22/9/2008
Ko može da pomogne?
Bulevar Zorana Đinđića na Novom Beogradu,prvo jesenje veče 2008.
Na travnjaku uz biciklističku stazu,peko puta restorana "Perper",sedi devojčica,ne više od petest godina,crnokosa,krako ošišana,u narandžastoj trenerci i crnoj jakkni.Ispred nje dečja kolica,načičkana plastičnim kesama,u kolicima dete.Beba,takoreći,nordijsko plave raščupane kosice,neočešljane.
Veče je neuobičajeno hladno za ovo doba,devojčica i njeno dete žive na ulici.Hladno im je.Sigurno.Hladno je i meni što sam u prolazu,a one tu žive.
Čula sam ja za tu devojčicu i njeno dete još letos,kad su bile vrućine,bilo je strašno čuti to,a danas sam ih videla.To je još strašnije.
Jadna,majka-dete dostojanstvena je u svom očaju.Sramota je gledati u njih.Imala sam osećaj da ću je uvrediti ako samo pogledam.
Zlikovci su roditelji njeni,ako su živi.Zlokovac je otac plavokosog deteta što su mu kolica,pod nebom,dom.
Htedoh napisati,po inerciji,pod vedrim nebom.Koje vedro?
Mračno,oblačno i hladno.Biće i kišovito.Biće i mraz,i sneg.
Šta će onda biti sa njima?
Da li je moguće da nikoga u ovom gradu nije briga za tu maloletnu majku,sa majušnim detetom,koja živi na ulici sama.
Da li je strah,da li je gladna,da li joj je hladno?
Zašto sam morala proći tim putem večeras?Ja ne mogu da pomognem,šta je sa onima koji mogu?
Oni ne prolaze tim putem u ne znaju tu priču....
Objavio Daka u 22:22 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (12) | Pošalji komentar
15/9/2008
Na Facebook-u,neki moj prijatelj iz Španije,kako mi je postao prijatelj pojma nemam,valjda je tražio da budemo prijatelji i ja sam prihvatila,posvetio mi je pesmu Nik Kershaw-Wouldn`t it be  good.
Ta pesma se izvodila na Live Aid-u 18.07.1985.

Ja sam išla iz dečje u dnevnu sobu,sveže izašla iz bolnice sa mrvicom od deteta,a još sam bila devojčurak napaljen na muziku onog vremena i sve događaje vezane za to.Na Bob Geldofa,Simple Minds,U2....
Fil Kolins klavir svira na Wembliju pa Konkordom,sa sve klavirom leti u USA.Joj kakvo je to vreme bilo?...
Gde me nađe moj španski prijatelj?

Imam ih i sa Filipina,Turske,Egipta,Kanade,USA,o zemljama u okruženju da ne pričam.Oba pola,i svi mi šalju tako neke lepe stvari.Valjda ljudi nemaju probleme kao što ih mi imamo, pa šire pozitivnu energiju.
Ovde je hladno i grozno,rekla sam da ću prebiti svakog ko kuka da mu je vruće,dva hladna i mračna dana su me ubila ,načisto.A još je kalendarski leto.
Da li ja ovo pišem da bi neko čitao?

Neeeeeeeeeeee!!!!

Pišem da bih se sećala ovog šugavog dana koji je ulepšao neko koga ne poznajem,ne znam ni kako izgleda,ni koliko godina ima,i živi u zemlji sunčanoj,vedroj.
Pikaso,Salvador Dali,Bunjuel,Almodovar,Penelope Kruz,Banderas....
Objavio Daka u 22:34 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (3) | Pošalji komentar
1/9/2008
Kako je lepo biti baka,vi pojma nemate?
Toliko sam se unela u ulogu bake,da hoću da umrem od sreće,muža sam ekspedovala na more sa bratom(njegovim),a ja ostajem da uživam.
Ako zanemarim činjenicu da sam plakala kad sam videla dete uživo prvi put u krevetiću,i izgledao je identično kao otac u tom periodu,čak je i palac provukao kroz cuclu da mu je neko ne ukrade dok spava,toliko sam se uzbudila da je malo falilo da umrem od sreće.
Na more neću da idem ,ono se neće promeniti za godinu dana,ali on,menjaće se iz dana u dan.Ja to ne želim da propustim.
Danas sam prostirala,peglala pelene,i radila sve one pomoćne poslove,koje mama još ne može jer se nije dovoljno oporavila od operacije,a tata mora da radi,iskoristio je odmor i sve slobodne dane,inače je do juče sve to on radio.
I još kupao dete,hranio,ma sve je radio....
Ja sam ga danas krišom uzela u ruke,nisam ga ljubila štipkala,samo gledala i kao vremeplovom se vratila 23 godine unazad.
Identičan,oblik glave,tela,oči ,usta,ručice,nožice(koje staju na moj dlan)...
A sad je ljudina koja mene podiže jednom rukom,i čuva svoju kopiju.
Mama kaže da je sebi rodila malog "Tetana" da ga gleda dok tata rmbači po čitav dan,da joj ne nedostaje.I dala bi mu ime Stefan da nije glupo u ovim krajevima tako nešto raditi.
Koincidencije su neverovatne,oboica su rođena carskim rezom,iste težine,dužine i obima gleve,po obe ose,na rođenju,i identične težine pri otpustu iz bolnice.Izgledaju kao klonovi,otac se ponaša kao što se njegov otac ponašao kad se on rodio,samo je mama agilnija od mene.Da budem iskrena, bila sam se oprostila sa životom i pravo je čudo kako sam preživela sve što jesam,ali jesam,i evo dočekala da još jednom prolazim,bez bola,brige i opterećenja kroz istu priču.
Sa ogromnim uživanjem,i sposobna da vodim brigu o novom životu koji je nastao.
Svima vam želim da dočekate ovo što se meni trenutno dešava,jer to je blaženstvo!!!!
Objavio Daka u 23:33 | kategorija:
Permalink | Obavesti prijatelja | Komentara (9) | Pošalji komentar