Moje komsije imaju navike i poroke obicnih ljudi. Nikada nismo progovorili ni rec, ali poznajemo se iz nocnih ogledanja u okno prozora. I svi naivno volimo da verujemo kako nas oni sa druge strane ne mogu videti. Komsija preko puta je crnokosi sredovecni muskarac s kojim delim nikotinsku strast. Svako vece otcupka desetak dimova i vrati se u toplo gnezdo. Njegova mladjahna zenica/devojka cesto prolazi kroz prostoriju tik do terase i voli da namesta kosu u odrazu prozorskog stakla. A to ne mozete ako imate navucene zavese. Na svega par metara od mog prozora drugi komsija uvek vredno prosipa mrvice preko terase. Ne znam da li ima devojku. Ali, ako je i ima, verovatno se ogleda u staklu koje gleda na drugu stranu ulice. Tuzno je ogledati se u prozorskom staklu. To me uvek seti na ono maleno ovalno ogledalo koje postave tek kupljenoj pticici kako se ne bi osecala usamljeno i kako bi mogla da guguce. Toliko ljudi pod istim krovom zivi sa svojim odrazima u nekim prozorskim staklima bocnih ulica. Mnogo je lepse ogledati se u necijim ocima. Melodija koju tada cujemo nije samo puki eho nase pesme.