Mislim da je krajnje vreme da shvatim da nije neophodno praviti kompromise kada se ne moraju praviti. A ucinila sam to bezbroj puta..i verovatno jos uvek to radim. Pravimo kompomise na koje nismo duzni da pristanemo, pravimo kompromise kada to niko od nas ni ne trazi. Strah od odbacivanja, nesigurnost? Zelja da drugome pokazemo koliko smo u sustini divno bice, koliko smo vredni paznje i koliko toga imamo da ponudimo? I sve to u skracenoj verziji - ubrzani kurs Poznavanja Divnog Mene. I onda, posle nekog vremena, pocnemo da zameramo tom drugom za svaki kompromis koji smo dobrovoljno napravili. Zameramo mu kako nas ne poznaje. Prebacujemo kako nije spreman na kompromise. A sta smo mi sve za njega uradili i koliko se zrtvovali, eh.... A u sustini, jedino sto smo uradili jeste da smo prikazali dobru volju i bezgranicnu zelju da budemo voljeni po cenu toga da to sto smo pokazali o sebi uopste nismo mi. Pobogu, zasto da trosimo vreme na beskrajna upoznavanja? Pa ko bi mogao da nas ne voli? Nas, ovako divne, pametne, zanimljive i lepe! Nas je prosto nemoguce ne voleti! Zasto onda trositi vreme na upoznavanja? Dajmo im prepricani sadrzaj sebe. Dajmo im nasu instant dobrotu i nasu sirokogrudost u prahu za jednokratnu upotrebu. Bice dovoljno za ovaj poklonjeni kompromis. Dajmo im sve, nije vazno sto nas tako nikada nece upoznati! Jer opet, i da nas upoznaju, ko bi mogao da nas ne voli ovako jedinstveno divne? Ma niko.