Видео сам је први пут, да то је било то, чим сам осетио лептириће у стомаку и недостатак храбрости. Недуго потом сам решио да је изненадим, отишао сам у њену канцеларију са малим знаком пажње – веома симпатичном бомбуњерицом. Понудила ме је да седнем и да попијемо кафу. Опет ти лептирићи, опет тај неки недостатк храбрости, слабост у ногама, презнојавање. Жваћем жваку, трудим се да делујем хладан као шприцер и узимам колачић из малене бомбоњере. Она нешто прича, пажљиво је слушам, али је ништа не капирам, но добро, битно је да комуницирамо – биће боље временом. Док жваћем жваку за свежину даха уз чоколадни бомбон који ми је у устима, жвака се размуљала и случајно почињем да је гутам. Срећом она је заузета кувањем кафе и не примећује да се давим. „Ок, стабилизуј се, само полако“, говорим себи, а проклета жвака је мутирала, један део је у грлу, један део је и даље у устима, чоколада још више омета целу ситуацију и ја се давим. Она се окреће према мени, наставља да прича својим слатким гласићем .„Не, не, не окрећи се“, продрах се ја некако и она се аутоматски окрену према зиду, мешајући кафу у џезви. А ја се борим са дављењем и даље, сагињем се, гурам прсте у уста и кажем „Јао, што ви овде имате лепе столице...“ Убрзо ситуација је спашена, удавио се нисам, жвака је некао завршилау мом стомаку, чоколада се размуљала по зубима, баш замишљам како јој је тада деловао мој замало очаравајући осмех... Оно, ако ми пре није загледала зубе сада ће видети да су црни и пред распадањем, и шта да радим, шта да јој кажем „Хеј, моји зуби су лепи, ово је од чоколаде!“, али прећутах ја, наставих да будем хладан као шприцер и да испијам кафу. Баш ми рече она да сам мало убледео, а мени се тресе рука док држим велику шољу пуну кафе, унапред знајући да ће ми пресести јер ми је то већ трећа од јутрос, једини оброк ми је размуљана жвака, а тек је подне. Е онда она и њена опаска „Па теби је баш фрка“, и кез који је уследио после реченице. О па да, толико сам фрапиран њеном појавом, опијен њеним гласом, до сржи заљубљен у њен лик, толико да ми то изазива губљење и дављење... О да, није то љубав,то је оно што се зове вееелико бламирање. Но, некако смо попили ту кафу, не могу рећи да није пријала. Комуницирали смо, не баш на завидном нивоу  али као што рекох битно да се комуницира.  Одвезао сам је до њене куће, односно до близине. С обзиром да сам се поставио као расејани манијак само би ми тотална лудача дозволила да је водим право до куће. Е сад, мозак шаље информације и јасно ми поручује „Шта хоћеш ти будало!“ Послушао сам свој мозак. Заправо, то нису били лептирићи у стомаку, то је било појачано лучење киселине у желуцу што утиче на варење и изазива трипове који подсећају на те чувене лептириће у стомаку. Значи, нисам пронашао љубав, патио сам од желудачног обољења, но добро шта да се ради. Сретнемо се понекад она и ја, на социјалној мрежи наравно, ипак смо у годинама, на прагу тридесетих, и баш смо сада нашли да кубуримо са којекаквим психо-социјалним поремаћајима, зашто то није дошло пре па да сад сви лепо уживамо? А тако сам се био заљубио у њу. Наравно предност малог града су душебрижници и детективи. Лако је сазнати све о сваком – и истину и трач. Није баш да ми се допало оно што сам чуо о њој и решио сам  да „преболим“, а пото сам те проклете лептириће у стомаку имао и кад погледам у зид, па сам решио  да посетим доктора опште праксе. Обавили смо преглед и послали су  ме упутима даље. Упут по упут завршио сма на психијатрији. Доца каже да то није срамота и да особа није луда уколико посећује психијатра. Она има тако очаравајући осмех и пријатан глас да сам помислио да бих волео да једног дана оженим жену психијатра, увек би умела да ме смири, ипак се школовала за то. Но, вратио бих се на очајничку потребу да нађем сродну душу. Пре десет година бака је причала о љубави, рекла ми је да ће моја фатална жена доћи сама. Сада када прође поред мене само прогунђа „Жени се већ једном“, зашто је променила мишљење, деловала је тако самоуверено пре 10 година...