PLAGIJAT ZA GOSPOĐICU M.

 

Plamteće zvezde su joj uranjale u zenice,
dok je u mojim grudima
besni pas ispuštao poslednji dah...
Postajao sam sve slabiji pred samoćom.
Trebali su mi njeni pitomi vetrovi,
jedra su mi pokidana u sumanutim olujama.
Prevrnuo sam sve pesme ovog sveta,
budio mrtve pesnike –
ne bi li mi šapnuli koji stih...
već je sve napisano.
A moja je poezija neopravdano sredstvo.

Gubio sam se u učmalim harmonijama,
budio sa akordima u naručju...
Neplodni plagijati.
Pokušavao sam srimovati njeno ime
sa rečima kojima ću je vezati,
kojima će se ponositi.
Odupirao sam se svom poetskom zelenilu,
stvaralačkoj groznici...
Lutao sam, tražio, tumarao,
proputovao beskrajna prostranstva snova...
iznova, i iznova...
Pokušao da ukradem,
prepravim, dopišem, prepišem...
Neplodni plagijati nisu dovoljni
da ugase zvezde u očima punim sna.

Zato...

Sve pesme ovog sveta dajem
za njene sanjive oči plave.