Miladin Žarić - Veliki Srbin

19/3/2007

DOK NE ODU GOSTI...

DOK NE ODU GOSTI

...je l' i vas vezuju?

17:50 , 19/3/2007 29 komentara Link


14/3/2007

ajd' kad oćete da se sigrate...

Verovali ili ne, uspeo sam da sjebem koleno u snu. Od jutros razmišljam kako mi je to pošlo za nogom. Oteklo mi onako baš lepo. Koleno mislim... Da se stidite tamo! Čim pomene neko "oteklinu", vi na nejebicu mislite i njene sinonime... Nego... Da nisam mecečario? Da li sam koristio neku novu pozu? Mislim, spavačku... pozu je l'...

Sinoćke mi koleno zasviralo
jebiga, dalo sebi oduška malo
Ligamenti ustrepereše
rifovima dim "na vodi" saopštiše
Meniskus ćuti nadrkan
škripi zubima onako besan
Prazna mu je čašica
iz škembeta ruga mu se šljivovica


Možda mi je uspelo da zaigram za Man UTD u snu? hm... na leđima 7 - krilo sam! ...u očima linija i korner zastavica, u mislima svi ti trofeji,  na tribini divljaci...  Čekam da mi gurne rolnu, u vatru da me baci, u oganj da uletim, travu da preorem ko zetor! Ne znam da l' me razumeš šta ti pričam. Nije to samo loptanje 22 idiota, to je strast! Vidi kakve čarapice imamo jebiga... Jao on mi gura rolnu... Sram te bilo opet na "ono" misliš!  Nisu fudbaleri tamo neki pede.. homosa... homose? ...homoseksalci pa da se tapšu po dupetu i odrade 90 minuta samo zbog onog... khm... tuširanja... mislim, opaka je to igra, ne zaliva se teren, uklizavamo jedan drugom, padnemo u travu, oderemo se... Moraš da budeš spreman bre, tvrd... Ko čelik, da varniči kad ti ulete... gde sam  ono stao... da. Po zemlji kad ti gurne... mislim, kad ti... kako se zove, Ha! Kad te uposli pasom po zemlji! Onako... oštro pa po zemlji, da obrije travu. Da, pa dobro... nije fudbal jednostavan za deskriptisanije. Znači, on meni gurne, a ja krenem šatro na loptu... Onaj skotina bek mi duva za vrat, uspalio se, dupe da ti se stisne koliki je... a ja je ne primim nego je pustim kroz noge, a ona prođe i njemu kroz noge... ovi divljaci na tribinama skaču na noge... ja šprint za loptom, ostavljjući onog zbunjenog beka nekoliko kilometara iza sebe... jadničak...  a ovi mi tapšu... a ja trčim... levo mi se otvara šarmantni Rooney, smeška se... namešta se da mu gurnem... A ja bi sam akciju da svršim... pičim malo ukoso na štopera, razmišljam da i njemu munem kroz noge.... oni divljaci mi kliču, podivljao čitav stadion, divljina jedna neopisiva... neko je izvadio foto aparat da me slika... oh! meni je neprijatno... štoperu ni malo nije neprijatno... ups!

Glupa pesma onako iz kolena
kolenuh klonuh istog trena
Ukliži mi mala direktno u kolena
ne boj se gostujućeg terena
...

A 'naš kako mi oteklo...
23:29 , 14/3/2007 38 komentara Link


11/3/2007

KAPIJA

    Sedim na metalnoj ogradi pored auto-puta. Iza mene je bodljikava žica. Pušim jeftinu pljugu i gledam preko puta kako se iznad metalne ograde na suprotnoj strani, identičnoj ovoj na kojoj sedim, proteže ista onakva bodljikava žica kakva je iza mojih leđa. Kako je to zabavno i tužno. Malopre sam izašao iz ograđene tamnice u deo grada kojeg su njegovi stanovnici ogradili, dali mu pogrdno ime i zakucali veliki znak na kojem su odštampali to ime pre nego što su se vratili u svoje ograđene tamnice. Uplašio sam se tog dela grada i požurio dalje do sledećeg, koji se ni najmanje nije razlikovao od onog iz kojeg sam došao, te sam još brže produžio dalje - izvan tog grada. Pre nego što sam izašao iz njega, morao sam da pričekam da mi otvore gradsku kapiju koja je zaklanjala pola neba. Dok je zarđala glomazna kapija vrištala, razmišljao sam da li su mi zbog nje dani bili toliko sumorni u tom gradu. Sumorni, sivi i dugi, iako je obdanica zbog te velike zarđale prokletinje nesumnjivo bila kraća. Misli mi je prekinulo septembarsko sunce, koje je svojim zracima pokazivalo najdužu ogradu isprepletenu bodljikavom žicom koju sam ikada video. Stajao sam ograđen na jebenom auto-putu.
    Kad su pre uspeli da ograde ceo svet, razmišljam i pušim. Daleko iza one žice preko puta, izdiže se planina obavijena šumom. Cigareta je dogorela, bacam je na asfalt, gazim je čizmom i vadim sledeću. Tamo daleko na njenim obroncima primećujem sićušne automobile, koji se kreću vijugavim putem i spuštaju niz gorostasnu planinu dole prema ograđenom gradu. Tresu mi se ruke dok palim šibicu. To je isti ovaj put na kojem se nalazim. Ogradili su čitavu planinu i njen prirodni ekosistem bodljikavom žicom. Uvlačim popriličan oblak dima i okrećem glavu na suprotnu stranu. Lagano hodam kraj ograde dok automobili veliko brzinom prolaze pored mene. Čini mi se da se uopšte i ne krećem. Žica mi kida periferni vid. Vrućina mi je. Primećujem jedno drvo kraj žice auto-puta. Pobogu septembar je, gde mu je jebeno lišće? Na jednoj od njegovih trulih grana gavran pokušava da raspori orah. Učinilo mi se... Ne, stvarno... Kao da mi je klimnuo glavom... Muka mi je.
    Kod neke pumpe sam. Dali su mi malo vode da plahnem gorak ukus u ustima posle povraćanja tamo kod onog drveta. Treba da požurim dalje, možda mi usput i neko stane... Ovi na pumpi me gledaju popreko. Nije valjda da me zbog vode tako... Šta treba, da popijem litru benzina, da platim pa da bude sve u redu. Sevaju im varnice iz očiju mamu im... Kupio bih kod njih paklu cigareta da ih skinem s kurca zbog one čaše vode, ali nemam ni dinara kod sebe.
    -Hvala za vodu.
      Ćute i gledaju me.
    Nameštam kragnu košulje i nastavljam ograđenim putem. Stajem na trenutak i gledam u ovu kolonu pomahnitalih automobila koji tutnje pored mene. Naizgled, jedni idu levo drugi desno, a u stvari svi idu u istom pravcu. Ja sam tu između, ali sam na istom tom putu. Ograđen zajedno sa njima. Vrti mi se u glavi od toga. Nastavljam dalje teškim koracima. Ne osećam noge od bolova. Jezikom skidam hladan znoj koji mi se spušta niz slepoočnicu i obraze do usana. Muka mi je. Gledam iznad auto-puta jato ptica kako leti prema onoj udaljenoj planini koja tek što se vidi tamo iza na horizontu. Kolena mi klecaju, zatim peku. Dodirujem glavom asfalt.
    -Ne letite tamo... i tamo je žica...
   
    Ležim u travi nekog voćnjaka. Maslačak mi golica uvo, a ja baš neću da se pomerim. Gledam kako se septembarski oblaci poigravaju sa nebeskim plavetnilom. Vijaju se gore po nebu, pa kad jedan drugog stignu, prave se kao da su pojeli jedan drugog pa su postali veći. Između neba i mene je grana sa nekoliko mesnatih žutih jabuka. Gledam ih, a lepo mi je kao da ih jedem... Pa sve zažmurim na jedno oko, glumim da mi smeta sunce, pa kad otvorim oko, nasmejem se kad vidim tu lepotu. A one onako žute, pa pegave i zrele...  samo što se ne raspuknu same od sebe. Meni sve milo pa se oblizujem ovako žedan, gladan i umoran, a srce mi puno što me eto sreća pogledala, pa nađoh voćnjak pored one betončina ograđene žicom. Zatvorim oči pa se smejem, sve mi suze krenu od radosti. U stvari, možda je i kiša - oni oblaci su se maločas jurcali po nebu...
    Otvoram oči. Hladna voda mi se sliva niz obraze duž vrata i kvasi mi košulju. Ne vidim ništa. Mrak je i čini mi se da neko nešto govori. Glas mu je usporen i uspavljuje me. Zatvaram oči jer ga ionako ništa ga ne razumem, a i ne vidim ga. Ponovo osećam hladnu vodu na licu, zatim se osećam kao da padam ili letim. Pokušavam da shvatim šta se to dešava. Ponovo se osećam kao da sam na zemlji. Mekano je, a ja sam umoran. Gledam okolo i pokušavam da vidim gde sam. Muti mi se pogled, ali vidim da sam u nekakvoj kabini. Mora da sam u kamionu. Mrak je. Vidim lampice na komandnoj tabli kamiona. Šta ja radim u kamionu?
    -Momak, jes' doša sebi?
    To je neki čovek, sigurno je kamion njegov... To je u redu, ali šta je radim...
    -Vojniče, jes dobro? Oli malo vode popit?
    Sigurno sam pao na putu... Ovaj čovek mi je pomogao da ustanem... Ne... Pomogao mi je da se osvestim i podigao me je u kabinu. Voda...
    -Ti mora da si cio dan bez svijesti. Nos si razbija, stan malo alkohola da uzmijem da ti to oč'stim. Pa nije vojnik stoka da lipše tu pored puta, mamicu vam jebem!!! Pićke!
    Gledam kako farovi tutnje levo - desno dok mi briše krv. Pecka me alkohol. Umoran sam...
    -Eto, nisi k'o nov, al' bar nemaš više gušterske brč'će, haha!!!
    Pokušavam da se nasmejem... Ne vredi. Ne mogu, samo sam zgrčio facu.
    -Ima jedna krčma napred, na jedno stotinjak kilometara, tamo ćemo jesti ima ćevapa k'o ruka debelih...
    Pali kamion i lagano ubrzava. Farovi osvetljavaju ogradu pored puta koja mi kida periferni vid.
    -Jes' vidio budale, ogradili put! Jebeš mu mater, ovaj svijet je totalno poludio! Mada, uvijek smo mi ljudi bili bolesni, kad je još ono Kinez kren'o da ograđuje Svijet...
    Jedna uplašena sova je preletela auto-put.
    -Jes' ti bolje malo? Možeš li da skontaš dal' te nešto boli il slično?
    Osećam da mogu da pričam.
    -Umoran sam...
    -Lezi ti prijatelju, spavaj! Do ćevapa ima još, hehe! Nego, reci mi, gdje si se zaputio, da znam dokle da te vozim.
    Iako razumem šta me pita, ne razumem o čemu priča. Znam da sam nekud pošao. Nekud daleko iz neke žice, isprepletane bodljama na kojima su visile sveže oderane kože s kojih je kapljala krv. Iste ovakve žice koja se sudarala s našim pogledom obasjana farovima kamiona. Krvavom žicom koja nam je parala mozak. Vidim krv na mojim rukama. Vruća je! Zatim mlaz krvi!!! Vrištim iz sve snage kao kad zaškripe kočnice teškog, pretovarenog šlepera...
    Mlaz krvi je isprskao šajbnu kamiona. Kamiondžija je uplašen, tresu mu se ruke. Osećam nešto toplo kako mi curi iz oka. Ili sam povredio oko, ili plačem, razmišljam dok gledam svu tu krv. Gledam u kamiondžiju, uplašenog, dobroćudnog čikicu od pedesetak godina. Mahinalno uključuje brisače da skine krv sa stakla. Trese se i plače kao da gleda u čudovište. Hoću da mu kažem nešto, da ga smirim... Brisači škripe. Gleda me otvorenih usta. Ogledam se u njegovim beonjačama. Zajedno gledamo taj horor. Spuštam glavu da ga ne plašim više. Krv mi teče niz vrat i boji moju prljavu maskirnu uniformu u crveno.
    -Momak, jebote... Iz kojeg to jebenog pakla dolaziš?
    Ćutim i gledam kako krv kaplje po maskirnim pantalonama.
    -Šta su vam tamo radili zaboga!?
    Mora da sam razbio glavu o komandnu tablu kad je zakočio.
    -Gdje ti je kuća? Reci mi da te odvezem...
    Kroz glavu mi prolazi ona maglovita fotografija koju sam jako davno fotografisao: jedan neugledni đeram, prazan čardak, nekoliko orahovih stabala i kućica. Sećam se i one table na kojoj je neki nasledik iz grada napisao "salaš na prodaju". A Tisa... na pet koraka od njega. Kakva taraba, ne treba ti ništa. Ionako je sve unaokolo livada sa "po di kojim" žbunom. Tu srne i "zecovi" žive, šta ima od njih da se ograđujem. A kad kiša pokvasi orase... pa kad to zamiriše. Žmurim i smejem se isto kao da ih sad osećam, mada mi je nos pun krvi...
    -Kaži... gde da te vozim, ako boga imaš!
    Gledam ga. Podseća me na sve one brižne rođake iz detinjstva. Dalekog detinjstva sakrivenog iza velike, teške, metalne kapije.
    -Vozi na ćevape.

A. D.
21:47 , 11/3/2007 36 komentara Link


7/3/2007

Pred Odlazak

Gadim se gladi
što se razbuktava po ulici
Plašim se tvog osmeha
tvoje pojave i tvojih misli
Slab sam za balade o ljubavi
što ih pevaju drogirani ulični svirači
Ne
ja ne mogu više da budem tu
Na ulici vašoj
što miriše samo vašim čulima
Na margini bestselera
lokalnog sajma knjiga
Na kolenima
potopljenim u sopstvenoj krvi
U metaforičnoj priči
o ljubavi i miru, jebačinama i genocidima
Zadavljen, zgažen i zaklan
vašom lažnom brigom o ljudima
Plakao bih tu, na sred prepunog trga
bez sramote
Na pragu nove kratke priče
kojoj ste dali originalan naslov
Plakao bih bez stida
jer je prazan njen sadržaj
Pokaži mi put do kuće
u kojoj može mirno da se spava
Makar i kampovao
sa poslednjim drvetom na planini
Ili mi bar reci
da ima nade da negde zaspim
Bez straha
od sebe samoga

A.D.
13:48 , 7/3/2007 30 komentara Link


2/3/2007

Pobuna mene protiv Ja

    Čudan neki dan danas. Ništa ne boli a osećam se kao bolesnik, okružen sam ljudima a usamljen sam, sećam se nekih davnih dana a na neki čudan način deluje mi ova sadašnjica kao tuđe sećanje. Pre par godina je Merkur ustao na pogrešnu nogu i zaklonio na par meseci pozitivne kosmičke zrake, koje Univerzum šalje nama zemljanima da se ne pokoljemo i nestanemo kao što su nestali oni pre nas. Sećam se te konfuzije u mojoj glavi koju sam proživljavao par meseci. Sećam se mržnje, sećam se ljubavi, sećam se straha, a ne sećam se radosti. Stvarno je bilo više nego očigledno da se nešto veliko dešavalo u mojoj glavi, na ulici, na nebu, mnogo dalje od njega i natrag. Sećam se da nisam mogao da se kontročišem, te sam i sam sebi delovao čudno i nepredvidivo. Jedan deo mojih podstanara u glavi se ujedinio i izašao iz mene u obliku nekog tipa, koji je u rukama imao crveno-plavu zastavu sa velikim žutim srcem nespretno našivenim na istu. Da bi moje zaprepašćenje bilo veće, cela ta glupost se odvijala na sred trga prepunog ljudi. Uobičajenih ljudi mislim... Ljudi koji  su jednostavno tu ili samo tumaraju unaokolo sa ili bez nekog posebnog cilja. Pogledao sam tu gomilu koja se ujedinila i rešila da izađe napolje iz mene, pokušavajući da povežem sve to sa mnom, ili bar da uopšte razumem smisao nečeg takvog. Gledao sam tog tipa s tom smešnom zastavom i neko vreme i pitao se, kako to da ovi što su svud unaokolo, ovi pravi ljudi, ne moji podstanari, ne zastanu ili makar ne pogledaju Ovo što stoji ispred mene i drži u ruci t stvar sa prišivenim žutim srcem. Bio sam veoma zbunjen. Tip je inače delovao poprilično nadrkano i bio je obučen isto onako kako se ja oblačim za spavanje, što je celoj toj sceni ispred mene dalo nekoliko kašika humora, te sam ipak nekako uspeo da se saberem i da krenem ludački da se smejem. Tada sam već primetio da ovi što su unaokolo, ovi pravi, onako ovlaž bacaju svoje bojažljivo/ljubopitljive poglede u pravcu nas dvojice, ili u pravcu mene pokidanog na dva dela, šta već...
"Šta se smeješ pičko?" krenuo je skup revoltiranih podstanara mog uma "Šta je smešno?"
Još neko vreme sam se cerekao gledajući zbunjene ljude po okolnim klupama, shvatajući napokon da oni definitivno ne vide sve ono što sam ja u tim trenucima gledao. Rešio sam ipak da se upustim u dijalog, pa nek bude šta bude.
"Kako šta je smešno, mislim... Stojiš tu u tim kariranim papučama, na sebi imaš bokserice i majicu na kojoj piše "Dejo - definitivno genije" i mašeš mi tom... Mašeš tom.." nisam mogao da dovršim rečenicu od ponovnog napada smeha. Dovoljno je bilo samo pogledati tu nadrkanu facu, zatim zastavu i to što je imao na sebi.
"Smeješ se ko pička i praviš scenu tu na sred trga, kako te nije sramota bre! Znaš ti ko sam ja uopšte, pičko jedna?" rekao je namršteno.
"Da, ti si, vi ste skup podstanara u mojoj glavi koji je konačno smogao snage da izađe i kaže mi da se razlikujem od sadržaja ovog, kako ste i sami rekli prepunog trga."
Neki klinac sa kokicama u ruci je potrčao u mom pravcu za golubovima, koji su u blizini klupe na kojoj sam sedeo njakali glavom napred-nazad i kretali se haotično u potrazi za hranom.
"Sine nemoj tamo da ideš evo ima i kod Taje golubova! Ti golubovi nisu gladni..." reče uplašeni Taja, hvatajući svog klinca i odnoseći ga na suprotnu stranu trga.
Tip sa zastavom je posmatrao scenu sa Tajom i klincem a zatim se još više namrštio i uneo mi se u lice "Nemaš ti pojma ko sam ja, a ja tek sad vidim ko si ti. Plašiš ljude po ulici, sram te bilo ljudi beže i sklanjaju decu od tebe! Još uzimaš sebi za pravo da kritikuješ druge, kako nemaju cilja pa tumaraju tek tako unaokolo. Kladim se da ti nemaš pojma zašto sad sediš tu na toj klupi. Da nisi tek tako krenuo negde, pa se zadesio baš tu gde sada sediš?"
Mahinalno sam ponovo pogledao na to smešno, žuto, našiveno srce i krenuo da se smejem. On me je samo gledao onako opako i tapkao kariranom papučom po betonu, čekajući da mu odgovorim.
"Da, kad već pitaš, došao sam sa određenim ciljem ovde, mada moram da ti priznam da sam gledajući tebe pomalo zaboravio da ovde treba da se nađem sa tom devojkom."
"Od tebe bre ljudi decu sklanjaju a ti došao da se nađeš sa devojkom, nemoj da se iznenadiš ako se mimoiđete danas. Gde ti je cvet, pička ti materina?!"
"Cvet..." zbunjeno sam promumlao.
"Da, cvet! Kako misliš da oboriš devojku s nogu, sa tim tvojim ciničnim smehom umotanim u retro rokerski materijal na koji si našio svoj ogromni nos?"
"Kad smo već kod šivenja, ko ti je sašio tu zastavu sa tim žutim srcem majke ti? Gde baš žuto srce nađe..." rekoh kroz smeh.
"Srce mi ne diraj! Šta te briga kakvo je moje srce boje? To je zastava koju sam ja sašio i meni je lepa!" rekao je vidno uvređen i briznuo u plač. "Šta ti znaš srcu, kad dođeš da se nađeš sa devojkom koja nam se sviđa a nisi joj kupio cvet!" i krene još žešće da grca.
"Dobro matori, nisam mislio da te ponižavam ili vređam, jebiga, pa ti si.. ja sam... o bože.." rekoh na kraju zbunjen slušajući kako vrišti.
"Mamu vam jebem, isti ste obojica!" trgnuo me je neki grub glas iza leđa.
Obišao je klupu i stao pored onog sa žutim srcem na zastavi. Nosio je maskirnu uniformu, bio je neverovatno uredan a u ruci je držao, da ne poveruješ zastavu. Njegova zastava je bila sasvim crna i ništa na njoj nije bilo našiveno. Ja sam se još više zbunio, tip sa žutim srcem je još grđe zaplakao a on je pljunuo i krenuo "Samo vas gledam i slušam, godinama jedete govna a ja gledam. Danas sam rekao sebi - nema više gledanja, sad ćeš da izađeš i da im polomiš kičme!"
"OK, ti si skup revoltiranih ljudi ou meni koji su takođe isprovocirani ili šta već. Nije mi jasno kad si izašao napolje, pošto te nisam video kad si izlazio." rekoh sumnjičavo.
"Niko ti nije dao reč i nije lepo da me prekidaš dok govorim. Pričaćete kad vam ja budem rekao, jel jasno?!" reče maskirani oštro.
"Ijaooo, sad ćete sigurno sve da pokvariteee. Ne samo da nisi doneo cvet, nego si i pustio ovog manijaka da izađe napoljeeee!" vrisnu onaj s žutim srcem na zastavi.
"Iskulirajte malo, pa devojka s kojom treba da se vidim samo što nije došla. Šta se dereš tu i unosiš nervozu, a ti glumiš neku silu i plašiš nas tom uniformom?" rekoh poluglasno, uplašen da ne bi privukao još veću pažnju ljudi sa trga. Poslednje što mi je trebalo tog dana je bila karta za duševnu instituciju.
"Ako neko treba da SMIRUJE, onda sam to ja a ne ti, pizdo jedna. Vidi kako si se obukao a treba riba da nam dođe... De su ti one naše pocepane farke, čizme i iskrzana jakna? A? Šta glumiš večeras, neku sporadično izukrštanu facu s tim neprimetnim cipelama, novim somotarama i tim sivim duksom? Šta, sad ćeš da uđeš u igru prilagođavanja? Pu, smradu izdajnički!" pljunu maskirani i nadlakti se na svoj crni barjak.
"Jeste, obukao se k'o da ide na maskenbal da glumi slučajnog prolaznika. Ja mu lepo kažem da je sve na njemu pogrešno, a i nema cvet. Jel tako da je trebao da joj kupi cvet? reče onaj  u kariranim papučama, sada smeškajući se uvlakački kroz suze tipu u maskirnoj uniformi.
"Ma pička!" zaključio je maskirani, što je potpuno povratilo onog sa žutim srcem koji već počinje da se smeje.
Maskirani je pljunuo još jednom, zatim je i on krenuo da se smeje...
"Pička!" rekoše istim glasom, zatim udariše u glasan smeh.
Gledao sam kako nasmejana užurbano hoda preko trga prema klupi na kojoj sam sedeo. Osetio sam kako mi nešto treperi po stomaku i grudima, zatim se spušta u noge, lepi ih za beton i podiže se u glavu kao živa na toplomeru ubačenom u vatru. Pogledao sam oko sebe ne bi li video reakciju one dvojice, i shvatio da su se vratili tamo odakle su i došli. Ustao sam i krenuo u njenom pravcu koracima dugim kao put do Merkura. Negde na par koraka od nas, primetio sam da me nešto bode u ruci. Podigao sam ruku i ispružio joj bodljikavi cvet. Setio sam se tip sa žutim srcem na zastavi i nasmejao se. Nasmejala se i ona, spretno uzimajući crnu ružu...
"Hvalaaaaa!" rekla je nasmejano.
"Gde ćemo ti i ja danas?" upitah je, vadeći cigaretu iz pocepanih farmeki.

A.D.
22:40 , 2/3/2007 30 komentara Link


2/3/2007

SREDA


Plivamo po tepsiji ribe
pijačni je dan
Na tezgama kantari
Klackamo se s tegovima

Lubenica k'o mesec pun
a kriška kao kad to nije
Zaklana krvari po šorićku
blato lepi u crveno

Izmereni glad delimo
s meštanima i dođošima
Posečenim glavama
po tepsijama "desertiramo"

Crkveno zvono tera vrane
da se gnezde po vazduhu
Nad pijacom u šorićku
javljaju da dođoš je

A.D.
12:09 , 2/3/2007 32 komentara Link


15/2/2007

VEČERAS


Jailbreak
Foto: Gledajući fotografiju vi u stvari zadirete u moju intimnost, pošto je ovo detalj iz mog zadnjeg dvorišta. Bodljikava žica ima više namena. Eto na primer mi širimo veš na njima, zato što nam nisu potrebne štipaljke, za koje ionako nemamo dovoljno sredstava.

VEČERAS

Kao da je juče bilo...
onaj osećaj u stomaku,
onaj ponos i žudnja.

Prepuno srce nevine krvi i nade,
da će sve biti drugačije.
I ono naše pitanje,
na koje nikada odgovor nismo dobili...
Zašto?

Sećaš li se one pesme
koju smo pevali danima
i maštali o velikim koracima
koje su nam zabranili da hodimo.

Gledali smo ptice zajedno,
smeškajuci se i maštajuci.
Plakali smo zajedno i grlili se...
Zajedno kao jedno.

Sećas se one smešne grlice
sto je uvek hodala s grančicom u kljunu?
Sećas li se kako smo se radovali
kad bi prošetala pored nas?

I onog našeg sna...
Da ako zažmurimo i zamislimo...
Možemo da budemo slobodni.
Žmurili smo.


Ti,  ja i ono malo ljudi oko nas,
Što nas zaboravili nisu.
Ono malo ljudi na Balkanu...
Što žmurili su sa nama.

Voleli smo oluje,
jer su nas podsećale na slobodu.
Voleli smo Grmljavinu,
jer nas je opominjala na razaranje.

Sećcas se one zene sto nam je rekla...
Rekla nam je da ne može da plače
jer je isplakala zadnju suzu.
Plakali smo umesto nje...
Secas se, ti i ja...

Plakali smo i plakali,
zatim smo ustali...
Onda smo porušili sve one sto su bili losi,
i radovali se revoluciji,
pesmi i onoj šaci slobode.

Voleli smo se,
a nismo to ni znali.
Možda smo tu i pogrešili,
mada, to nismo zaslužili.
Bili smo suvise mladi!

Večeras...
Slušamo iste priče...
Isti ljudi, iste parole.
Zastave na pola koplja
počast braći koju ćemo zaboraviti.


Pesma na usnama
ista ona koju smo toliko puta pevali...
Večeras smo opet zajedno.
Opet sami...

Sećamo se stare priče
o ljubavi dvoje ljudi,
koju oni nikada nisu doziveli.
I krećemo....
VECERAS


A.D.
19:39 , 15/2/2007 9 komentara Link


12/2/2007

DECEMBARSKO VEČE

 
Mama Luna


Pomešaj maglu, kišu i mrak,
i dobićeš ovo decembarsko veče,
prepuno sećanja i očekivanja.

Sećanja naviru u ritmu koraka,
pa često menjam tempo dok hodam,
da ne zaboravim gde idem.

Kiša se cedi kroz krošnju oraha
i lagano kao oni prsti što ih se sećam,
dodiruje moje lice i klizi mi ispod košulje.

Zastanem i pogledam gore,
da vidim da li je to ista ona kiša,
koju je žedna zemlja odavno popila.

Gorim od žudnje za njom,
gledam je obasjanu uličnom rasvetom,
koja se lagano gubi u magli sećanja.

Koliko ljudi je pokislo večeras,
na ovoj ulici zamotanoj u decembar,
hodajući ovim putem što ko zna gde vodi?

Koliko ima ulica u ovom selu,
što se sporo kreće zajedno sa mnom,
pokislih i žednih, koje nosi ova žudnja u meni?

Jedna zaboravljena bandera se batrga u magli,
ubrzavam da bih joj pomogao da se oslobodi,
i osvetli onu pokislu siluetu koja me čeka.

Ova noć će trajati još samo par koraka,
dok se ne sretnemo i zajedno odšetamo dalje,
istom ovom ulicom u neki novi svet.

A.D.

18:00 , 12/2/2007 19 komentara Link


10/2/2007

SISOJE SIŠ ETC...


Sve je čisto

Mrtvačnica sa novim gostima
Opalo lišće u parku
Kežeš da si suva
Nema veze
Dolazim da ti posisam
Sokove iz klice
Jutro će

A.D.
20:10 , 10/2/2007 9 komentara Link


9/2/2007

OPET ĆE JUTRO


Čamac na Tisi

Nekoliko trenutaka se skupilo kraj reke
Izvajali su jutro i izgubili se u vodi
Na vlažnoj vrbi sokolov pogled visi
Obešen njiše se u talasastoj magli

Uvelo lišće je ušuškalo umornu gljivu
Kad sunce otera maglu u oko da joj ne uđe
Tišina i šareni detlić izvode svoju numeru
Zapisuju zajedno note na grudi trule bukve

Gladne će ribe isto kao i juče pojesti jutro
Odneće ga sa sobom u duge ribarske mreže
Sačekaće ribare da ih odnesu u i nahrane noć
Noć će biti gladna nekoliku trenutaka

A.D.
22:12 , 9/2/2007 16 komentara Link


6/2/2007

POVRATAK


Povratak u nepoznato
preko puste zemlje
zavijene dimom
umornih vatri
dogorelih do pepela

Praznina
nada
agonija
strah
pomirenje

Preorani atari
isparavaju na horizontu
kao sela i gradovi
iza mrtve kolone
što ne zna kud se vraća

Bes
lagarija
paranoja
odgovor
strah

Starica obučena u crno
širi zakrpljen veš
na bodljikavoj žici
koja seče sunce
što krvari po oblacima

Sećanje
tuga
kajanje
nemoć
jauk

Krovovi toplih kuća
nakićeni dimnjacima
iz kojih kulja dim
koji vraća očima suze
i želju za počinkom

Neverica
slutnja
spoznaja
ludilo
Istina

A.D.




18:59 , 6/2/2007 15 komentara Link


4/2/2007

JEDAN POGLED

Jedan pogled kroz ravnicu
Ostavlja trag svoje nežne maskare
Po žitnim poljima i lenijama
I meće mi paperije na umorne ruke

Pratim ga svud' po njivama
zalazim u svaki salaš
Plovim po Dunavu, Tisi i Begeju
Lutam kroz šumu i Frušku Goru...

Samo gledam tragove i obrise
Ovo je lavirint koji ne mogu da rešim
Izgubljen tumaram Vojvodinom
I pitam se gde će trag da me odnese

Sećam se kako sam bežao od Vas
Koji ste mi svoje suze u rukama donosili
Sećam se kako sam se smejao Vama
Koji ste mi svoju glad na tanjire servirali

Lutam kroz pustinju beživotnu i praznu
Sećam se one stare širokogrude ravnice
Nigde gazde na salašu, niti drveta na horizntu
Samo ruševine i presušeni Đermi

Gde si sada Ti, koja si lutala i lutala
Da mi doneseš zadnju kap krvi iz svog srca
Kao onomad kad sam bio pijan
I poslao te da se vratiš na svoj presušeni izvor

Gde je sada tvoj glas u ovoj prokletoj tišini
Kojem si mi pevala one divne pesme
U onim 'ladnnim noćima u kojim nisam sluha imao
I terao te da zaćutiš jer nisi znala to da odpevaš

Gde sam to ja i čije to tragove crne pratim
Što zacrniše ova nekad zlatna žitna polja
Pojedoše prašinu, baru i blato moje
Po ovim lenijama kojima kroz život putujem

Za jedan pogled prodao sam sve nas
Znam al' i dalje tumaram i pratim crni trag
Što mi đavo ostavi da me odvede sa sobom
Za jedan pogled kojeg se više ne sećam.

Gledam s fruške gore pustu ravnicu
Osluškujem, da 'l će neki đeram da zaškripi
Zalud mlataram rukama namazanim paperjem
I pružam Ravnici zadnju kap krvi srca mog


Vojvodina

Foto: Drvo jebiga... :)

A.D.

22:14 , 4/2/2007 7 komentara Link


3/2/2007

Humor

Sunce

Tišina se ljulja
na ivici ponora,
Vaga se sa šumovima
uzburkanog mora,
Iznad elektronske košnice
impulsnih čopora,
Ispod nemog meseca
i nečujnog sunčevog izvora.
Treptajima pravi eho
od zvučnog prostora,
Svakim odjekom
pojavi se neka nova bora,
Duboka kao strah
od konačnog humora,
Što se glasno sa tišinom
klacka na ivici odgovora.

A.D.
Foto: Carski Kanal

17:46 , 3/2/2007 11 komentara Link


2/2/2007

Pas koji je naučio da plače

Sećam se jednog psa
Tužnog psa
Tumarao je po gradovima
Pokušavjući da živi s ljudima
Tražio je ljubav i svoj mir
Putovao je gradovima  kroz svoj svemir
Zbog nemih bio je gladan
Zbog tuđih bio je tužan
"Eh, da je samo jedan dan
Da ne budem ovako tužan
Da me neko barem pogleda
U ovom kosmosu glečera i leda"
I ugledaše ljudi psa na cesti
Pa se počeše smejati do besvesti
"Vidi što je onaj pas smešan
Misli da je čovek pa traži svoj san
Ajde beži keretino mnogo si ružan
Celog veka lutaćeš sam i bićeš tužan"
Ostao je sam na cesti
Išao je dalje u nadi da će nekog sresti
Noćima i danima je samovao
Kao hladne planete po kojima je putovao
Kao i sunce kojem se danju umiljavao
Kao i mesec kojem se noću radovao
Lutao je nekim gradom na kraju galaksije
Nada da će naći ljubav napuštala ga nije
Gledao je ljude, mahao im repom
Ali šta to vredi čoveku slepom
Koji ne vidi dalje od svojih problema
Za njega jedan tužan pas značaja nema
Jednog dana dok je sedeo i gledao ljude kako gaze
Tamo na trgu pored spomenika čekao je da ga spaze
Video je nju u njeno najbolje izdanje
Kao pogođen osetio je u grudima lupanje
Gledao je kako trgom hoda
Kao vekovima čekana sloboda
Pratio je danima njenu senku
Mahao je repom na svaku njenu stanku
Sanjao je da nije uzalud, da vredi
Davao je sve više hrane svojoj bedi
"Kako da naučim da kažem da te volim
kada sam stranac u tvom gradu u kojem se molim
da me pogledaš i kažeš nešto
i povedeš na put kojim hodaš tako sigurno i vešto"

Sećam se jednog psa
Tužnog psa
Kažu da još traži ljubav i svoj mir
Da putuje gradovima kroz svoj svemir
Kažu da je naučio da plače
Na planeti labudova gde je bio ružno pače

Sada, kažu, već zna da leti
i putuje ka novoj planeti

Dog

A.D.

01:08 , 2/2/2007 16 komentara Link


31/1/2007

o ljubavi

Horse
Foto: Azil za životinje (Društvo za zaštitu životinja Đurđevo)

Nije lepo da ja budem konj
A ti da ne znaš da živiš
Sa životinjom

A.D.





21:46 , 31/1/2007 16 komentara Link


28/1/2007

SLUČAJNA PRIČA

Tog jutra je stegao prvi mraz. Dok sam pio kafu, gledao sam kroz prozor kako sviće i slušao svraku. Razmišljao sam šta da ponesem sa sobom na reku i pušio loš duvan. Muva je pokušavala da mi uđe u oko. Prvi mraz na reci je sinonim za štuku. Dovršio sam kafu i spakovao nekoliko varalica, malo rakije, starog Nikona i izašao. Nisam doručkovao. Trava oko automobila se caklila polivena prvim suncem.
Reka je bila tiha. Magla je lebdela na pola metra od vode kao neki leteći ćilim. Pored reke je uvek nekako svežije, pa me je protresla mala jeza. Otpio sam gutljaj rakije iz stare pljoske ne bi li se ugrejao. Razmišljao sam na koje mesto da se zaputim. Tisa je jedna od onih reka koje su sakrivene drvećem i šibljem, koje je priroda još vezala puzavicama. Retka su mesta na njenoj obali gde se mogu sresti ljudi. Možda sam baš zbog toga zavoleo Tisu više od bilo čega drugog. Stidljivu staru damu i njen stil. Nekada bih otišao na pecanje i proveo čitav dan tumarajući po šumi s foto aparatom, fotografišući, razmišljajući, totalno zaboravljajući na pecanje. Ostavio sam automobil na dolmi i krenuo lagano prema delu reke na kojem su nekoliko mesta zgodnih za varaličarenje. Slušao sam detlića kako svira na staroj, truloj bukvi.
Mali prosek kroz šumu koji je vodio do reke je zarastao u šiblje i raznorazne bodljikave biljke, koje su se hvatale za odeću. Teško sam se probijao sa štapom za pecanje i rancem na leđima. Kada sam došao do vode, bio sam izgreban po licu i pun čičkova i krpiguza. Magla je još uvek lebdela iznad reke. Fotografisao sam udaljeni Zrenjaninski most kojem je magla sakrila stubove i krenuo da čistim odeću od čičkova. Ribarski čamac je na momenat presekao reku na dva dela i nestao u magli. Štuka bi trebalo da se javi. Mesto je bilo idealno. Na desetak metara nizvodno od mene, Tisa je nekada davno oborila bukvu u vodu. Godinama je spirala zemlju iz njenih žila, lagano, kako to samo reka zna, da bi na kraju bukva pala u nju i postala deo jenog novog sveta. Čitav jedan mikrokosmos se rodio na tom mestu. Milijarde mikroorganizama, vodenih larvi, račića i crvića su našli tu svoje utočište - omiljena hrana sitne bele ribe koja dolazi u malim jatima tu da se hrani. Naizgled to je samo drvo u vodi, ali ako čovek posmatra neko vreme to mesto, videće da se tamo nešto stalno dešava. Skoro neprimetni titraji na tihoj površini reke ukazuju da je došlo nešto sitne bele ribe da se hrani. Onda perifernim vidom primetiš jednu od njih kako se na trenutak pojavi tik ispod površine vode, a zatim šmugne ispod grane. Na kraju te uplaši glasan udarac po vodi koji ti daje do znanja da je tu neko ko je na vrhu lanca ishrane trule bukve. Zapalio sam cigaretu i slušao kako se stari bucov hrani.
Trudio sam se da oživim malu drvenu ribicu, vezanu upredenom niti do štapa za varaličarenje. Zabacivao sam je iza potopljenog drveta i lagano je navodio, tik pored neke od njegovih grana. Odlutao sam u mislima do suprotne obale i razmišljao o reci. U jednom trenutku mi je izgledalo da šetam suprotnom obalom i posmatram samog sebe kako varaličarim. Onda sledeći zabačaj... Iznad reke je preletela bela čaplja. Nešto je promumlala i nestala u krošnjama drveća. Nekada sam redovno viđao srne pored reke. Dolazile su oprezno do reke da se napiju vode. Nikada ništa lepše nisam video na reci od srne, koja me gleda sa suprotne obale reke dok njeno lane pije vodu. Razmišljao sam koliko malo ih je ostalo, kada već nekoliko godina nisam video ni jednu. Pa zar je jedan paprikaš vredan koliko i taj trenutak, kada te to prelepo biće pogleda svojim krupnim crnim očima. Začuo sam neko kršenje i probijenje kroz šumu, iza leđa. Štuka se nije jevljala. Neko vreme sam osluškivao šumove i pucketanje suvih grana iza mene. Otpio sam jedan gutljaj rakije iz stare pljoske i okrenuo se da vidim ko bi to mogao biti.
Bio je to neki brkati stari čovek sa šubarom, velikim gumenim čizmama, obučen u neku staru vojničku uniformu.
"Dobro jutro", rekoh.
"Zdravo prijatelju", rekao je grubim glasom.
Posmatrao je neko vreme reku. Ništa nije govotio, niti se pomerao. Neko vreme je samo stajao tu i posmatrao. Som je glasno zaraubovao na sredini reke. Lupio je po vodi glasno, kao kad čovek skoči u vodu. Starac je pripalio cigaretu.
"Danas je bilo mraza. Prvi put ove godine. Trebala bi štuka da se javi", rekao je uvlačeći dim.
"Još uvek nisam imao ni jedan udarac."
"Štuka je ko kurva, neće - neće, a malo dalje udara ko blesava", rekao je zamišljen. "Možda je bolje da si otišao na Mrtvu Tisu, tamo je ima više zbog trske i svog onog krša po vodi"
"Zatvorena je rampa na dolmi, a putevi kroz atar su loši. Sve jedno sam pobegao iz sela malo u prirodu. Ne moram ja ništa ni upecati", rekoh skromno.
Pušio je i gladio svoje velike bele brke. Gledao je kolibu na suprotnoj strani reke. Njegovo izborano lice bi se ponekad namrštilo, kao da se nečeg priseća. Par divljih pataka je preleteo Tisu.
"Je l' znaš da je prekjuče umro Makika?" krenuo je, "Tamo preko u onoj kolibi... Našao sam ga pored kamina. Krenuo je da potpaljuje vatru. Imao je stare novine u rukama i neki stari upaljač... Ja krenuo do njega, reko da vidim šta radi stari šumski vuk i malo rakije da mu odnesem. Peko sam neku kajsijevaču, pa da mu se pohvalim. Kad ja tamo a imam i šta i da vidim. Otišo Makika... A bio je laf, nikada nisam poznavao sličnog čoveka." izvadio je malu flašu iz džepa i prižio je prema meni "Aj, trgni malo, ništa lepše od domaće kajsije."
Otpio sam gutljaj rakije, otpio je i on. Zatim je nastavio.
"Znaš ti da je on došao iz grada da živi tamo preko u onoj kolibi, kad mu je bilo dva'espet. Nikada nije pričao zašto. Nikada ga nisam ni pitao. Radio je kao šumar trideset godina i poznavao je svako drvo u šumi. Pričalo se svašta o njemu. Valjda im bio interesantan, pa su izmišljali svašta o njemu. Jedan matori mi je pričao kako je u gradu imao vilu, tamo u centru. Rekao je i da je Makika imao kapital za dva života i da je sve to prodao i nestao iz grada zauek. Kao, poznav'o ga on, pa je informisan. Kaže, jedan dan se pokupio i otišao bez reči. Meni je svašta pričao, ali o tom vremenu pre nego što je postao šumski vuk, nikada ni reči. Voleo je ovu reku i ovu šumu. Govorio je da je srećan jer je našao slobodu. Heh,  "jebeš čoveka kad ne može da umre slobodan", govorio je. Jedan matori ribar, onaj Landa što nije im'o jednu ruku, bog da mu dušu prosti i on je otiš'o... Pričao mi kad je bila Tisa one godine jako nadošla, pa su nasipali dolmu da se ne izlije... Tad ja još nisam im’o salaš ovde... Kaže da je Makika dan i noć radio. Govorili su mu da odmori, a on će njima "Ljudi, ako Tisa probije dolmu, ode grad u pičku materinu!" Landa ga je voleo više neg' svoju desnu ruku. Pričao mi i za onu nesreću što je bila te iste godine. Uzkurac, nabujala Tisa daj da se ne izlije, a ono na mostu kamion udario u autobus, pa autobus sleteo u nabujalu reku pun putnika. Kažu da je sve preživele on sa svojim čamcem spasio. Kasnije dugo nije izlazio iz kolibe - udarila ga tuga što nije imao veći čamac... A nikad nije voleo da spominje te stvari. "Jebeš čoveka ako ne skoči u vatru da vadi zapaljene", govorio je. A bilo i’ je i da ga i nisu voleli. Valjda su mu i zavideli što je takav, kakav je bio. Slobodan. Pa su onda svašta o njemu pričali. Ja odem tamo na čardu uveče na slanu kečigu, pa se zarakijam posle večere i onda kad mi sednu zavrat pa počnu da dave... Jedan mi pričao kako je Makika i ime promenio kad je otiš'o iz grada. Veli kao, nije hteo da ima ništa sa prošlošću. "Nije on otiš'o, on je bre pobeg'o jer nije um'o da se snađe tamo. Kur moj je on "očo" iz grada. Ona s podbare je njem' došla glave. To je bre ceo Novi Sad pričao. Udala se za onog s kim je on u klupi sedeo..."  -Život je kratak da bi bio jeftin ko u onim serijama što ih sad snimaju- setim se ja Makikinih reči tad ali džaba, ovaj peni li peni "On je uvek mislio da će pobeći od samog sebe i di je sad? U šumi! Da je bio pametan imo bi štogod voli". Onda ja pobegnem za drugi astal, ne mogu ja to da slušam. A sve ko da sam sa njim i da mi govori "Slobodu mi ne mož'te kupiti..." Posle dugo neću tamo da idem, ne mogu da slušam kako izmišljaju. I da ima nešto u tim pričama, nije kadro čoveka srati iza leđa. Pogotovo njega... Makiku. Pomog'o mi da dignem salaš onomad kad sam rešio da odem iz sela i uzgajam stoku. Kažem ja njemu da od materijala što je ostalo nakrpimo njemu neku lepšu kućicu, vid' ona na šta liči, a on se smeje i kaže "ne znaš ti ništa". I kad god se vratim od njega imam neku volju da živim...
Starac je zastao s pričom i posmatrao kolibu sa suprotne strane. Jedna stidljiva suza je krenula niz njegovo naborano lice, te se on trže pa je brže bolje obrisa, izvadi rakiju, nagne je i doda flašu meni.
 "Sloboda", nastavio je "Vidiš prijatelju, to gde sad ti i ja stojimo, ova reka i ova šuma i ovaj život... to je sloboda. Ja sad znam da sam poznavao jednog slobodnog čoveka i nije mi žao što je "otišao". Sećam se kako je govorio "Neću da žalim kraj puta ako je put bio vredan, žaliću kraj puta koji je uzaludan". A velik je bio jer je i nas naučio šta je sloboda. Imao je snage da ode slobodan."
Zabacio sam varalicu tik malo dalje od potopljene bukve i zastao. Primetio sam da je prestao da priča i to me je nekako trglo i vratilo na obalu reke. Okrenuo sam se, ali njega više nije bilo. Sagnuo sam se da izvadim cigaretu iz ranca i videh da mi je ostavio flašu s rakijom. Otpio sam gutljaj kajsijevače i pripalio cigaretu. Posmatrao sam kolibu na sprotnoj strani obale. Bila je neverovatno skromna, a u isto vreme na neki poseban način privlačna i lepa. Razmišljao sam o jednom čoveku kojeg nikada nisam upoznao. O čoveku koji je promenio ime i otišao iz grada, ostavljajući jedan život od dvadeset pet godina iza sebe u zamenu za večnu slobodu. Pamtiću ga do kraja svog života iako ga nikada nisam upoznao. Pamtiću ga, jer mi je rekao kako da budem slobodan.
A.D.

Jegrička nadomak Tisi


Tisa


Slobodan Let


Foto: 1. Jegrička na "Crnoj Ćupriji", nadomak ušću u Tisu. 2.Tisa  3. Čaplja

20:28 , 28/1/2007 18 komentara Link


27/1/2007

PROLEĆE post pop hit

jeste da ovaj sneg i vetar ne daju proleću da startuje, ali treba da se borimo protiv zime svim silama, ne samo kapama i šalovima. eto to sam hteo da vam kažem, jebiga...
evo vam hita da terate zimu:
http://upload2.net/page/download/pJc0J8aqqnYg0PU/OMG_Prolece.mp3.html

evo vam i teksta

Proleće je, stigle su male laste
više vrapci kolo ne vode

Ah... i slavuj peva svoju pesmu
umukla je glupa gugutka

Uh, što volim proleće
jako volim proleće
mnogo volim proleće

Cveće je počelo da cveta
Oplođavaju ga bumbari i sove

Preko njive trči mali zeka
ali lovac ga s puškom čeka

Uh, što volim proleće
jako volim proleće
mnogo volim proleće


21:32 , 27/1/2007 11 komentara Link


26/1/2007

VOLIM DA TE VOLIM

Volim da te volim,
Još uvek, posle svih ovih godina,
Onako jako kao kad si bila tu.

Ponekad ti nazdravim,
Dok sedim u našem mračnom pabu,
Nasmejem se, ispijem i jako lupim čašom o šank.

Često te prepoznam,
U nekoj ženi, na bulevaru ili tamo na trgu,
Pa mi krene suza i osmeh kad se mimoiđemo.

Vremenom se setim,
Koliko toga sam imao da ti kažem a ćutao sam,
Jer sam znao da ću ovako da te volim.

Još uvek sam srećan,
Ispunjen, zadovoljan i nasmejan,
Jer znam da si tu negde i da svojim putem hodiš

Uvek je prekrasan dan,
Sve je kao da te sad prvi put gledam,
Jer zam da si našla svoj put, kao i ja.

Nikada više nećeš proći,
Pored mene, zato što si u ovom srcu,
I sveki dan je pesma, kao ona noć kad smo se samo mi smejali.

Volim da te volim,
Jako, kao da volim prvi put,
Onako kako samo ti znaš da voliš.

A.D.

18:23 , 26/1/2007 23 komentara Link


25/1/2007

PROLAZNIK

Koliko puta sam prošao pored nje
Tamo na ulici
Kao što to i drugi rade
S cigaretom u ustima
S rukama u džepovima zimskog kaputa
Izgubljen u svojoj žurbi
Zarobljen u lavirintu
Sam
Bez osmeha na usnama i rešenja
Umoran od teških pijanstava
Pobeđen u nekim tuđim ratovima
Uplašen od svoje samoće
Pokidan u nekim teškim mislima
Mislima o njoj
Pored koje sam prošao
A nisam je ni primetio

A.D.

19:43 , 25/1/2007 24 komentara Link


24/1/2007

Sanjar

Kao i svi sanjari, opijam se nesanicom... :)
Kad padne mrak izađem pa šetam,
pustim uličnog svirača da mi peva o njoj,
počastim ga i odlutam daleko u noć.
Hodam jako, što dalje da odem,
iza zadnjeg zraka ulične rasvete,
gde usporim, da me Tišina raskida na komade
i pozove Vetrove da me odnesu još dalje.
Dok me nose, razmišljam , gde sam to išao,
ne mareći za mračne, prljave ulice
I lošu uličnu rasvetu koja se lagano gasi daleko iza.
Jednom sam, sećam se, zastao, hodajući nekim govnjivim putem,
okrenuo se i pogledao odakle to dolazim.
Kada sam hteo da nastavim put, nisam mogao,
zato što nisam znao da prepoznam gde je to napred, a gde nazad.
Analiziram sve ono što je prošlo i pravim istragu:
"Privatna istraga grešnog tajnog agenta koji je pod istragom."
Njegove zabeleške su urezane u noć i noćne ptice,
njegovi potpisi su svuda po pločnicima i sećanjima spomenika,
jedino su otisci skriveni i negde su daleko na njoj.
Zvuk koraka koji odlaze negde zauvek, peva pesmu o njemu
i seća se da je voleo ovaj grad, isto koliko i nju.
Kaže da je to više nego što je ikada voleo bilo šta,
ali je govorio i da ima mnogo ružnih ulica u tom lepom gradu.
Dok vreme prolazi, ono priča, ali jako tiho.
Šapuće, da je verovao u vreme ali je mislio da je on sam pogrešan.
Izgleda da postoje i loši likovi u bajkama za laku noć.
Bajke, one se uvek završe na novom početku,
kad prođe noć, tek tada vidiš glavni deo i zaključak.
Bulevar se seća koliko dugo je stajao i gledao u daljinu,
čekajući da se makar okrene, ljubav koja je lagano nestajala
i nosila sa sobom smisao jednog vremena u maloj  tašnici trenutka.
Tamo na onaj kafanskim astal, jedan je pijanac noktima urezao:
"Likvidacija okupatora uma je ponekad jedino rešenje za opstanak,
nek me ove čaše ubiju, pa da nastavim da živim."
Vetar me nosi visoko iznad šuma fruške gore kroz jata crnih ptica,
koje mi pevaju najlepšu pesmu o slobodi i vraćaju me u detinjstvo,
negde dalako, daleko iza grehova, kajanja, sećanja...
Sećanja...
Mesec me tapše po ramenu i podseća me da je želeo da poleti,
smeje se i pušta vetrove da me nose ka njemu,
ispunjava mi želju, ćuti i uživa zajedno sa mnom.
Na kraju se prodere glasno, da ga čuju plime i oseke:
"Jebeš život ako mu je smrt olakšanje!"

San

Foto: Nekoliko momenata, fotografisanih pre par trenutaka.
A.D.


12:36 , 24/1/2007 13 komentara Link




{ Last Page } { Page 3 of 4 } { Next Page }

O meni

Home
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
RSS Feed
Kontakt

«  July 2026  »
MonTueWedThuFriSatSun
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031 

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije


Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting