Da li je moja urodjena potreba da se osecam zaljubljeno toliko jaka da sam sklona da cak umislim zaljubljenost? U nedostatku stvarnog primerka - proces stvaranja - spustimo dusu u telo (neko privlacno, po mogucstvu) i eto ga. Cak nam nije potrebno ni stvarno bice. Potrebna nam je samo misao o drugom bicu na koje projektujemo sopstvene osobine i to je krajnji cin i nepobitni dokaz ljudske urodjene narcisoidnosti. I dzaba sve. Svi od reda smo ocajni zaljubljenici u sebe same uhvaceni u nesrecnoj ljubavi jer nismo u stanju da se volimo kako valja. Eto. I da li nesto naucimo? Mislim da jedino sto naucimo je da se smejemo onome sto smo bili ranije, a isto smo zbunjeni kao ranije. I svesni da cemo se jednog dana opet smejati sebi kakvi smo sada. I dalje biti podjednako zbunjeni.