Celi moj vek je jedna tuzna balada grandioznih uspeha. Jedan veliki pleonazam i oksimoron. Od mene se ocekuje mnogo, kazu mi. Ocekuje? Odakle nekom pravo da ista ocekuje? Ocekivanje je neravnopravan odnos, odnos subordinacije u kome jedna osoba na fin nacin stavlja drugoj do znanja da nesto mora da uradi. Ili ce da razocara (opet ta kocoperna rec) OCEKIVANJA. Nisam ih izneverila. Moji uspesi sluze za hvalu i diku, za likovanje i ponos, za natrljati nos drugima koji imaju nekoga ko je izneverio ocekivanja. Kada ih pitaju ko sam, oni stanu da nabrajaju talente i akademske podvige, nagrade i pohvale mojim velelepnim uspesima. Na pitanje kako sam ponavljaju isto. Definisu me kroz postignuca. Kako bi drugacije? Ipak je to mala od koje se mnogo ocekivalo. A to nije nista u poredjenju sa onim sto dolazi. A meni je dosta carevanja. Zelim dole sa prestola! Jer sto se cini zlato ustvari je samo trnje premazano bojom. Sve sto trazim je mali pokusaj na jednu hipoteticku postavku. Na pomisao da mogu da pogresim. Da je dozvoljeno. I da kada se to desi neko kaze: "U redu je." Odjebi, covecanstvo. Ako ti treba Bog, ti ga sebi zamisli. A meni dopusti da budem covek. Udeli mi mogucnost na gresku.