Ma ne znam ni ja sta hocu. Eto. Prosto te se tako setim i pozelim da sam negde tu, malo blize. Sto blize, po mogucstvu. I ne znam da li je ispod koze dovoljno blizu. Manimo se metafizickih razglabanja. Mozemo mi da se volimo tako apstraktno vekovima, ali kada te nema i kada te zazelim nije mi dovoljno da znam da sam tvoja vecna inspiracija, reka bez izvora, bozanstvo bez cvrstog postolja. Ne zelim da vecno lebdimo u neodredjenostima. Necu samo da se drzimo za ruke dok smo udaljeni kilometrima, da se udisemo po ulicama razlicitih gradova i da se susrecemo na nocnim oblacima dok sanjamo razdvojeno. Hocu da te jednom u sred noci brecnem iz sna i da ti se utisnem pod vrat. I pre nego i shvatis sta se dogodilo tvoje ruke ce da obuhvate moja ledja u jedan nespretni zagrljaj i...ma ne znam ni ja sta stvarno hocu. Ali ne mogu da te se ne setim i da se ne zapitam iznova i iznova..