Vec nekoliko veceri-vozovi.

Trenuci posle ponoci su mi veoma dragoceni,jer ih provodim u drustvu cenjenih izdavaca s upaljenom lampom koja mi gori celo i osvetljava bele stranice knijga.Ali nije to sve.Podrsku pruza i vrela kafa,koja stoji tek da zamirise--inace je ne pijem.

Pogledam kroz prozor bez zavesa, i mrak je sve sto stoji...vidim i svoj odraz. Devojka ubledelog lica,izgubljena u recenicama....umorna.

Tamo u dubini,u daljini cuju se vozovi...Prolaze,odlaze.

Mame,ili odvracaju? Ne znam,nepoznato mi je.

Gledam u tamu koja grli,i zamisljam vozove kako hitaju.

I mislim na tebe,tek da ti kazem.