Баш смо за викенд били у „Сардина бару“...  Сад знам како се осећају сироте сардине у конзерви, а то је само зато што долази хладно време, ми сви бесни и неиживљени тако идемо по познатим кафићима, кад тамо – ништа ново, а све старо. Чак је и маса остарила, по која седа влас која ће ускоро суприорно владати фенси фризурицама, по која бора (смејуљица ваљда), што ме и доводи до закључка да нам се омладина на прагу тридесетих више не церека толико баш да би ибегли боре, па сви тако намргођени зверамо једни у друге. И сви се знамо, и знамо где ко стоји, и знамо ко шта пије, чак се и зна ко пије на црту и отплаћује дугове – па наравно они којима стиже флаша најскупљег пића, све уз мини ватромет, ал шта да се ради мора се сналазити кад тата није дао довољно пара. Пред одласка у „Сардина бар“ ваља се негде састати. Наравно, и у овом случају гледамо ко је слободан на гајби. Пијемо пиво, тзв „крмачу“ или неку вотку која има укус ацетона , слушамо нароњаке и блејимо на нету, како ми то волимо да кажемо. Онда се кладимо која ће се од лепотица која нам се смешка са монитора појавити у граду, ко ће јој прићи, кога ће испалити, и тако идемо редом. Кад се осетимо довољно припито, одлазимо у кафић на загревање. Атмосфера тамо је мало мирнија, свира нека спора музика, ту се наручи пиво уз пратњу неке жестине. Уз смех и музику то се дегустира, а онда се одлази у „Сардина бар“. Тамо се некако прогурамо, стојимо у цик-цак линији, док  окупљена маса једни другима тестира живце јер је просто немогуће а да се не гурају, јер нема ни простора ни ваздуха. Као илегални емигранти у свемирском броду на путу за своју планету! Изблејимо тако у „Сардина бару“, падамо у севдахе кад чујемо „Што ме неће твоја мајка“, или „Отац плаче мајка ломи руке – није она једина на свету“. На врхуцну психичког оргазмирања баци се и по која флаша, мада то није дозвољено. Не поменух ли већ да свако има свој ћошак, што је још мање заниљиво, чак се и зна која ће локална лепотица у које време да прозуји кроз „Сардина бар“ у свој својој грандиозности, цео дан планирајући да засени друге девојке. Па да, девојке. Дуго нам је требало да схватимо да се оне скокцавају да би њихове другарице (и оне мало мање другарице) „пукле“ од муке... Мислим, како ја да приметим џепиће у облику срца на њеном екстремно кратком минићу, кад ми њене ноге скрећу пажњу са дизајна поменуте. Да, понекад ти џепићи буду на ситна срца, или на крупнија срца у боји минића, али ми их једноставно никад не приметимо, другарице нам скрену пажњу на џепиће уз опаску „Сними ону сељанку“. Када почну да свирају песме у прекидима и прелазе на друге, знамо да се ближи крај. Ако ништа није урађено прелази се на пету брзину и креће се у брзу акцију, које је контрапродуктивна. Заправо, љубав свог живота ретко ко ће наћи у кафани у три сата после поноћи, али вреди покушати. Пошто су покушаји пропали, а желудац захтева своје, одлази се у одређени правац, ред је да се нешто поједе. Е сад лако може да се деси да журка тек ту почиње. Чак се потегну расправе, понекад и туче, све зависи од тога ко је чију девојку погледао, или ко се кад некоме замерио па сад (макар и годину дана касније) дошао на пенал. Вече опет није успело, све је тако исто и досадно, али ми тога нисмо свесни, то ћемо поновити и следећег викенда, и оног тамо...некако преће у навику. Не, не жалимо се ми, маса из „Сардина бара“. Шта? Питате ме где је „Сардина бар“? Па у сваком селу – само идите према светлости, пардон, идите према музици. Мала места три са три а у њима – сви. Слушају се хитови, што до коске гађају, у пуном севдаху љубави се рађају... е па да, али не у овом животу!

 Тако се вртимо у зачараном кругу, све је исти и досадно, и сви се жале, а нико ништа не предузима, а зашто да предузима кад ми тако волимо!

„Ako su mi ovo bile najbolje godine života onda Bože pomozi za dalje“, reče dvadesetosmogodišnjak i lupi se po čelu. O da, života ima i posle tridesete ipak. Na stranu to što tetke i ujaci žele da prođipaju na svadbi, da se provedu ljudi,  vrše pritisak, kažu da se bez srodne duše odlazi pravo u sunovrat, a ja gledam  njih i sve mi pada na pamet sem da uradim ono što su oni nekad davno uradili - da stupim u bračnu zajednicu. Mislim, ja vidim samo dve prednosti pomenute: bračni drug ne mora da svedoči u sudskom procesu protiv drugom bračnog druga  (što je znači super ak oej bračni drug jedini svedok), a sa druge strane lakše je otplaćivati kredit kada ste u braku (ali zajednička imovina je podložna deljenju, a to me posebno iritira). Kao jedinac u oca i majke nisam navikao da delim, mislim ko nam je kriv što se ne ugledamo na neke južne susede i ne štancamo decu kao novine.  A i neću da me žena opominje „hajde polazi“, i to taman kad smo se lepo svi zapili, da urla na mene, a i da se budim i ležem pored nje  dok nas smrt ne rastavi... a imati ljubavnicu je skupo... šta čovek da radi?  A sa druge strane one stalno pominju neko poklapanje senzibiliteta. Šta ako ode na neki seminar i senzibilno se poklopi sa nekim? Sa druge strane u  malim sredinama svi smo se već međusobno izdegustirali, ne želim da mi u gradu namiguju ženi  ili da mene tapšu po ramenu „dobra ti žena, znam ja nju...“I šta stvarno da radi dvadesetosmogodišnjak u krizi sazrevanja: ode na internet i oženi deset godina mlađu. Vršakinje su postale problematične.  Stekle su iskustvo i više ne veruju u bajke, niti u princa na belom konju. Ali veruju u beli mercedes, i u klase pomenutog se razumeju bolje od samog proizvođača. Romantiku su takođe izdegustirale. A  na mom „Jugu“ jedino rade grejači na zadnjim staklima, što meni i drugarima posebno znači zimi, da nam se ne zalede ruke kada ga guramo.  Mislim, poštovali smo letos zakon, pa nismo vozili u alkoholisanom stanju, „Jugo“ ionako nije radio. Odemo kod nekog na gajbu, zagrejemo se domaćom rakijom, i onda smelo prilazimo snajama u gradu. Nije lepo, ali je mnogo lakše. Dobijemo i po koji broj telefona, ali kao što rekoh izgubio se smisao. Pristup je postao diskutabilan. Ako si fin onda si pi... (da se ne izražavam), ako si grub onda si Balkanac (šta im god to značilo), a ako ti nju slučajno odbiješ  onda si homoseksualac... jednostavno imaju problem za svako rešenje (nisam pogrešio u redu reči, čista inverzija). Sve u svemu nije lako biti na pragu tridesetih.

A o lepšem polu...? Mislim da ih nikada nećemo razumeti, krivica je i naša i njihova. One stalno govore da ne razmišljamo glavom, već nečim drugim, a mi se branimo da su one materijalisti. Naš ponos i njihov jezik u stalnom su sukobu. A sada imaju savršenu priliku za ličnu promociju. Naravno, na socijalnim mrežama na internetu koji je konačno u ekspanziji. Uživamo u raznoraznim slikama koje svakodnevno postavljaju, ali što su slike lepše to je komunikacija teža. Ispada kao da pojedine sakupljaju samo obožavaoce, pa su jako teške za komunikaciju, a za odvajanje od monitora još teže, ili možda mi nastupamo navalentno. Mada ni mi ne zaostajemo – uplatiš „plaža program“ u teretani, popiješ po koju hemijicu i za par meseci si baja. E tu ti sakupljaš obožavateljke i igraš njihovu igru distance i kuliranja. Tako igramo igre, mi i one, divimo se svojim fotografijama i sebi samima, natalitet opada i svi o tome trubimo na sva zvona, a ko nam je kriv za to – pa država naravno! Mislim, sistem je valjda uvek kriv za sve, tako je to valjda. Nego kaskamo polako. Mislim da će posle tridesete biti lakše. Moraćemo da požurimo i nećemo razmišljati. Mislim, tada nećemo pijani posle grada morati bivšim devojkama da šaljemo sms poruke, a ujutru mamurni da se udaramo u glavu, žena će kontrolisati telefon. Šta sam ono hteo da kažem? O pa da, smeši nam se bolje sutra – crče od smeha!