Nego da skrenem malo sa moje teme... Ukoliko je neko i uvideo temu – tranzicione godine kako podneti tridesete, kada su dvadesete bile traumatične...

Nisam gnevan, nisam besan, nikog ne mrzim, poneke i volim, sve u svemu gotivim ljude, život, cveće, drveće, bla bla blaaaa....

Nekoliko puta sam pokrenuo svoj blog. Hm, svaki put sam ga pokrenuo iz čistog egzibicionizma, da pokažem sebe na nenki način, da se moje reči (prenete ovim putem) vide, o smaram smaram, upravo gubim nekog ko ovo čita, postaću zanimljiviji, ČITAJ DALJE -------------------------->

Kako ono kažu, rodio sam se kao mala beba, ja sam plakao, a svi oko mene su se smejali.  Plakanje je preraslo u urlanje i to je trajalo neke tri godine... O da, bio sam bebac za ne poželeti, no nećemo ni o tome, eto mene na Blogoyu, a dobrodošlice nema :(

Danas prenosim svoje misli na temu NASTAJANJA, o da – našeg nastajanja. Naime,  uvek je seksa bilo. Da ga nije bilo ne bi bilo ni nas. U današnje vreme samo je lakše izgovoriti tu reč seks, seks, seks!...i niko vas neće saliti na lomači, odseći deo udova ili bilo šta slično. Ni svešteno lice vas neće osuditi (bar ne grubo kao nekada)... i eto to se radi. Pokušao sam da istražim kada je zabeležen prvi seksualni odnos, ali ne radi razmnožavanja već zbog uživanja, i tu sam naišao na sukob Boga i Darvina. A eto, darvin je ima osvoju priču koja se nije dopala Bogu, a Bog mu je podario 73 godine života (a mogao je da ga cmekne još u dvadesetim, ne, on ga je pustio da širi svoju teoriju). Da li je Bog bio demokratski nastrojen? Liberalno – ne, ne bih rekao... Ali nadovezujem ose sada na temu o slobodi mišljenja i slobodi govora.

Podržavam slobodu mišljenja. Razmišljanje...to je nešto što vam niko ne može zabraniti  a ni ukinuti zakonom, bar dok ne uvedu čipove koje će nam ugraživati u glave. Sloboda govora – e to već ne podržavam. Naime, ničim izazvana samouverenost kod svakog pojedinca od toliko milijardi ljudi na ovoj planeti dovečće nas do prave apokalipse. Svi mislim oda smo dovoljno kopetentn da to svoje cenjeno mišljenje iskažemo, da ga branimo, svi imaju tamo neki STAV. A šta je stav zapravo?  Da li je to ono nešto čega se slepo držimo i time komplikujemo sebi život, ili to postoji da bi znali čemu da kažemo DA, a čemu NE? Ako smo po Darvinu nastali od maaalog malog jednoćelijskog organizma, pa evoluirali u majmuna, pa posle u ovo što smo sada, odakle na taj razum. Da li nam je upravo razm dat da ne bi uspeli nikako da provalimo ono večito pitanje  - smisao života i razlog postojanja. O da, smisao života je individualna stvar, svako ga treba naći u svom životu. No dobro, ostavimo  Darvina i vratimo se na priču da nas je Bog proterao iz raja i poslao na zemlju, dao nam je razum da bi sami vladali sobom i svojim životom  - da li nas je time kaznio ili nam učinio uslugu?

Vratio bih se na pitanje stava  - i slobode govora. Zašto se više niko ne seća one stare – da je lepo iskazivati svoje mišljenje, ali treba paziti na vreme i mesto, što me nadovezuje na to da je iskrenost velika vrlina, ali opet mislim da oni koji se busaju iskrenošću da su najčešće neiskreni. Hmmm u stvari sad dolazim na moje konačno pitanje i zaključak ovog pisanija: zašto danas niko ne ćuti (nije kriva država, problem je u pojedincu)  ^_^

Видео сам је први пут, да то је било то, чим сам осетио лептириће у стомаку и недостатак храбрости. Недуго потом сам решио да је изненадим, отишао сам у њену канцеларију са малим знаком пажње – веома симпатичном бомбуњерицом. Понудила ме је да седнем и да попијемо кафу. Опет ти лептирићи, опет тај неки недостатк храбрости, слабост у ногама, презнојавање. Жваћем жваку, трудим се да делујем хладан као шприцер и узимам колачић из малене бомбоњере. Она нешто прича, пажљиво је слушам, али је ништа не капирам, но добро, битно је да комуницирамо – биће боље временом. Док жваћем жваку за свежину даха уз чоколадни бомбон који ми је у устима, жвака се размуљала и случајно почињем да је гутам. Срећом она је заузета кувањем кафе и не примећује да се давим. „Ок, стабилизуј се, само полако“, говорим себи, а проклета жвака је мутирала, један део је у грлу, један део је и даље у устима, чоколада још више омета целу ситуацију и ја се давим. Она се окреће према мени, наставља да прича својим слатким гласићем .„Не, не, не окрећи се“, продрах се ја некако и она се аутоматски окрену према зиду, мешајући кафу у џезви. А ја се борим са дављењем и даље, сагињем се, гурам прсте у уста и кажем „Јао, што ви овде имате лепе столице...“ Убрзо ситуација је спашена, удавио се нисам, жвака је некао завршилау мом стомаку, чоколада се размуљала по зубима, баш замишљам како јој је тада деловао мој замало очаравајући осмех... Оно, ако ми пре није загледала зубе сада ће видети да су црни и пред распадањем, и шта да радим, шта да јој кажем „Хеј, моји зуби су лепи, ово је од чоколаде!“, али прећутах ја, наставих да будем хладан као шприцер и да испијам кафу. Баш ми рече она да сам мало убледео, а мени се тресе рука док држим велику шољу пуну кафе, унапред знајући да ће ми пресести јер ми је то већ трећа од јутрос, једини оброк ми је размуљана жвака, а тек је подне. Е онда она и њена опаска „Па теби је баш фрка“, и кез који је уследио после реченице. О па да, толико сам фрапиран њеном појавом, опијен њеним гласом, до сржи заљубљен у њен лик, толико да ми то изазива губљење и дављење... О да, није то љубав,то је оно што се зове вееелико бламирање. Но, некако смо попили ту кафу, не могу рећи да није пријала. Комуницирали смо, не баш на завидном нивоу  али као што рекох битно да се комуницира.  Одвезао сам је до њене куће, односно до близине. С обзиром да сам се поставио као расејани манијак само би ми тотална лудача дозволила да је водим право до куће. Е сад, мозак шаље информације и јасно ми поручује „Шта хоћеш ти будало!“ Послушао сам свој мозак. Заправо, то нису били лептирићи у стомаку, то је било појачано лучење киселине у желуцу што утиче на варење и изазива трипове који подсећају на те чувене лептириће у стомаку. Значи, нисам пронашао љубав, патио сам од желудачног обољења, но добро шта да се ради. Сретнемо се понекад она и ја, на социјалној мрежи наравно, ипак смо у годинама, на прагу тридесетих, и баш смо сада нашли да кубуримо са којекаквим психо-социјалним поремаћајима, зашто то није дошло пре па да сад сви лепо уживамо? А тако сам се био заљубио у њу. Наравно предност малог града су душебрижници и детективи. Лако је сазнати све о сваком – и истину и трач. Није баш да ми се допало оно што сам чуо о њој и решио сам  да „преболим“, а пото сам те проклете лептириће у стомаку имао и кад погледам у зид, па сам решио  да посетим доктора опште праксе. Обавили смо преглед и послали су  ме упутима даље. Упут по упут завршио сма на психијатрији. Доца каже да то није срамота и да особа није луда уколико посећује психијатра. Она има тако очаравајући осмех и пријатан глас да сам помислио да бих волео да једног дана оженим жену психијатра, увек би умела да ме смири, ипак се школовала за то. Но, вратио бих се на очајничку потребу да нађем сродну душу. Пре десет година бака је причала о љубави, рекла ми је да ће моја фатална жена доћи сама. Сада када прође поред мене само прогунђа „Жени се већ једном“, зашто је променила мишљење, деловала је тако самоуверено пре 10 година...