Miladin Žarić - Veliki Srbin

21/7/2007

Ako već udaraš...

Photo Sharing and Video Hosting at Photobucket

Ud'ri u glavu... Jer kad već ne možež sam, ondaK otresi sa mene buduće naraštaje.

03:31 , 21/7/2007 8 komentara Link

18/7/2007

Ko je ugasio klimu

Zapitam se ponekad...
Bacajući opušak u reku onako nervozan jer neće riba da radi..
Gledajući pustinju iz zahuktalog automobila..
Montirajući klima uređaje u kancelarije svoje privatne firme..
Mažući kremom svoje opekotine na Bermudskom trouglu..
Ležeći na gomili novca u inkubatoru..
Stvarno se ponekad zapitam ko je ugasio klimu.
Ali kratki su to trenuci.

A.D.

23:33 , 18/7/2007 6 komentara Link

18/7/2007

180707

Danaske je bilo vruće ko u furuni. Posle dužeg čvarenja i uzaludnog lađenja pivetom, očo sam da metem dupe u čistu vojvođansku vodu obogaćenu Selenom, Selmom i Spasildom.

Dok sam se sušio, divanio sam s mojim dobrim drugom, muvom govnarom. Kaže da mnogo voli marmeladu da usere.

E, ondak sam onako suvog dupeta i bez da me pecka, odlučio da se u senci nedozrela kukuruza posvetim meditaciji i fukusiraciji, ne bi li otvorio vrata inspiraciji i duhovnoj ventilaciji.

Snagom volje učinih od sebe pticu pernaticu, svake pesme sviralicu, savršenu letelicu, krilomlatomahalicu, jatozvezdaputalicu... hm... Pekmezprepunteglicu? mmmm...

01:35 , 18/7/2007 5 komentara Link

16/7/2007

Zora, a može i rumenka

A muzika u pozadini ide onako romantično:
TuC / tuC / tuC / tuC / tuC / tuC / tuC/ tuC / tuC / tuC/ tuC / tuC / tuC/ tuC / tuC / tuC/ tuC / tuC / tuC
Pa posle jedno lapo sata kreće kuvanje:
Ccc-T, Ccc-T, Ccc-T, Ccc-T, Ccc-T, Ccc-T, Prrr -Ccc-T!
Ja ćutim jer ništa ne razumem..

Neprespavana noć
Na stanici čeka sunce
Da ga zagrli jako
I šapne mu vetrom jutro

Pogled svetlom nacrtan
Julsko sunce traži
Nad palackom i Tisom
I osmehom mu vraća zrak

Prva nemirna senka
Na štafelaju suncokreta
Kao sećanje na noć
I sve njene boje

01:21 , 16/7/2007 14 komentara Link

14/7/2007

O, bože...

O, bože... počeću da zaobilazim ovaj blog!

Ja ću ipak da zaobiđem svakog ko mi se zameri na istom. Ako ga ne sretnem digod..

05:04 , 14/7/2007 5 komentara Link

12/7/2007

Slomljeno Nešto

Tračak nade u punoj krigli
Levitira nad pivskom penom
Pogled mi naliva sećanjem
I suzom mi mazi smeh

Praznim astalom po punoj kafani
Veslam suzama sećanja
Do samog ušća u drugu kafanu
I spoznaje još jedne istine

Štiklama ostrugan stari grad
Smeje se u kišnoj noći
Pere mi slepljene trepavice
I namiguje mi vlažnim prozorima

Košava okićena uličnom rasvetom
Češlja me iznad mosta na Dunavu
Šapuće mi da se ne naginjem
I gura me da most ipak pređem

A.D.

18:47 , 12/7/2007 13 komentara Link

25/6/2007

U Starom Vagonu #1

Graja dece što trče za loptom
Jaka kao želja i nemoć u meni
Kasno je da se bilo šta promeni
Sunce odlazi zajedno sa subotom

Razložen A-mol plače sa gitarom
Kao da se boji skučenog prostora
Brišem suze sa zamračenog prozora
Note padaju pod njenim korakom

Teško da ovo mogu nazvati stanicom
Ja ne putujem ni kartu imam
Kao zgaženo vreme se osećam
Pokopan davno zaboravljenom ulicom

Nežno i meko ušuškana zavesom
Zastaje na subotnjem horizontu
Nikad više neću voleti subotu
Poslednji njen pogled ka vagonu starom

A.D.

01:21 , 25/6/2007 15 komentara Link

12/6/2007

Uvek na putu...

Putujem a nisam putnik
Ja živim po putevima
Drug mi je proleća vesnik
Što kroz vreme plovi krilima

A.D.

23:27 , 12/6/2007 12 komentara Link

8/6/2007

Jedan Svet

To je taj Svet
Zgužvani čaršav
Razjeban krevet
Golišav

Jedan Svet jedini
Svetovima ograđen
Nerast na ledini
Međom saranjen

U Svetu drugom
Kafana je prazna
Sreća razblažena tugom
Punom čašom do dna

Prazan Svet ovaj
Napio se ničega
Naduvo ga prazan gutljaj
Podrigom raznela ga žega

To je taj svet
Ćutanja i pisanja
Uredno namešten krevet
Što bi da s nekim sanja

Bonus trax: Pisma Vanzemljacima: Tugotinja
Sedim, pijem i pušim. Kafu sam ostavio, ali cigarete ne mogu tako lako da bacim. Piće ne nameravam da ostavim. Neka "tugotinja" me sašila. Usidrim se na neku stolicu, zapalim cigar' i pijuckam... Pogled mi se muti baš tu negde kod Rusinske crkve i one poslastičarnice gde smo bežali iz škole na velikom odmoru, omamljeni sutlijašem, krempitom i baklavom i sećam se... Isti sam kao da me sad onakvog kakav sliker namalao. Isti, sam' malko u stranu kad bi iš'o... Razmišljam mal' pa navrnem čašu.
Selo ko selo. Kad prdneš u svom šoru, na centru si se već usr'o... Ta ne gledim ja na to, mene nešto drugo jede. Ako ćeš da sedneš, poslušaćeš moje jade. Ako ne opet dobro. Ja ću još jedared da naručim isto, grlo mi se suši od ovi' žgadija cigara,ne mogu da i' batalim, a kafu sam ostavio bez da je problem. Vidiš onog malog tamo što pritrčava sokak a ne gleda nit' levo nit' desno... Taj, taj što ko muva brez glave srlje preko. Vidiš, to si ti prijatelju. To sam ja. Taki sam ondaK biJo, taki sam i sade... O tome sam 'teo da ti divanim. Gledaj malog. Sad je veliki odmor u školi i trči preko na baklavu. Možda uzme i sutlijaš sa cimetom, koji će baklava da ukrasi i začini svojim slatkim sokom. Je' se sećaš, isto tako si i ti vol'o?
Danas, kad voleš, a oni te namirišu, pa te rasčine kao svinja kad izrije govno. Danas kad voleš, a oni te nateraju da njačeš, zato što im ličiš na magarca. Zajebu te dok se okreneš i nauče te da komuniciraš za životinjama. Njakanjem, blejanjem, mukanjem... Ako ćemo iskreno, od kako sam pronjakao, od magaraca sam i pametnije stvari čuo. Brez, da sam se promeno, muko sam i njakao sam, mućem i njačem. Samo nezgodne su to pozicije. Nema se para za prve redove, a jedva se skrpi i za ulaz. Desi se i da se ostane ispred, a tapkaroši, ovi što su ljudi a ne njakalice, imaju cenu za upad u obor. Ups, mislim na stadiJon...
Ne kažem, stoka sam. Ni ne treba da uđem kad čovek nisam. Di ću ja međ ljude kad s'ovim godinama njačem, mučem i blejim, jer taj njin divan naučio nisam. Brine me samo... Brine me što jezikom 'vakvim, ne divane srodne duše, a ja da progovorim neću.
Ajd' uzdravlje... oću reći muuuuuu...

01:05 , 8/6/2007 15 komentara Link

31/5/2007

Putnik - Uvek na putu nikada putnik

Mama viče da stane
On hoda i sluša njen exo
Kako se stišava iza njega
I pita se da li će da stigne

Vruć je asfalt pod nogama
Tabani ga koracima hlade
Lagano prema hotizontu
Da se pridruže zvezdama

Duboke su rupe po putevima
Sanjarski ih koraci preleću
Ako ih pak umorni previde
Ispune ih pesničkim perima

Krajputaši glasno prete
Pogledi ih gluvo stišavaju
Oni ne čuju već gledaju
Znaju gde su i gde lete

Vreme briše horizonte
Umori ih nadom slikaju
Popravljaju zamuljane puteve
Po nebu crtaju ornamente

Rulja glasno preti u promaje
Koraci slušaju njihov eho
Odmičući uče ih da gledaju
Kako putnik horizont postaje

A.D.

Foto: Mošorinski breg po kojem sam tumarao početkom ovog proleća. Ima interesantnih salaša i zaseka, što znači da ću jedared morati ozbiljnije da ga "namalam". :)

01:15 , 31/5/2007 10 komentara Link

20/5/2007

danasnji dan

Dobro jutro roditelji moji
Baš vam lepo ono stoji
Ne budite besni tako
Evo idem dok je još mlako..

Dobar dan prolaznici
Mili moji saputnici
Ako ako kad se rasanite
OndaK mi pozdrav vratite..

Dobro veče putnici
Rođaci moji po ravnici
Dobro put ću promeniti
Nemojte me i vi grditi..

Laku noć ravnico moja
Noćas biću ptica tvoja
Kad krenem krilima da grebem
Ti me pokri da ne nazebem..

Ponekad je bolje nemati nikog nego izgubiti sebe. Ponekad je bolje ostati samo popišan, nego popišan pišati po svemu suvom. Ponekad je bolje... Ponekad treba podići glavu gore i videti sve te ptice koje nam mašu.
A.D. D - kao sapište.

03:43 , 20/5/2007 30 komentara Link

13/5/2007

tirididi-didi-didi...

Čamcem plovim sam po Tisi...
tiriridi-didi-didi... mmm
..ored mene..
..didi-ridi...

-ehey derane Lazy!! Jel bilo štogod?
-samo jedna štukica ćale!
-e, uteraš mu... ta bolje i to neg da si koprivom dupe ubriso...

tidididi-ridi-didi...
erm, čamceM tidi-didi-ri...

23:46 , 13/5/2007 36 komentara Link

10/5/2007

Aska mi prča...

Slučajno sam primetio da mi govori. Ako se takve stvari i dese ljudima, oni se obrate psihijatru uplašeni. Ja se tome radujem. Možda sam se setio da čovek može da nauči nešto od Aske ako pokuša da je sasluša. Možda se proseravam. Na kraju krajeva to je nebitno. Ja sam još samo čovek koji nije naučio ni da vidi kad gleda.

- gore su
- znam da jesu
- digni se i pogledaj
- ćuti i ne spuštaj
- pogled ceo moraš dati
- moraš dugo gledati
- ako želiš da ih vidiš
- moraš da se i postidiš
- da si dole to da shvatiš
- samom sebi da se vratiš
- pa dugo da vežbate
- visoko da gledate
- u pogled da se stvorite
- da gledaš a ne da zurite
- po danu il' po noći
- visina će te proći
- njima ćeš tada doći
- i videti ćeš Moći

To što tamo vidiš
To je ono što misliš
Čitaj, uči - da saznaš
A gledaj zato što znaš

A.D.

01:37 , 10/5/2007 31 komentara Link

18/4/2007

Pisma Vanzemljacima - Kad Sanjate..

Kako da krenem... Sve je bilo kao jako dobar trip. Kada bih opisao taj trenutak, on ne bi imao toliki značaj i toliku lepotu, jer je dorečiv. Ne znam da li se razumemo ali ovo što čitaš, to su jebeni znakovi, koje je neko smislio ne bi li ograničio te velike trenutke nekakvim definicijama i otupeo moć uživanja i stvaranja. Reči... Ne postoje prave reči. To jedino može da se odsvira.
Izgledala je nestvarno. Kao priviđenje drogiranog pesnika, koji je proglašen za najboljeg poetu milennijuma. Kao jebena hladna voda, negde daleko u pustinji posle 72 sata žeđi. Gledao sam je pažljivo. Želeo sam da se sećam pa šta god da bude. Da me ponovo obuku u zeleno, uvale mi kalaš sa 7% nagriženom cevi i gurnu me u hladnu planinu da ubijam strance - želeo sam da se sećam. Da mi kažu da nikada više neću videti sunce, mesec i udaljene planete s kojima putujem u večni mir - želeo sam da se sećam. Da mi kažu da imam šizofreniju, da je sve ovo fikcija, da sam iluzionista i da će da me izleče... Želeo sam da akumuliram svaku milisekundu njenog božanstva, jer, želeo sam da se sećam. Zato nisam pričao. Upijao sam. Hladna, zagušljiva soba me se nije uopšte ticala. Boleo me je kurac za smrdljivu pepeljaru, prepunu pikavaca dogorelih do filtera. Zaboravio sam da ću da riknem jednog dana od ptičijeg gripa. Zaboravio sam da trepćem. Sedela je na kožnoj fotelji za ljuljanje i nije se ljuljala. Gledala je kroz razređenu roletnu pokislu ulicu. Gledala je kišni jesenji dan i sivilo svakodnevice. Nekako sam uleteo u njene misli gledajući je. Uplašio me je krig novorođenčeta, oslepelo me je sunce i smirila me je tiha reka u kojoj me je ona umila i vratila mi vid. Pokazala mi je obalu i nebo. Osmehnula se zajedno sa mnom pticama i ribama. Zatim treptaj. Okrenula se prema meni i pokazala mi osmeh i oči. Nije me ništa pitala, znala je da ću da se sećam. Šta god da se desi... Život kao da se trudio da ostavi jednu bitnu poruku. Kao da je hteo da kaže da je suviše kratak da bi ga skraćivali pogrešnim mislima, pogrešnim sećanjima, pogešnim životima. Hteo je da se eksplodira u vidu Supernove i rasprši se u trilione novih života i osnuje jednu novu galaksiju i nastavi da živi. Kao da se prikazao u nekoj drugoj figuri, osmehnuo se i rekao: Ne to nije priviđenje. Kao da je sve odjednom imalo smisao, osmeh i pavi značaj. Gledala me je i ćutala. Znala je da su nam misli zamršene u isto klupko i prisećala me je ne neke druge planete na kojima sam živeo. Prisetila me je kako su me ubili na Veneri zbog iskrenog osmeha i nesnalaženja u metrou. osmehnuli smo se zajedno tipu od 25 godina koji je izgubljen tumarao u gužvi metroa. Išao je od stanice do stanice po nekom mravinjaku 100 metara ispod zemlje, govoreći sebi kako treži svoju vrstu. Izgledao je povređeno, uplašeno i tužno. Reklo bi se sramno. Lagao je samog sebe, kako će naći svoju vrstu pre poslednje stanice a u stvari je bežao od nje. Izašao je na pogrešnoj stanici i prodavao svoju iskrenost za poniženje. Gledali smo kako ga ponižavaju i pokazuju mu prstom u pravcu zvezda. Njegove suze nahranile su stanicu koja ga je ispratila na drugu planetu. Prisetila me je kako sam pre svega toga svesno sišao u metro i kupio kružnu kartu bez povratka. Kako sam pobegao od sebe. Kako sada sve to izgleda smešno. Čini mi se da sam uhvatio tada neke njene misli koje ću dugo pamtiti.
- Vreme ne spira gnoj sa mentalnih rana, ono menja psihu i uči je da ne beži od života kao ni od večnosti. Vreme ne stvara imunitet na teške padove i ravnodušnost prema prolaznosti, ono nas uči da ništa ne prolazi, nego da se sve menja. Uči nas da postanemo deo njega. Deo tog vremena. Ti me gledaš i ne pričaš a ipak te čujem. Sedimo ovde u ovoj smrdljivoj ledari sazidanoj od hladnih cigalja a ipak letimo do iznad svega toga. Kosmos je ipak previše velik da bi naš ego pamtio neke tričave osmehe i tuge zbog proganjanja iz mračnog popišanog metroa nazad na svetlost. Kosmos ne možeš da zatvoriš među zidove. Vreme će nas naučiti kako da razumemo kosmos. Sve što nam treba je želja za životom u njemu i malo vremena kojeg ima u izobilju. Vremena ima svuda unaokolo. Ima ga sad a i biće ga. Do neke nove Supernove. Do nekog novog prkosnog krika novorođenčeta.
A.D. neki dnevnik 2003.

23:23 , 18/4/2007 15 komentara Link

15/4/2007

The Dubliners

ja sam uvek voleo da budem Irac, a nikad nisam znao kako

13:41 , 15/4/2007 22 komentara Link

11/4/2007

Žigolo

Izgorela sveća
Davi se u stolnjaku

Zagušljivo je
Teško se budiš

Razmačinješ šelukatre
Sunce ti namešta kez

Ciganske čeze
Perje u bostanu

Kiselo se smeješ
Ne znaš zbog čega

Primećuješ senku
Nije moja tvoja je

Prisećaš se
Zatim grcaš

Jedeš svoje suze
A mene nema

A.D.

Stairs - Petrovaradinska tvrdjava - Petrovaradin fortress

Foto: bio neki lep dan, pa otiso malo na djavu. Djava nam je strava :)

01:41 , 11/4/2007 26 komentara Link

7/4/2007

Ne znaš ti ništa :)

Ovo je usamljeno drvo blizoo skretanja za Dj. Neverovatno drvo, mozda sam ga vetj metjao ovde, ali nema veze.

Da li znaš da tvoja lepota surfuje na mojim mislima
Da li znaš da te zazmišljam srećnu, sad, u ovoj sekundi
Da li se sećaš one kiše, snega i vetra...
Da li i ti večeraš plačeš kao beba
Da li se i ti sećaš onog našeg jedinog dodira
Da li i ti pamtiš svaku milisekundu onog spontanog rukovanja
Da li i ti imaš ove vizije o okeanima i nama...
Da li i tebi cepaju bubnu opnu zvukovi tišina
Da li osećaš ovu toplinu iznutra...
Da li se sećaš, mi smo bili jedini koji smo se smejali te večeri
Da li čuješ kako plače ovaj saksofon...
Da li znaš da ljubav nije mrtva
Da li znaš da te volim?

01:25 , 7/4/2007 18 komentara Link

29/3/2007

Bistro 2003

Napisano "sutradan". ;)

Sat je neumoljivo lupao u svoje bubnjeve stavljajući mi do znanja da sam prolazan. Ispijao sam prvo pivo pokušavajući da ne obraćam pažnju na prisutne ljude oko mene u gradskoj kafani. Poneki put bih prošvrljao pogledom kroz prostoriju ispunjenu ljudima. Delovali su kulturno večeras. Bili su nekako živahni i tihi u isto vreme. Ćaskali su, smejali su se, čekali nekog i ispijali svoja pića. Kada bi nekolicina koja je sedela za nekim od stolova izašla, njihovo mesto bi skoro u trenutku popunila druga nekolicina ljudi. Počeo sam da razmišljam o tome. Čak i kafanski sto ukazuje na prolaznost. Govori nam na neki čudan način da jesmo zamenjivi. Razmšljao sam neko vreme o svemu tome.
“Završila se smena, je l' mogu odmah da ti naplatim jer pravimo primopredaju...” upitao je konobar.
“Izvoli i donesi još jedno 'ladno” rekao sam zamišljen.
Sedeo sam blizu prozora i gledao vlažnu novosadsku ulicu, koja je izgledala kao da se i sama smrzla ovog decembarskog dana. Pogled mi se utopio u nju. Razlio se po vlažnom asfaltu preko kojeg su gazili ljudi slični meni. Prolazili su kroz moj pogled sekući ga na deliće. Svaki put kada bi neko prošao kroz taj pogled načinio bi, a da nije toga ni svestan, jedan frejm. Izašao sam iz gradske kafane tim pogledom i okrenuo se da vidim sebe. Delovao sam mirno. Nisam treptao. Gledao sam sebe kroz staklo gradske kafane i bilo je savršeno. Trenutak koji je trajao mnogo duže od večnosti za mene te večeri. Trenutak koji ne želim da zaboravim. Trenutak kada se spoznaje sama suština jednog života u obliku malog čoveka, koji je u stanju da uradi velike stvari. Čoveka koji je na trenutak sam sebi izgledao veliko, dok je radio jednu veliku stvar. Stavljao je sebe na probu. Želeo je da oseti granicu; išao je lagano prema granici; da bi napokon shvatio da je na granici. Dotakao ju je svojom malom rukom veoma svesno i prisutno. Želeo je da shvati, nauči i izvuče jednu pouku iz tog velikog saznanja, koje će mu nesumnjivo, radikalno promeniti život koji sledi posle.
“Da li je moguće da je sve toliko jednostavno?” pitao sam se.
“Da li je stvarno moguće da je sve ovo, suština svega toliko jednostavna.”
Sada sam sedeo ponovo za stolom razmišljajući o jednom velikom saznanju. Gradska kafana je bila pretrpana. Osetio sam gomilu čudnih pogleda od strane ljudi koji nisu imali gde da sednu. Gledali su me jer sam sedeo sam za stolom gde bi oni mogli da se smeste. Njihove misli su prolazile kroz moju glavu dok sam naručivao treće pivo.
“Brate jer možemo da sednemo za tvoj sto, sve je krcato...” upitao me je visoki momak mojih godina, koji je imao zvezdin šal oko vrata i obučen u odeću koju ljudi nose kada je proleće.
“Naravno, slobodne su sve tri stolice.” odgovorio sam tako da sam i sam sebi delovao čudno, jer me je prekinuo u razmišljanju.
“Hvala ti i da se upoznamo, ja sam Nex” rekao je pružajući mi svoju hladnu ruku.
“Džoni.” odgovorio sam.
Sa njim su bili još njegova drugarica i drug koji se nisu predstavljali jer su pričali o nečemu što im je bilo verovatno veoma bitno. Samo su seli i poručili pića.
Nex je studirao u Novom Sadu. Rekao je da je ovde već pet godina. Nije rekao gde je živeo pre toga. Delovao je prilično pijano ili drogirano.
“Bili smo na toj žurci... Ludilo u pravom smislu te reči. Pogubili smo pola ekipe usput. Izgubio sam čak i svoju devojku usput.”
Na neki način, bili smo totalni stranci a pričali smo kao da se znamo još iz ranijih života. Bez nekih uvertira i predgovora. Priča nas je odvela na naše poslove, pa kroz ulice zajedničkih prijatelja i raznih dogodovština natrag do gradske kafane.
“Sedim preko puta mene i pričam sam sa sobom.” prošlo mi je kroz glavu.
“Da li je moguće da je sve tako jednostavno” pitao sam se ponovo.
Usred naše priče ubacio se njegov drug, koji se nije predstavljao.
“Solo drinker... c, c, c, ne valja ti to...” Imao je pogled čoveka koji bi nekog sažaljevao, ali u isto vreme nije bio siguran da li vidi sebe ili onoga u koga gleda.
To što je rekao i način na koji je to rekao, bila je jedna šala koja je trebala da dovede njegove prijatelje i mene u opušteni smeh. U meni je samo ponovo probudilo pitanje na koje sam svakog trenutka dobijao odgovor. “Da li je stvarno toliko jednostavno i razumljivo”.
“Čekam nekog.” odgovorio sam, mada ni sam ne znam zašto. Gledao sam ga mirno, pogledom koji mu je dao do znanja da i jesam i nisam tu.
Dok je konobar prolazio naručio sam četvrto.
“Ti si baš rešio da čekaš...“ nastavio je tip koji se nije upoznao sa mnom.
Umesto da mu odgovorim iskreno sam se nasmejao njegovim ali i mojim rešima. Na moje oduševljenje, na moje zaprepašćenje, njih troje, tri stranca, tri slučajna prolaznika su me pogledala istim pogledom. Osetio sam kako mi se utroba okomotava oko kičme dok su mi bacali taj pogled. Pogled kojima sam sada i ja njih gledao. Gledao sam sebe iz tri različita ugla; iz tri različite osobe, pogledom koji daje do znanja da je u pitanju nešto veliko. Da je jako bitno i da je ovaj trenutak koji objašnjava samu suštinu stvari i bitka. Niko se nije smejao.
“Koliko dugo čekaš?” upitala je devojka koja koja je do tada bila nezainteresovana.
Konobar je doneo novo pivo.
“Ovo mi je četvrto.” rekao sam smireno gledajući je njenim pogledom.
Imala je predivne oči. Prva asocijacija na te neopisive oči bila je “mudrost”. Govorila je na isti način kao i ja - tako što je mrdala svoje usne ali to o čemu je pričala nalazilo se u njenim očima. Njen pogled me je lelujavo nosio kroz zadimljenu gradsku kafanu. Nešto što novac kojim sam plaćao četvrto pivo ne može da kupi. Htedoh da se zahvalim tim mudrim očima. Govorile su da znaju šta mislim o njima, govorile su “Nema na čemu”.
“Niko ne zaslužuje da ga toliko čekaš.” rekle su njene oči.
Usledila je tišina, a zatim su platili svoja pića i spremali se da pođu.
“Videćemo se.” rekla je nekim čudnim i skladnim tonom koji bi smirio gladne lavove.
“Istina je, i stvarno je jednostavna” rekao je njen poslednji pogled koji mi je poklonila te večeri.
Popio sam četvrto pivo i razmišljao o jednom velikom iskustvu. O jednoj spoznaji suštine koja je stala u sekundu. Kao da je časovnik na svom bubnju iz sve snage odalamio po čineli, tek da bi naglasio nešto. Lagano sam obukao jaknu. Na desetine mojih pogleda je propratilo tu radnju. Gledao sam sebe iz svih mogućih delova gradske kafane. Klimnuo sam sebi glavom dok sam nosio prazne pepeljare za šank. Pomerio sam stolicu na kojoj sam sedeo kada sam trebao da prođem pored mene, na putu do izlaza iz gradske kafane. Napolju je bilo veoma hladno. Zastao sam ispred gradske kafane i pogledao mesec. Njegovi krateri su delovali kao dva velika oka. Ta dva oka su nosila odgovor koji sam saznao te večeri. Zapalio sam cigaretu i gledao u njih. Više nisam bio čudan prolaznicima jer sam znao da smo to Mi. Nisu svi pogledi govorili isto, ali ih je sve više i više. Šizofrenija nije bolest nego težnja. Želja. Odgovor. U svakom od nas postoje milioni fragmenata koji zajedno čine jednu celinu. Mnoštvo individua koje se kadkada pojavljuju sa svojim mišljenjem. Puštamo ih ponekad svesno da se prikažu. Ponekad to činimo nesvesno kao u slučajevima kad smo ljuti, tužni ili zaljubljeni. U svakom od nas je dobro isto koliko i loše. Neko zna tu granicu, neko je otkriva. Svi Oni koji Su; Mi koji Smo; svi Oni koji Će; su u stvari fragmenti jednog velikog bitka. Jedne velike individue. Jednog velikog lika kojeg nosim u sebi. Sa kojim sam i prijatelj i neprijatelj. Za koga bih dao život i koga bih ubio. Sa kojim sam na istom putu i sa kojim pokušavam zajedno da evoluiram u jedno. U sebe.

JA SAM BESPOMOĆNA SARDINA IZA KOJE JE GLADNA TUNA.
JA SAM VELIKA BELA AJKULA KOJA JE OPAZILA TUNU.

“Vi jeste jedno Biće” rekao je mesec i samim tim osudio nas na samoću.

13:41 , 29/3/2007 47 komentara Link

24/3/2007

Boje

Sećam se... kad se rat završio...
Došli su sa tom čudnom pričom...
Mi smo bili zbunjeni, nismo hteli da verujemo u tu priču.
Rekli su nem da naša boja nije ona prava.
Doneli su na tone plave bojei počeli da boje u plavo sve ono što smo posedovali.
Kuće, odeću, umove... baš kao pre rata... baš kao posle njega.
Kada su unaokolo ofarbali u plavo, pogledali su gore.
Rekli su nam da je naše nebo, retardirano i pogrešne boje.
Ceo jedan svet, cela jedna vizija je dobila pogrešan oblik.
Mi smo bili uplašeni.
Uzeli su četke i farbali naše nebo u plavom bojom, ali ono je postajalo tamno, a mi smo bili još više uplašeni.
Onda su rekli da moramo sami da ofarbamo našu decu u plavo, zato što ona imaju pravo da budu plava.
Njihov vodja je održao govor u kojem je potencirao da svaki čovek ima pravo da bude plav.
Nismo hteli da žrtvujemo naše živote i živote naše dece samo zbog boje, te imasmo plavu decu.
Onda su rekli da je potrebno da sazidamo jedan veliki plavi zid oko nas, jer ovi koji su unaokolo nisu plavi.
Sećam se tog plavog zida.
Veliki jebeni plavi zid, da ne poveruješ koliko velik.
Bio nam je svima nekeko poznat.
Videli smo ga i ranije samo je bio drukčije boje.
Mada, nije ni bitan bio taj veliki plavi zid i ta plava boja, ionako je vrlo brzo ponovo sve bilo crveno.
Jedino što ne mogu da se setim...
Ne mogu da se setim kada...
Pre ili posle rata.

A.D.

19:25 , 24/3/2007 17 komentara Link

21/3/2007

MRTVA STRAŽA

Smena od 4 do 6
mrtva straža tamo gore u šumi iznad Vranja
Zaseda maskiranom tipu
kome ni ime ne znam
Oči se privikavaju na tamu
skupljajući tiha zvezdana svetlucanja
Umor u kostima, metak u cevi
i moja 2 sata, kad sam konačno sam
Lagane misli iz pospane glave
putuju kroz mračnu šumu

Ko je to u jednom danu
pocepao moj život na dva dela
Moje telo je ovde a misli su tamo
- vrti se u krug po umu
Sedim tu u mraku, oko mene su bukve
kamen i očišćena sela.
Setio sam se majke, starog i kuće
koju pamtim u obrisima
Setio sam se nje i njene ravne crvene kose
koju sam voleo da milujem.

Stisnuo sam pušku
pogledao mesec i počeo da se smejem
Život, to nije san to je ova puška
i ova bukva za koju me uspomene vezuju lancima
U životu koji živim ovde
pravila iz prošlog ne važe

Sećanja me ubijaju, čula mi se razvijaju
osećanja otupljuju
U šumama kojima ni ime ne znam
provodim dane dok se ređaju mrtve straže
U intervalima od po dva sata
spavam i budim se dok vuci zavijaju
Zavijam i ja uzaludno pokušavajući
da shvatim sve ovo u šta sam se pretvorio
Šuštanje lišća na putu ispred mene
uperena puška bez ikakvih osećanja
Činilo se da sam prvo čuo njegov krik,
zatim pucanj kojim sam ga oborio

ležim još neko vreme
i prisećam se svog prvog gađanja
Neki gosti su stigli
tapšu mi dok obaram ljude
Vuku me za uši, čestitaju mi
likuju i smeju se ugašenim svećama
Stiskam pušku jače
ne mogu da podnesem njihov smeh

Smena od 4 do 6
ležim, uperene puške u mrtvog maskiranog tipa
Uniforma nam je identična
ali imamo različite oznake.
Smena straže mu oprezno prilazi,
vodnik čuči i jednom rukom mu krvavi vrat pipa.
Rekli su mi da ustanem
da je smena gotova i da mogu nazad do barake.

Sanjao sam majku, starog i kuću
koju pamtim još samo u obrisima

Sanjao sam njenu crvenu kosu
njen osmeh i njeno oproštajno pismo

Sanjao sam da letim
zajedno sa lastama iz ove šume u brdima

Sanjao sam da smo još uvek to mi
što ruke uprljali nismo

Audio: Stražarsko mesto br2
Video: Autoportret od danas - oprana uniforma

A.D.

22:13 , 21/3/2007 37 komentara Link

{ Last Page } { Page 2 of 4 } { Next Page }

O meni

Zadnje napisano

.
Bez Naslova
Opština
Pobeći u stvarnost
Bez Naslova

Kategorije

Prijatelji

angel
poglavica
Lady
miriam
AnaM
nemiri
BIBA
SRNA
njuskica
yin
Wolfie
Milena
mungos
vojslav
Libellula
VukMaslacak
SumerWine
ShArGaRePiCa
veverica
Kombib
legionaire33
letac
whoreofbabylon
Giardia
biber
Ansia
inanna
asterion
Sljivka

Linkovi

Blog Hosting

Ovaj blog hostuje BlogOye

Naslovna strana | Napravi blog | Prijavite se