Imam samo 20, i ja sam samo jedna. Dokle to da mi bude izgovor?
Ne mozes da bezis od reci, od vezanih rodjendana i urezanih slika koje njisu za tobom, ma gde god se uputis. Uvek ces biti, ona titula koju si rodjenjem stekla, ma koliko se mazila, pazila, mudrovala… vezivace te za sve ono uz sta si odrastala, a nikad nisi volela.
I zato kad odlazis, ti se zapravo ne oprastas… ne mozes mu pobeci. Predrasude, poistovecenje, snishodljivost, … oblikuju te dok si ziv. Neces biti ono sto pozelis pa i kad ga ostvaris.
I da sjajis uvek ces biti bara, jer si iz nje i potekla.
Glavu sagnem, dok tumbaram sokacima zivota, i lazem sebe onako laicki, da sam borac i ako se osvrnes, nijedne markere i orijentire moje proslosti neces naci. Ja sam nova, kud god da krenem, o meni tesko da ces saznati putem slika, pejzaza i mapa. Nevidljiva za proslost, a vedra za buducnost.
Ali kad se ugase lampice meni se volja poklopi, vracam se svom sivilu od koga bezim trceci ka tvom imenu. Kao da zivim, i ispunjena sam, samo kad oboje sijamo. I dok smo oboje tu, da ti kazem kako sam i danas, kao i svaki dan pre, redovno mislila na tebe. Kad okrenes ledja prvi, ubijes me. A i ne znas to. Ti zvaces moje srce… ja zvacem tvoje mane.
Laku noc, lepo spavaj.
Friday, July 31, 2009 - Presadjivanje, transplantacija, odstranjivanje-kako god
Najbednije potrosene suze bivaju prolivene usled neuspeha –vaseg, u pokusajima da promenite drugog. Prevaspitate, usadite neke moralne vrednosti, principe,u mozdane komore osobe do koje vam je stalo. Zelela da ga prizemljim mom tlu, da dise kako ja to radim, i da se gusi na nacin koji meni jos ne prilici. Dati superiornost koju ni sama nisam imala u sebi, ali presadjivala iz nevidljivih-fiktivnih, skrovista. Dosta krvi, umora, znoja, napora, razocaravanja, ulegnuca zahteva takav skup i nimalo naivan poduhvat da bi rezultirao-nemogucnosti-mission failed. I kako da mu kazem, da sam se usudjivala na takve radnje, vrsila krisom,nadala... da ce se vremenom prilagoditi mom ritmu, ma MENI! Izgleda da se ovaj primerak humanoida ne moze odcepititi od svojih ubedjenja gradjnena na meni pogresan nacin. Ni makaze protkane vremenom ispiranja mozgom, nisu uspele da iseku tu nit koja ga je vezivala za njegove korene... roditeljska ubedjenja, okolina, naivnost, bezobrazluk iz detinjstva, razmazenost, nehumanost, usamljenost i misli-trule, pobedjuju mene. A ja ovako neiskusna htela macem da odstranim sve sto ne valja njegovoj licnosti, i rupe popunim toplim stvarima.
I imam osecaj da se od mene to i ocekivalo, da zadam udarac hitnih promena na pomenutom objektu, al’ ja sam jos nezrela zivotinja, s’ 20 leta ne bi trebalo da se usudjujem na ovako opasne operacije.
Zakljucak: plavooki humanoid ne daje vitalne znake pristanka i zainteresovanost na projekat dvogodisnjeg rada.
Savet: ne menjaj druge, pogotovo ne muske-uzaludno utroseno radno vreme!
A mozda opet, je ovo bio primerak koji se opirao, mozda sa godinama postanem iskusnija i rezultat bute fatalan po njih ;)
“Nema pas za sta da ga ujede”. U afektu izgovorih „Kakve to veze ima?”
...”Ma nema fb-zbog toga ti kazem, a i inace”. E u tom talasu novih informacija i saznanja, sledio mi se osmeh koji sam gajila te veceri. Osetih tugu, zbunjenost, nesigurnost, nerazumevanje...Vec sam ga zamisljala kako pogrbljen onako mrsav ko motka za ves, luta sokacima noseci stap s podvezanom krpom (na crvene kvadratice) ispunjen sadrzajem hrane (strogo hleba-staroga, i crni lukaC).
Priznajem kao snob osetih odbojnost prema toj slici, i onako se zgrozih, ali istovremeno prodje kroz mene neki osecaj privrzenosti,.Ja bih volela tu njegovu figuru (iluziju koju sam posedovala pre novih info) a on bi cak imao i lukrativne ciljeve u vezi sa mnom, i glasno i jasno kazem sebi-ne bi mi smetalo. Cak sta vise-vec vidim kako ga vodam za udicu, a on popisava zlatnim prahom svaki moj radnonamuceni korak.
Iako se izmedju nas nalaze visoko izdiferencirane veze piramidalnog oblika, ko se nalazi na kom stupnju-meni nije bilo bitno, o tome nikad nisam razmisljala ...do sada. Da li mi smeta taj njegov drustveni status?Ne mogu da poreknem da su te imaginarne lestivice nebitne, al’ po svojim duhovnim vrednostima ne sumnjam da tu podosta prednjaciJ
Volela bih da se zabijem u neku sobu gde nema rupa.
Rupa secanja, gneva, mrznje
Gde njihov glas ne dopire, lupanje vrata, svadja i naivno kao i do sada zivim u svojoj hiperrealnosti.
Da se zaletim kao malo dete i pobegnem u mrak koji ce me lagano progutati-ne zauvek,ali privremeno-preko mi je potrebno.
Ovih dana mi nikako nije jasno kako to da su neki ljudi srecni.koji su to pokretaci koji rade prekovremeno a do mene ipak ne dopiru.
Mozda su zahuftali strategijom pauze,pa bas na mom prelomu odluce za ubrzani pad.
I ono malo sto me je drzalo pribranom, i optimistickom vise mi ne daje nadu,vec samo sarkazam iskazuje,odbacivanje,puk govor bez reci,meni bitnih bas kao nekad-secas se?
I ja da sam neki covek,ovo bih sve rekla nekome u lice,a ne zadavala bolove jagodicama nad dirkama, i gorela dlanove od vruce baterije...Ali jbg.zivot sucks at least mine.
Bas sam malopre zapazila,kad se ugase ulucne svetiljke-zvezde se jasnije i svezije vide.
Mozda isto tako i sa mnom.Mozda je ipak sav ovaj mrak,i pesimizam potreban kako bih uocila nesto bas iza ugla,ili jos gore nesto sto je preda mnom odavno,ali cami i cuti cekajuci.
Probudite me bas pred smak sveta....to mi sad zvuci primamljivo.
Da bih ti objasnila sebe(svoje postupke), prvo ti razumi mrak sta od mene pravi.
Kako da kategorizujem mrak,kad sam i za a i protiv.
Stoga evo kratka lista:
ZA:
Savrseno se uklapa u moje unutrasnje bice.Misticno,cutljivo,nepomicno u trenucima vremena,zalutalo,mozda i ranjeno.
Odrazava moju unutrasnjost,nezasicenu oluju-burnu a tako tihu.
Ne narusava mi tisinu,cak je podstice bas onda kad mi je preko potrebna.
Kad sam u tom balonu mraka-sve je dozvoljeno(u smislu da sam i ja jednako dobra kao i drugi,cak iako nas par stepenika deli do istog prestiza).Sutra je veliki dan,i tako blizu. Nadomak. I ta tama mi dozvoljava da sanjam optimisticki u vezi danima koji nadolaze.Tada se sve cini tako jednostavnim,ostvarljivim.E bas sam tu raspolozena za dzinovske precenjene planove,dok su moje mogucnosti slabe. I sve to dovodi do opasne iluzije koja podstice tu neku moju unutrasnju sigurnost.
PROTIV:
Sama sam.
Ta cutnja-moja i njegova, me ponekad i zaplasi.Strah je cuti samo sopstvene misli i otkucaje srca.
Asocira me na kraj (zivota-rutine, snova,nadanja,obaveza-doduse neispunjenih, ukratko pesimizam).
Ceo moj svet postaje samo ono sto vidim-tj.nista.
Neke stvari odavde su kontradiktorne,podrzavaju i za i protiv, deluju oba faktora.Ali sta cu. Takva sam ja.Neodlucna.
Ima raznih muskaraca, ali opet kad nekako sumiram sama dodjem do neke njihovedualne podele. Muskarci su na zemlji, stoje jako, cvrsto, puni samopouzdanja, stabilni su. Da i oni sanjaju ali njihovi snovi se svode na nesto sto je moguce ostvariti u bliskoj buducnosti. Mi zene, pak letimo negde iznad-oko zemlje…Za neke smo neuhvatljive, utvare, mozda delujemo kao san, fikcija. Dualni problem muskaraca je ustvari da postoje oni koji ce povuci zenu na zemlju k sebi, i naterati je da se smiri, poistoveti se sa njegovim ritmom, obicajima. A takodje postoje i oni koji nas mogu jos vise uzvisiti, i dignuti u nebesa, da letimo tako visoko da cak i ako nam pad sledi, do zemlje bi se nazivele…Ali postoji i otvorena opcija da je to sve zamka, obmana. I sta ako je stvarno pad posredi? A na zemlji nas niko ne cega rasirenih ruku kako bi uoblazio pad…
Sunday, January 4, 2009 - Sunce se ponovo radja...i umire.
Preporuka, nemojte citati ovaj post(pisem tek da olaksam dusu).
Nocas zelim pobeci-od sebe.Zna li neko nacin?
Zatvaram se sve vise, krijem misli, boli i tovarim ih, nagomilavam...
a niko ne dolazi da ih pokupi, i skladisti na drugo mesto-meni daleko.
Primetila sam neku pravilnost koja se odigrava...
kada lezim na krevetu i razmisljam, ako sam tuzna okrenem se ka zidu,
ako se setim nekih lepih stvari okrenem se na suprotnu stranu-ali uvek.
Ka zidu,jer krijem umorno lice i sramne suze. Pokrivam glavu rukama-gradim, obezbedjujem,branim,
ne dam, ne moze...niko do njih, do suza.
i tada se odigrava, otvara i kreira moja realnost, gde ja polako gubim svaki dodir sa ljudima.
