Nikada sa zvezda nije tezi pad nego na beton sa kafanskog stola..rece covek i bi u pravu.

Odlucio sam da se promenim. Od pete do glave. Od kraja do pocetka. Od danas cu da pricam natraske i da hodam unazad. Na rukama, kako bi bilo u potpunosti dosledno. Gledacu zatvorenih ociju i izdisacu vazduh. Grlicu rasirenih ruku. Ili jos bolje, ispitacu koliko daleko mogu da ih stegnem iza sopstvenih ledja. Kad pozelim nesto da kazem cutacu, a govoricu samo ono sto bih inace precutao. I sve sto pozelim niposto necu uraditi. Jer sve je pogresno i naopako. I ne razumem smisao svega sto uradim i kazem. E zato cu da se obesmislim do srzi. Do kosti cu da se ogolim i onda da se izvrnem naopacke! I taman kada se obesmislim do savrsenstva sve cu da vratim kako je bilo. Cisto da mi ne bude dosadno. Onda me upoznaj ponovo, jer, mozda me ovaj proces rasklapanja i ponovnog sastavljanja malo promeni. Mozda se neki delovi slucajno drugacije prispoje. Jer znas, bolim se i tesko se razumem i podnosim. Ali mozda ce tada sve da bude jasnije. Ili barem malo jednostavnije.

Gotovo je, It just hit me. Da se razumemo, i ranije sam znala kada je gotovo, ali je uvek islo nekako postepeno. Prvo bi se pojavila sumnja, onda dodje poricanje. To je uvek bio proces dok se na kraju ne iskristalise ono sto je neminovno. Ali sada je doslo tako iznenada. Lezala sam u njegovoj sobi na njegovom krevetu, zaprepastena zreloscu te spoznaje. Usao je u sobu grickajuci indijski orah sa osmehom, mrmljajuci: "Vidi sta sam nasao." Nije bio svestan da je gotovo. Sve. Otislo. Nema. Zapalila sam cigaretu jos uvek zacudjena time da sve lepe stvari koje su postojale izmedju nas vise apsolutno nemaju vrednost. "Tamo je Surcin. Tamo lete avioni. A onamo je Maja, u blokovima." Zavrsila sam cigaretu. "Hajde da spavamo." "Da, hajdemo." Nije znao da je sve gotovo. I da idemo da sanjamo sam koji sam ja vec odsanjala. I probudila se iz njega.

Celi moj vek je jedna tuzna balada grandioznih uspeha. Jedan veliki pleonazam i oksimoron. Od mene se ocekuje mnogo, kazu mi. Ocekuje? Odakle nekom pravo da ista ocekuje? Ocekivanje je neravnopravan odnos, odnos subordinacije u kome jedna osoba na fin nacin stavlja drugoj do znanja da nesto mora da uradi. Ili ce da razocara (opet ta kocoperna rec) OCEKIVANJA. Nisam ih izneverila. Moji uspesi sluze za hvalu i diku, za likovanje i ponos, za natrljati nos drugima koji imaju nekoga ko je izneverio ocekivanja. Kada ih pitaju ko sam, oni stanu da nabrajaju talente i akademske podvige, nagrade i pohvale mojim velelepnim uspesima. Na pitanje kako sam ponavljaju isto. Definisu me kroz postignuca. Kako bi drugacije? Ipak je to mala od koje se mnogo ocekivalo. A to nije nista u poredjenju sa onim sto dolazi. A meni je dosta carevanja. Zelim dole sa prestola! Jer sto se cini zlato ustvari je samo trnje premazano bojom. Sve sto trazim je mali pokusaj na jednu hipoteticku postavku. Na pomisao da mogu da pogresim. Da je dozvoljeno. I da kada se to desi neko kaze: "U redu je." Odjebi, covecanstvo. Ako ti treba Bog, ti ga sebi zamisli. A meni dopusti da budem covek. Udeli mi mogucnost na gresku.

Da li je moja urodjena potreba da se osecam zaljubljeno toliko jaka da sam sklona da cak umislim zaljubljenost? U nedostatku stvarnog primerka - proces stvaranja - spustimo dusu u telo (neko privlacno, po mogucstvu) i eto ga. Cak nam nije potrebno ni stvarno bice. Potrebna nam je samo misao o drugom bicu na koje projektujemo sopstvene osobine i to je krajnji cin i nepobitni dokaz ljudske urodjene narcisoidnosti. I dzaba sve. Svi od reda smo ocajni zaljubljenici u sebe same uhvaceni u nesrecnoj ljubavi jer nismo u stanju da se volimo kako valja. Eto. I da li nesto naucimo? Mislim da jedino sto naucimo je da se smejemo onome sto smo bili ranije, a isto smo zbunjeni kao ranije. I svesni da cemo se jednog dana opet smejati sebi kakvi smo sada. I dalje biti podjednako zbunjeni.

Поричем све што сам рекао. Оно о лептирићима у стомаку и о дану који се разведри када те угледа. То су глупости. Дан боли брига што си обукла нову блузу. И само да знаш, грозно ти стоји црвено. И нису твоји осмеси јутарњи зраци што плешу по ролетнама нити је звук твог смеха хор небеских анђела. Сунце сија зато што му се може и која будала је само могла да изговори да се небо облачи јер се Сунце стиди пред твојим сјајем? И анђели.. Мора бити да сам цели рај спустио на земљу док сам омађијан глумио твог духа из боце. Како те је само обмануо твој заблудели дух! Говорио сам да је мирис цвећа пропали покушај природе да створи мирис твоје коже. И да си несташнија од поветарца. Мекша од пахуља. Да поред тебе небо спознаје скученост својих граница. Све сам то измислио. Напољу бесни олуја. Да се ниси можда разљутила? Можда се и земља затресла осетивши вибрације твог прогутаног гнева. Једно је сигурно: за све ово време проведено уз тебе постао сам највећи љубитељ природе који је икада ходио овим тлом. Волео сам небо, звезде, Сунце, птице, облаке, ветар, кишу, земљу. Како сам их само волео! Јер, толико сам те ставио високо изнад света који могу да појмим, толико далеко колико не могу ни да назрем од измаглице сновиђења. Па сам, убог, морао да волим оно што сматрах за барем мрвицу ближе теби тек толико да могу да ти сва та чуда света бацим под ноге. Жао ми је што сам те тако обмануо. Опрости. Није било намерно. Рекао сам све шта сам имао. Садa је ред на тебе. Врисни од беса, пала богињо, и ако сутра не буде света, знаћу да си ме стварно волела.

Mislim da je krajnje vreme da shvatim da nije neophodno praviti kompromise kada se ne moraju praviti. A ucinila sam to bezbroj puta..i verovatno jos uvek to radim. Pravimo kompomise na koje nismo duzni da pristanemo, pravimo kompromise kada to niko od nas ni ne trazi. Strah od odbacivanja, nesigurnost? Zelja da drugome pokazemo koliko smo u sustini divno bice, koliko smo vredni paznje i koliko toga imamo da ponudimo? I sve to u skracenoj verziji - ubrzani kurs Poznavanja Divnog Mene. I onda, posle nekog vremena, pocnemo da zameramo tom drugom za svaki kompromis koji smo dobrovoljno napravili. Zameramo mu kako nas ne poznaje. Prebacujemo kako nije spreman na kompromise. A sta smo mi sve za njega uradili i koliko se zrtvovali, eh.... A u sustini, jedino sto smo uradili jeste da smo prikazali dobru volju i bezgranicnu zelju da budemo voljeni po cenu toga da to sto smo pokazali o sebi uopste nismo mi. Pobogu, zasto da trosimo vreme na beskrajna upoznavanja? Pa ko bi mogao da nas ne voli? Nas, ovako divne, pametne, zanimljive i lepe! Nas je prosto nemoguce ne voleti! Zasto onda trositi vreme na upoznavanja? Dajmo im prepricani sadrzaj sebe. Dajmo im nasu instant dobrotu i nasu sirokogrudost u prahu za jednokratnu upotrebu. Bice dovoljno za ovaj poklonjeni kompromis. Dajmo im sve, nije vazno sto nas tako nikada nece upoznati! Jer opet, i da nas upoznaju, ko bi mogao da nas ne voli ovako jedinstveno divne? Ma niko.

Doslo je vreme da se volimo, zar ne mislis? Da, doslo je vreme da se volimo, zaista.

Tvoje oci su tamne i tvoj glas je odsecan. U sebi cujem kako mi sapuces bajke o tajnim svetovima i misli mi se pune duhovima iz carobnih lampi, vecnim ljubavima, sudbinskim predodredjenostima i sretnim zavrsecima. Ne, zavrsecima ne, ipak srecnim nastavcima do u beskonacno koje postoji u tom nekom tajnom svetu koji mi se stvara pred ocima dok ti pricas o necemu. Ne znam o cemu pricas. I nije da nisam zastala da oslusnem, ali ne mogu da cujem sta govoris dok mi sapuces u glavi na uho, blesane. Tvoje prsti grade nesto od vazduha, i odjednom na stolu se stvaraju kule i zvonik, otkucava sate koje smo vec proveli zajedno i mislim, dobro je sto vreme ne postoji i sto vecnost ne zavrsava, jer tvoji prsti slikaju horizont i malu kucicu kraj mora i svetionik kako se ne bismo izgubili u nasem beskraju. Obuhvatas casu i prinosis je usnama koje posle kratke pauze nastavljaju da se pomeraju i smesis se, i sapuces i smesis i sapuces.... A ja nastavljam da se ogledam u tvojim ocima i setim se Snezane cija je kosa bila "crna kao ebanovina" i razmisljam da je ebanovina boje tvojih ociju, da, mora biti da jeste... -...i onda sam se obukao u pitu od visanja, stavio radijator na glavu i krenuo na proslavu petnaesst godina mature na drugom prstenu Saturna. - Ahmmm.... - Posto me vec ne slusas, mogu li znati sta radis u oblacima? - Skacem...bez padobrana.