Баш смо за викенд били у „Сардина бару“...  Сад знам како се осећају сироте сардине у конзерви, а то је само зато што долази хладно време, ми сви бесни и неиживљени тако идемо по познатим кафићима, кад тамо – ништа ново, а све старо. Чак је и маса остарила, по која седа влас која ће ускоро суприорно владати фенси фризурицама, по која бора (смејуљица ваљда), што ме и доводи до закључка да нам се омладина на прагу тридесетих више не церека толико баш да би ибегли боре, па сви тако намргођени зверамо једни у друге. И сви се знамо, и знамо где ко стоји, и знамо ко шта пије, чак се и зна ко пије на црту и отплаћује дугове – па наравно они којима стиже флаша најскупљег пића, све уз мини ватромет, ал шта да се ради мора се сналазити кад тата није дао довољно пара. Пред одласка у „Сардина бар“ ваља се негде састати. Наравно, и у овом случају гледамо ко је слободан на гајби. Пијемо пиво, тзв „крмачу“ или неку вотку која има укус ацетона , слушамо нароњаке и блејимо на нету, како ми то волимо да кажемо. Онда се кладимо која ће се од лепотица која нам се смешка са монитора појавити у граду, ко ће јој прићи, кога ће испалити, и тако идемо редом. Кад се осетимо довољно припито, одлазимо у кафић на загревање. Атмосфера тамо је мало мирнија, свира нека спора музика, ту се наручи пиво уз пратњу неке жестине. Уз смех и музику то се дегустира, а онда се одлази у „Сардина бар“. Тамо се некако прогурамо, стојимо у цик-цак линији, док  окупљена маса једни другима тестира живце јер је просто немогуће а да се не гурају, јер нема ни простора ни ваздуха. Као илегални емигранти у свемирском броду на путу за своју планету! Изблејимо тако у „Сардина бару“, падамо у севдахе кад чујемо „Што ме неће твоја мајка“, или „Отац плаче мајка ломи руке – није она једина на свету“. На врхуцну психичког оргазмирања баци се и по која флаша, мада то није дозвољено. Не поменух ли већ да свако има свој ћошак, што је још мање заниљиво, чак се и зна која ће локална лепотица у које време да прозуји кроз „Сардина бар“ у свој својој грандиозности, цео дан планирајући да засени друге девојке. Па да, девојке. Дуго нам је требало да схватимо да се оне скокцавају да би њихове другарице (и оне мало мање другарице) „пукле“ од муке... Мислим, како ја да приметим џепиће у облику срца на њеном екстремно кратком минићу, кад ми њене ноге скрећу пажњу са дизајна поменуте. Да, понекад ти џепићи буду на ситна срца, или на крупнија срца у боји минића, али ми их једноставно никад не приметимо, другарице нам скрену пажњу на џепиће уз опаску „Сними ону сељанку“. Када почну да свирају песме у прекидима и прелазе на друге, знамо да се ближи крај. Ако ништа није урађено прелази се на пету брзину и креће се у брзу акцију, које је контрапродуктивна. Заправо, љубав свог живота ретко ко ће наћи у кафани у три сата после поноћи, али вреди покушати. Пошто су покушаји пропали, а желудац захтева своје, одлази се у одређени правац, ред је да се нешто поједе. Е сад лако може да се деси да журка тек ту почиње. Чак се потегну расправе, понекад и туче, све зависи од тога ко је чију девојку погледао, или ко се кад некоме замерио па сад (макар и годину дана касније) дошао на пенал. Вече опет није успело, све је тако исто и досадно, али ми тога нисмо свесни, то ћемо поновити и следећег викенда, и оног тамо...некако преће у навику. Не, не жалимо се ми, маса из „Сардина бара“. Шта? Питате ме где је „Сардина бар“? Па у сваком селу – само идите према светлости, пардон, идите према музици. Мала места три са три а у њима – сви. Слушају се хитови, што до коске гађају, у пуном севдаху љубави се рађају... е па да, али не у овом животу!

 Тако се вртимо у зачараном кругу, све је исти и досадно, и сви се жале, а нико ништа не предузима, а зашто да предузима кад ми тако волимо!