Док је снег светлуцао под слабашним сунчевим зрацима, а неки оштар мирис свежине се ширио ваздухом, децембарско јутро је обећавало један пријатан зимски дан. Пробудио сам се мислећи на њу, доручковао сам са истим мислима, испијао кафу посматрајући замишљену слику ње пред собом. И Маца каже да се осећала исто. Пробудила се са осмехом на лицу, што је ретка појава, чак је и доручковала пре него што је села за лап топ и уз социјално прожимање на социјалној мрежи попушила пола пакле цигара. А тај дан био је тако посебан. Моја забрана вожње је истекла, коначно могу да седнем у ауто и одем у други град, код ње. Маца је имала диван план: одлазак негде на ручак, затим клизање, потом негде на кафу и предпразнични шопинг, а онда идемо код ње где ће она спремити укусну вечеру. Кроз целу причу се прожимало и то да ми спрема неко лепо изненађење. Ах, дан је почео тако дивно...

Нашли смо се на месту где смо се упознали, само што је  дрвеће било огољено, прекривено снегом, осећао се мирис печеног кестена. Загрлили смо се, док су људи ужурбано пролазили поред нас , не осврћући се, а ми смо зауставили време, планету.

Маца је почела да губи живце када је схватила да конобар нема појма о њеној резервацији стола, да је једини слободан сто у фенси ресторану сто за двоје у ћошку, и да њена резервација за велики сто поред камина није потврђена. После кратке сцене сели смо за наш ћоркирани сточић, наручили неку фенси пилетину и наставили да уживамо. Стомак је увелико свирао сонате, глад је узела маха, Маца је почела  да шизи, и коначно наше јело је стигло. Помало бахато, почела је да олајава конобара, да се гласно смеје, а следећег момента се већ давила од парчета пилетине који јој запао у грлу. Брзо сам одреаговао, скочио са столице, и срушио готово све са нашег малог сточића. Маца се некако смирила и решила да напустимо локал. Пошто платих цех већи него што смо предвидели наставили смо даље. Није ме упозорила да нема појма о клизању. Стално ми је причала како је клизање у пару, држећи се за руке са вољеном особом, по њеном мишљењу нешто најромантичније. Убили смо сву романтику клизања оног момента када смо стали на лед. Маца нема појма о клизању, па се залепила за мене, и стално је вриштала. Одлучила је да мало „одмори“ да седне на клупу и гледа мене како клизам. Обишао сам неколико кругова, она ми је махала и слала пољупце, једног момента сам видео да је нема на клупи, ниоткуда се створила тик испред мене, и ту смо се сударили у пуној брзини. Нога ми је излетела испод ограде, на другу сам сео, а Маца је пала на мене. Осетио сам веома јак бол и једва сам се ослањао на десну ногу. Маца је рекла да је доста клизања и да је гладна. Кренули смо даље. Пали су јој на памет неки слатки кексићи, за које зна да се продају само у једној трафици, ту у близини, пошто нисам знао пут она ме је наводила. „Лево, не, не, десно, јој да, ипак си требао лево, зашто ниси ишао лево??“, причала је мени она, а ја сам покушавао да останем смирен. Таман да се укључим на главни пут, Мацину причу прекинуло је наше налетање на бициклисту, на пешачком прелазу, после знака СТОП, на укључењу у главну улицу. Срећом, бициклисти није било ништа, али је Маци замало позлило јер нас је после скретања зауставила полиција. Мацине приче како смо изашли да прославимо повратак моје возачке дозволе и бројне и лепе и ружне речи нису уродиле плодом, ре добих пријаву за судију за прекршаје. Остао сам сасвим смирен, а Маца је беснела. Отишли смо код ње. Док је она телефонирала, звала све могуће пријатеље на положају и ван положаја ја сам нам испржио некакав омлет, али нисмо могли да једемо. Већ је било касно и морао сам да кренем кући. Бол у нози постајао је све јачи. Загрлили смо се, не могу да се сетим да ли смо зауставили време, планету, шта год, двадесетак минута касније Маца је звала и рекла да јој позлило да је на хитној, да су је накачили на инфузију. Ту сам се окренуо на залеђеном путу и слетео у залеђени канал, тик поред залеђене њиве... Не бих јој то ни рекао, али свакако је чула, па  јој је скочио шећер и задржана је на посматрању... Још увек је у болници...

A баш пре пар месеци поклонила ми је маленог слатког јазивичара... Понекад је увече пустим у кућу, права је маза, али просто немам времена да јој се више посветим. Ваљда то и осети, те ноћи сам се прилично касно вратио кући, дошепао до собе, она улетела замном, телефон ми је испао на под. Зграбила га је. Побегла је, а ја сам шепао за њом дозивајући је. Сажвакала је све осим екрана, неке делиће је канда прогутала, пошто сам тек мали део нашао по дворишту. И тај дан се коначно завршио.

Сутрадан је позлило и мени, нису могли да нађу шта ми је, добио сам неке зелене таблетице, стопало ми је у некаквој пластици, мислим да ће тако остати пар недеља... осећам се лепо, преписана ми је и терапија... Маца је и даље на посматрању, или сам то већ поменуо?

Nego da skrenem malo sa moje teme... Ukoliko je neko i uvideo temu – tranzicione godine kako podneti tridesete, kada su dvadesete bile traumatične...

Nisam gnevan, nisam besan, nikog ne mrzim, poneke i volim, sve u svemu gotivim ljude, život, cveće, drveće, bla bla blaaaa....

Nekoliko puta sam pokrenuo svoj blog. Hm, svaki put sam ga pokrenuo iz čistog egzibicionizma, da pokažem sebe na nenki način, da se moje reči (prenete ovim putem) vide, o smaram smaram, upravo gubim nekog ko ovo čita, postaću zanimljiviji, ČITAJ DALJE -------------------------->

Kako ono kažu, rodio sam se kao mala beba, ja sam plakao, a svi oko mene su se smejali.  Plakanje je preraslo u urlanje i to je trajalo neke tri godine... O da, bio sam bebac za ne poželeti, no nećemo ni o tome, eto mene na Blogoyu, a dobrodošlice nema :(

Danas prenosim svoje misli na temu NASTAJANJA, o da – našeg nastajanja. Naime,  uvek je seksa bilo. Da ga nije bilo ne bi bilo ni nas. U današnje vreme samo je lakše izgovoriti tu reč seks, seks, seks!...i niko vas neće saliti na lomači, odseći deo udova ili bilo šta slično. Ni svešteno lice vas neće osuditi (bar ne grubo kao nekada)... i eto to se radi. Pokušao sam da istražim kada je zabeležen prvi seksualni odnos, ali ne radi razmnožavanja već zbog uživanja, i tu sam naišao na sukob Boga i Darvina. A eto, darvin je ima osvoju priču koja se nije dopala Bogu, a Bog mu je podario 73 godine života (a mogao je da ga cmekne još u dvadesetim, ne, on ga je pustio da širi svoju teoriju). Da li je Bog bio demokratski nastrojen? Liberalno – ne, ne bih rekao... Ali nadovezujem ose sada na temu o slobodi mišljenja i slobodi govora.

Podržavam slobodu mišljenja. Razmišljanje...to je nešto što vam niko ne može zabraniti  a ni ukinuti zakonom, bar dok ne uvedu čipove koje će nam ugraživati u glave. Sloboda govora – e to već ne podržavam. Naime, ničim izazvana samouverenost kod svakog pojedinca od toliko milijardi ljudi na ovoj planeti dovečće nas do prave apokalipse. Svi mislim oda smo dovoljno kopetentn da to svoje cenjeno mišljenje iskažemo, da ga branimo, svi imaju tamo neki STAV. A šta je stav zapravo?  Da li je to ono nešto čega se slepo držimo i time komplikujemo sebi život, ili to postoji da bi znali čemu da kažemo DA, a čemu NE? Ako smo po Darvinu nastali od maaalog malog jednoćelijskog organizma, pa evoluirali u majmuna, pa posle u ovo što smo sada, odakle na taj razum. Da li nam je upravo razm dat da ne bi uspeli nikako da provalimo ono večito pitanje  - smisao života i razlog postojanja. O da, smisao života je individualna stvar, svako ga treba naći u svom životu. No dobro, ostavimo  Darvina i vratimo se na priču da nas je Bog proterao iz raja i poslao na zemlju, dao nam je razum da bi sami vladali sobom i svojim životom  - da li nas je time kaznio ili nam učinio uslugu?

Vratio bih se na pitanje stava  - i slobode govora. Zašto se više niko ne seća one stare – da je lepo iskazivati svoje mišljenje, ali treba paziti na vreme i mesto, što me nadovezuje na to da je iskrenost velika vrlina, ali opet mislim da oni koji se busaju iskrenošću da su najčešće neiskreni. Hmmm u stvari sad dolazim na moje konačno pitanje i zaključak ovog pisanija: zašto danas niko ne ćuti (nije kriva država, problem je u pojedincu)  ^_^

Видео сам је први пут, да то је било то, чим сам осетио лептириће у стомаку и недостатак храбрости. Недуго потом сам решио да је изненадим, отишао сам у њену канцеларију са малим знаком пажње – веома симпатичном бомбуњерицом. Понудила ме је да седнем и да попијемо кафу. Опет ти лептирићи, опет тај неки недостатк храбрости, слабост у ногама, презнојавање. Жваћем жваку, трудим се да делујем хладан као шприцер и узимам колачић из малене бомбоњере. Она нешто прича, пажљиво је слушам, али је ништа не капирам, но добро, битно је да комуницирамо – биће боље временом. Док жваћем жваку за свежину даха уз чоколадни бомбон који ми је у устима, жвака се размуљала и случајно почињем да је гутам. Срећом она је заузета кувањем кафе и не примећује да се давим. „Ок, стабилизуј се, само полако“, говорим себи, а проклета жвака је мутирала, један део је у грлу, један део је и даље у устима, чоколада још више омета целу ситуацију и ја се давим. Она се окреће према мени, наставља да прича својим слатким гласићем .„Не, не, не окрећи се“, продрах се ја некако и она се аутоматски окрену према зиду, мешајући кафу у џезви. А ја се борим са дављењем и даље, сагињем се, гурам прсте у уста и кажем „Јао, што ви овде имате лепе столице...“ Убрзо ситуација је спашена, удавио се нисам, жвака је некао завршилау мом стомаку, чоколада се размуљала по зубима, баш замишљам како јој је тада деловао мој замало очаравајући осмех... Оно, ако ми пре није загледала зубе сада ће видети да су црни и пред распадањем, и шта да радим, шта да јој кажем „Хеј, моји зуби су лепи, ово је од чоколаде!“, али прећутах ја, наставих да будем хладан као шприцер и да испијам кафу. Баш ми рече она да сам мало убледео, а мени се тресе рука док држим велику шољу пуну кафе, унапред знајући да ће ми пресести јер ми је то већ трећа од јутрос, једини оброк ми је размуљана жвака, а тек је подне. Е онда она и њена опаска „Па теби је баш фрка“, и кез који је уследио после реченице. О па да, толико сам фрапиран њеном појавом, опијен њеним гласом, до сржи заљубљен у њен лик, толико да ми то изазива губљење и дављење... О да, није то љубав,то је оно што се зове вееелико бламирање. Но, некако смо попили ту кафу, не могу рећи да није пријала. Комуницирали смо, не баш на завидном нивоу  али као што рекох битно да се комуницира.  Одвезао сам је до њене куће, односно до близине. С обзиром да сам се поставио као расејани манијак само би ми тотална лудача дозволила да је водим право до куће. Е сад, мозак шаље информације и јасно ми поручује „Шта хоћеш ти будало!“ Послушао сам свој мозак. Заправо, то нису били лептирићи у стомаку, то је било појачано лучење киселине у желуцу што утиче на варење и изазива трипове који подсећају на те чувене лептириће у стомаку. Значи, нисам пронашао љубав, патио сам од желудачног обољења, но добро шта да се ради. Сретнемо се понекад она и ја, на социјалној мрежи наравно, ипак смо у годинама, на прагу тридесетих, и баш смо сада нашли да кубуримо са којекаквим психо-социјалним поремаћајима, зашто то није дошло пре па да сад сви лепо уживамо? А тако сам се био заљубио у њу. Наравно предност малог града су душебрижници и детективи. Лако је сазнати све о сваком – и истину и трач. Није баш да ми се допало оно што сам чуо о њој и решио сам  да „преболим“, а пото сам те проклете лептириће у стомаку имао и кад погледам у зид, па сам решио  да посетим доктора опште праксе. Обавили смо преглед и послали су  ме упутима даље. Упут по упут завршио сма на психијатрији. Доца каже да то није срамота и да особа није луда уколико посећује психијатра. Она има тако очаравајући осмех и пријатан глас да сам помислио да бих волео да једног дана оженим жену психијатра, увек би умела да ме смири, ипак се школовала за то. Но, вратио бих се на очајничку потребу да нађем сродну душу. Пре десет година бака је причала о љубави, рекла ми је да ће моја фатална жена доћи сама. Сада када прође поред мене само прогунђа „Жени се већ једном“, зашто је променила мишљење, деловала је тако самоуверено пре 10 година...

Баш смо за викенд били у „Сардина бару“...  Сад знам како се осећају сироте сардине у конзерви, а то је само зато што долази хладно време, ми сви бесни и неиживљени тако идемо по познатим кафићима, кад тамо – ништа ново, а све старо. Чак је и маса остарила, по која седа влас која ће ускоро суприорно владати фенси фризурицама, по која бора (смејуљица ваљда), што ме и доводи до закључка да нам се омладина на прагу тридесетих више не церека толико баш да би ибегли боре, па сви тако намргођени зверамо једни у друге. И сви се знамо, и знамо где ко стоји, и знамо ко шта пије, чак се и зна ко пије на црту и отплаћује дугове – па наравно они којима стиже флаша најскупљег пића, све уз мини ватромет, ал шта да се ради мора се сналазити кад тата није дао довољно пара. Пред одласка у „Сардина бар“ ваља се негде састати. Наравно, и у овом случају гледамо ко је слободан на гајби. Пијемо пиво, тзв „крмачу“ или неку вотку која има укус ацетона , слушамо нароњаке и блејимо на нету, како ми то волимо да кажемо. Онда се кладимо која ће се од лепотица која нам се смешка са монитора појавити у граду, ко ће јој прићи, кога ће испалити, и тако идемо редом. Кад се осетимо довољно припито, одлазимо у кафић на загревање. Атмосфера тамо је мало мирнија, свира нека спора музика, ту се наручи пиво уз пратњу неке жестине. Уз смех и музику то се дегустира, а онда се одлази у „Сардина бар“. Тамо се некако прогурамо, стојимо у цик-цак линији, док  окупљена маса једни другима тестира живце јер је просто немогуће а да се не гурају, јер нема ни простора ни ваздуха. Као илегални емигранти у свемирском броду на путу за своју планету! Изблејимо тако у „Сардина бару“, падамо у севдахе кад чујемо „Што ме неће твоја мајка“, или „Отац плаче мајка ломи руке – није она једина на свету“. На врхуцну психичког оргазмирања баци се и по која флаша, мада то није дозвољено. Не поменух ли већ да свако има свој ћошак, што је још мање заниљиво, чак се и зна која ће локална лепотица у које време да прозуји кроз „Сардина бар“ у свој својој грандиозности, цео дан планирајући да засени друге девојке. Па да, девојке. Дуго нам је требало да схватимо да се оне скокцавају да би њихове другарице (и оне мало мање другарице) „пукле“ од муке... Мислим, како ја да приметим џепиће у облику срца на њеном екстремно кратком минићу, кад ми њене ноге скрећу пажњу са дизајна поменуте. Да, понекад ти џепићи буду на ситна срца, или на крупнија срца у боји минића, али ми их једноставно никад не приметимо, другарице нам скрену пажњу на џепиће уз опаску „Сними ону сељанку“. Када почну да свирају песме у прекидима и прелазе на друге, знамо да се ближи крај. Ако ништа није урађено прелази се на пету брзину и креће се у брзу акцију, које је контрапродуктивна. Заправо, љубав свог живота ретко ко ће наћи у кафани у три сата после поноћи, али вреди покушати. Пошто су покушаји пропали, а желудац захтева своје, одлази се у одређени правац, ред је да се нешто поједе. Е сад лако може да се деси да журка тек ту почиње. Чак се потегну расправе, понекад и туче, све зависи од тога ко је чију девојку погледао, или ко се кад некоме замерио па сад (макар и годину дана касније) дошао на пенал. Вече опет није успело, све је тако исто и досадно, али ми тога нисмо свесни, то ћемо поновити и следећег викенда, и оног тамо...некако преће у навику. Не, не жалимо се ми, маса из „Сардина бара“. Шта? Питате ме где је „Сардина бар“? Па у сваком селу – само идите према светлости, пардон, идите према музици. Мала места три са три а у њима – сви. Слушају се хитови, што до коске гађају, у пуном севдаху љубави се рађају... е па да, али не у овом животу!

 Тако се вртимо у зачараном кругу, све је исти и досадно, и сви се жале, а нико ништа не предузима, а зашто да предузима кад ми тако волимо!

„Ako su mi ovo bile najbolje godine života onda Bože pomozi za dalje“, reče dvadesetosmogodišnjak i lupi se po čelu. O da, života ima i posle tridesete ipak. Na stranu to što tetke i ujaci žele da prođipaju na svadbi, da se provedu ljudi,  vrše pritisak, kažu da se bez srodne duše odlazi pravo u sunovrat, a ja gledam  njih i sve mi pada na pamet sem da uradim ono što su oni nekad davno uradili - da stupim u bračnu zajednicu. Mislim, ja vidim samo dve prednosti pomenute: bračni drug ne mora da svedoči u sudskom procesu protiv drugom bračnog druga  (što je znači super ak oej bračni drug jedini svedok), a sa druge strane lakše je otplaćivati kredit kada ste u braku (ali zajednička imovina je podložna deljenju, a to me posebno iritira). Kao jedinac u oca i majke nisam navikao da delim, mislim ko nam je kriv što se ne ugledamo na neke južne susede i ne štancamo decu kao novine.  A i neću da me žena opominje „hajde polazi“, i to taman kad smo se lepo svi zapili, da urla na mene, a i da se budim i ležem pored nje  dok nas smrt ne rastavi... a imati ljubavnicu je skupo... šta čovek da radi?  A sa druge strane one stalno pominju neko poklapanje senzibiliteta. Šta ako ode na neki seminar i senzibilno se poklopi sa nekim? Sa druge strane u  malim sredinama svi smo se već međusobno izdegustirali, ne želim da mi u gradu namiguju ženi  ili da mene tapšu po ramenu „dobra ti žena, znam ja nju...“I šta stvarno da radi dvadesetosmogodišnjak u krizi sazrevanja: ode na internet i oženi deset godina mlađu. Vršakinje su postale problematične.  Stekle su iskustvo i više ne veruju u bajke, niti u princa na belom konju. Ali veruju u beli mercedes, i u klase pomenutog se razumeju bolje od samog proizvođača. Romantiku su takođe izdegustirale. A  na mom „Jugu“ jedino rade grejači na zadnjim staklima, što meni i drugarima posebno znači zimi, da nam se ne zalede ruke kada ga guramo.  Mislim, poštovali smo letos zakon, pa nismo vozili u alkoholisanom stanju, „Jugo“ ionako nije radio. Odemo kod nekog na gajbu, zagrejemo se domaćom rakijom, i onda smelo prilazimo snajama u gradu. Nije lepo, ali je mnogo lakše. Dobijemo i po koji broj telefona, ali kao što rekoh izgubio se smisao. Pristup je postao diskutabilan. Ako si fin onda si pi... (da se ne izražavam), ako si grub onda si Balkanac (šta im god to značilo), a ako ti nju slučajno odbiješ  onda si homoseksualac... jednostavno imaju problem za svako rešenje (nisam pogrešio u redu reči, čista inverzija). Sve u svemu nije lako biti na pragu tridesetih.

A o lepšem polu...? Mislim da ih nikada nećemo razumeti, krivica je i naša i njihova. One stalno govore da ne razmišljamo glavom, već nečim drugim, a mi se branimo da su one materijalisti. Naš ponos i njihov jezik u stalnom su sukobu. A sada imaju savršenu priliku za ličnu promociju. Naravno, na socijalnim mrežama na internetu koji je konačno u ekspanziji. Uživamo u raznoraznim slikama koje svakodnevno postavljaju, ali što su slike lepše to je komunikacija teža. Ispada kao da pojedine sakupljaju samo obožavaoce, pa su jako teške za komunikaciju, a za odvajanje od monitora još teže, ili možda mi nastupamo navalentno. Mada ni mi ne zaostajemo – uplatiš „plaža program“ u teretani, popiješ po koju hemijicu i za par meseci si baja. E tu ti sakupljaš obožavateljke i igraš njihovu igru distance i kuliranja. Tako igramo igre, mi i one, divimo se svojim fotografijama i sebi samima, natalitet opada i svi o tome trubimo na sva zvona, a ko nam je kriv za to – pa država naravno! Mislim, sistem je valjda uvek kriv za sve, tako je to valjda. Nego kaskamo polako. Mislim da će posle tridesete biti lakše. Moraćemo da požurimo i nećemo razmišljati. Mislim, tada nećemo pijani posle grada morati bivšim devojkama da šaljemo sms poruke, a ujutru mamurni da se udaramo u glavu, žena će kontrolisati telefon. Šta sam ono hteo da kažem? O pa da, smeši nam se bolje sutra – crče od smeha!