i sagoriva poput lista. Večito komplikovana, iako isuvise jednostavna i klasična. Mene je te&scaron;ko razumeti. Ponekad, zapravo, vrlo često, ni ja samu sebe ne razumem. Imam svoj stav ali danas ću misliti jedno, sutra drugo. Kod mene definitivno važi ono SVAKO JE JUTRO BOLJE OD NOĆI, jer noću me satiru jedne misli, da bi me ujutru dočekale neke sasvim suprotne. Ja...na izgled, sasvim jednostavna devojka. Plava kosa, plave oči, punija usta, visoka...svako bi, ruku na srce, pomislio da sam jedna od &quot;onih&quot;. Tako ljudi neretko stvaraju predrasude o meni. A ja sam, zapravo, neverovatna suprotnost toj slici &quot;nafurane gradske devojke&quot;... Volim svoj izgled! U suprotnom bih ne&scaron;to&nbsp; promenila, zar ne? Ali ne. Volim sebe kad se pogledam u ogledalo. Ali, i ja da sam neko ko gleda iz prikrajka, rekla bih &quot;Evo je..klasična Beograđanka. Visoke &scaron;tikle, utegnuta, &scaron;minka...Ah. Znam ja te.&quot;, ali ne, ja sam samo na prvi pogled takva devojka. Ipak, da bi me totalno skapirao, mora&scaron; provesto neko vreme sa mnom. Kad se opustim, i poverujem ti, totalno sam drugačija pojava od one plave devojke kojoj si prvobitno pružio ruku. Volela bih kad bi svako mogao da me spozna onakvu kakva sam zaista, u du&scaron;i, ali to ni za mene nije lako. Sve zavisi. Zapravo, ja sam ono &scaron;to probudi&scaron; u meni! Ne volim koliko i volim to &scaron;to često i o svemu razmi&scaron;ljam. Misli su mi obavezan saputnik gde god da krenem. A način razmi&scaron;ljanja je daleko drugačiji od tudjeg, barem kada ga poredim sa načinom razmi&scaron;ljanja svojih vr&scaron;njaka. No, nebitno... razlikujem se ja. Imam neki svoj svet. I ne razmem - nekako sam isuvi&scaron;e komplikovana, a opet nenormalno obična i jednostavna, klasična... Sun, 28 Aug 2011 18:43:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90530/ &quot;Ostvarite mladost, sada dok je imate. Nemojte rasipati zlato va&scaron;ih dana slu&scaron;ajući dosadne, poku&scaron;avajući da popravite beznadežan neuspeh, ili priklanjajući svoj život neznalicama, običnim ljudima i prostacima. Živite! Ne propu&scaron;tajte ni&scaron;ta! Tražite uvek nove doživljaje. Ne pla&scaron;ite se ničega.&ldquo; &quot;Destiny is for losers. It's just a stupid excuse to wait for things happen to them instead to make them happen by their own!&quot; Sun, 28 Aug 2011 15:04:00 +0200 https://www.blogoye.me/milica/90529/