Док је снег светлуцао под слабашним сунчевим зрацима, а неки оштар мирис свежине се ширио ваздухом, децембарско јутро је обећавало један пријатан зимски дан. Пробудио сам се мислећи на њу, доручковао сам са истим мислима, испијао кафу посматрајући замишљену слику ње пред собом. И Маца каже да се осећала исто. Пробудила се са осмехом на лицу, што је ретка појава, чак је и доручковала пре него што је села за лап топ и уз социјално прожимање на социјалној мрежи попушила пола пакле цигара. А тај дан био је тако посебан. Моја забрана вожње је истекла, коначно могу да седнем у ауто и одем у други град, код ње. Маца је имала диван план: одлазак негде на ручак, затим клизање, потом негде на кафу и предпразнични шопинг, а онда идемо код ње где ће она спремити укусну вечеру. Кроз целу причу се прожимало и то да ми спрема неко лепо изненађење. Ах, дан је почео тако дивно...

Нашли смо се на месту где смо се упознали, само што је  дрвеће било огољено, прекривено снегом, осећао се мирис печеног кестена. Загрлили смо се, док су људи ужурбано пролазили поред нас , не осврћући се, а ми смо зауставили време, планету.

Маца је почела да губи живце када је схватила да конобар нема појма о њеној резервацији стола, да је једини слободан сто у фенси ресторану сто за двоје у ћошку, и да њена резервација за велики сто поред камина није потврђена. После кратке сцене сели смо за наш ћоркирани сточић, наручили неку фенси пилетину и наставили да уживамо. Стомак је увелико свирао сонате, глад је узела маха, Маца је почела  да шизи, и коначно наше јело је стигло. Помало бахато, почела је да олајава конобара, да се гласно смеје, а следећег момента се већ давила од парчета пилетине који јој запао у грлу. Брзо сам одреаговао, скочио са столице, и срушио готово све са нашег малог сточића. Маца се некако смирила и решила да напустимо локал. Пошто платих цех већи него што смо предвидели наставили смо даље. Није ме упозорила да нема појма о клизању. Стално ми је причала како је клизање у пару, држећи се за руке са вољеном особом, по њеном мишљењу нешто најромантичније. Убили смо сву романтику клизања оног момента када смо стали на лед. Маца нема појма о клизању, па се залепила за мене, и стално је вриштала. Одлучила је да мало „одмори“ да седне на клупу и гледа мене како клизам. Обишао сам неколико кругова, она ми је махала и слала пољупце, једног момента сам видео да је нема на клупи, ниоткуда се створила тик испред мене, и ту смо се сударили у пуној брзини. Нога ми је излетела испод ограде, на другу сам сео, а Маца је пала на мене. Осетио сам веома јак бол и једва сам се ослањао на десну ногу. Маца је рекла да је доста клизања и да је гладна. Кренули смо даље. Пали су јој на памет неки слатки кексићи, за које зна да се продају само у једној трафици, ту у близини, пошто нисам знао пут она ме је наводила. „Лево, не, не, десно, јој да, ипак си требао лево, зашто ниси ишао лево??“, причала је мени она, а ја сам покушавао да останем смирен. Таман да се укључим на главни пут, Мацину причу прекинуло је наше налетање на бициклисту, на пешачком прелазу, после знака СТОП, на укључењу у главну улицу. Срећом, бициклисти није било ништа, али је Маци замало позлило јер нас је после скретања зауставила полиција. Мацине приче како смо изашли да прославимо повратак моје возачке дозволе и бројне и лепе и ружне речи нису уродиле плодом, ре добих пријаву за судију за прекршаје. Остао сам сасвим смирен, а Маца је беснела. Отишли смо код ње. Док је она телефонирала, звала све могуће пријатеље на положају и ван положаја ја сам нам испржио некакав омлет, али нисмо могли да једемо. Већ је било касно и морао сам да кренем кући. Бол у нози постајао је све јачи. Загрлили смо се, не могу да се сетим да ли смо зауставили време, планету, шта год, двадесетак минута касније Маца је звала и рекла да јој позлило да је на хитној, да су је накачили на инфузију. Ту сам се окренуо на залеђеном путу и слетео у залеђени канал, тик поред залеђене њиве... Не бих јој то ни рекао, али свакако је чула, па  јој је скочио шећер и задржана је на посматрању... Још увек је у болници...

A баш пре пар месеци поклонила ми је маленог слатког јазивичара... Понекад је увече пустим у кућу, права је маза, али просто немам времена да јој се више посветим. Ваљда то и осети, те ноћи сам се прилично касно вратио кући, дошепао до собе, она улетела замном, телефон ми је испао на под. Зграбила га је. Побегла је, а ја сам шепао за њом дозивајући је. Сажвакала је све осим екрана, неке делиће је канда прогутала, пошто сам тек мали део нашао по дворишту. И тај дан се коначно завршио.

Сутрадан је позлило и мени, нису могли да нађу шта ми је, добио сам неке зелене таблетице, стопало ми је у некаквој пластици, мислим да ће тако остати пар недеља... осећам се лепо, преписана ми је и терапија... Маца је и даље на посматрању, или сам то већ поменуо?