Поричем све што сам рекао. Оно о лептирићима у стомаку и о дану који се разведри када те угледа. То су глупости. Дан боли брига што си обукла нову блузу. И само да знаш, грозно ти стоји црвено. И нису твоји осмеси јутарњи зраци што плешу по ролетнама нити је звук твог смеха хор небеских анђела. Сунце сија зато што му се може и која будала је само могла да изговори да се небо облачи јер се Сунце стиди пред твојим сјајем? И анђели.. Мора бити да сам цели рај спустио на земљу док сам омађијан глумио твог духа из боце. Како те је само обмануо твој заблудели дух! Говорио сам да је мирис цвећа пропали покушај природе да створи мирис твоје коже. И да си несташнија од поветарца. Мекша од пахуља. Да поред тебе небо спознаје скученост својих граница. Све сам то измислио. Напољу бесни олуја. Да се ниси можда разљутила? Можда се и земља затресла осетивши вибрације твог прогутаног гнева. Једно је сигурно: за све ово време проведено уз тебе постао сам највећи љубитељ природе који је икада ходио овим тлом. Волео сам небо, звезде, Сунце, птице, облаке, ветар, кишу, земљу. Како сам их само волео! Јер, толико сам те ставио високо изнад света који могу да појмим, толико далеко колико не могу ни да назрем од измаглице сновиђења. Па сам, убог, морао да волим оно што сматрах за барем мрвицу ближе теби тек толико да могу да ти сва та чуда света бацим под ноге. Жао ми је што сам те тако обмануо. Опрости. Није било намерно. Рекао сам све шта сам имао. Садa је ред на тебе. Врисни од беса, пала богињо, и ако сутра не буде света, знаћу да си ме стварно волела.