Pošto sam nova,morala sam malo da pogledam o čemu ljudi pišu?Kakva su im interesovanja? Jednostavno je zaključiti da se najviše ljubavnih pesama i proze pojavljuje.Ne da mi to smeta,daleko od toga,ali mi liči na ono sto nemaš,o tome razmišljaš i pišeš. Da li je moguće da je toliko ljudi željnih ljubavi?Zar je toliko komlikovano reći nekom da ga voliš,a tako lako reći da mrziš? Puno puta sam o tome razmišljala,iako nisam sklona preterano jakim osećanjima ,kao što je mržnja posebno.Odgovorno tvrdim da nikada nikog nisam mrzela,niti ću,a što se ljubavi tiče... Nije baš da nikada nisam volela i ne volim,ali nikada ne bih pisala,ljubavne pesme.Prozu možda,jer je lljubav nepredvidljiva stvar,danas nekog ne poznaješ,a sutradan ga voliš,a možda ga/nju i nisi upoznao.Mislim,stvarno,fizički.Vidiš nekog,zaljubiš se,desi se ljubav na prvi pogled(moguće je,znam iz ličnog iskustva) i tek kasnije tu osobu upoznaš,saznaš ko je,šta je kakav/kakva je.Autobiografijom bih namlatila pare da sam Paris Hilton,ne glup je primer ta od svog seksualnog života napravi karijeru,ali recimo Mirjana Bobić Mojsilović.”Majke mi„. Sad ide druga postava:Isidora Bjelica(kakav skot i rugoba),Vesna Radusinovic,Ljiljana Habjanović(po kojoj će se gimnazija u Kruševcu dobiti ime,kad dobije Nobel price,znači NIKAD)Ima ih još gomila.Književnica,tako vole da se samo oslovljavaju. No kad smo kod Habjanović Djurović,knjizevnice,moram priznati da je to jedini treš koji sam imala prilike da čitam,priča zašto baš nju je duga i za mene još bolna(možda ću jednom imati snage da je ispričam),šta je ta žena trabunjala u svojim ranim radovima,koje sam imala prilike da čitam.U jutarnjim satima dok pijem kafu,volim da budem sama i ni sa kim ne razgovaram, nego samo čitam,sve što mi dodje pod ruku.Živela sam na petom spratu u centru grada,neću valjda u šlafroku da silazim da kupim novine,njene knjige je gutala moja,pokojna majka(i spanske serije i ljubavne romane)pa su mi bile tu,taman popijem kafu ,popušim 2-3 cigarete i gotova je knjiga. Ne zato što je interesantna,nego ima sto strana,font minimum 12.Kao “Alhemičar“.I ona mašta o Nobelu.Da se Lav Tolstoj prevrne u grobu, nije je dobio,a najbolje je i najavangardnije ljubiće,svog vremena pisao. Mojsilovićku ne računam,ona stvarno zna da piše,ali ona parenja jelena,ljubavi u raznim egzotičnim gradovima,širom planete.Seksu baba od 90 i kusur godina.To nije kemp nego treš,iako nisam čitala znam da je tako.Pa ko do 40 godine može da napiše 30 knjiga da vrede.Nije mogao ni Dostojevski,sa Tolstojem zajedno.Ali može Bjelica,koja svog supruga oslovljava Pajkić(da li mu to šapuće na uvce dok vode ljubav?)”sad Pajkiću sad,to I coming” I to naša zabludela nacija guta.Interesantniji su postovi od tih nazovi knjiga,jer su životni.A ja moram da završavam jer stvarno postajem skriboman. Zato je dobro da postoje postovi,da skribomani dave manju populaciju. Sve sam savete poslušala,valjda će mi ovo biti drugi post.’Ajde ydravo svim dobrim,I onim drugim ljudima(nadam se da ih ovde nema)