DVE SAMOĆE

 

Pitaš me - gde počinje,
i kako nas samoća vreba;
pričaš mi o nekom moru,
a voda je samo ogledalo neba.

Pitaš me - koliko traje,
ima li u njoj mesta;
govoriš o drugima, tuđima,
između jednog i drugog gesta.

Pitaš me - kad se završava,
a obrali smo rajsko voće;
tek nastupa naša kazna,
mi smo samo - dve samoće.

 

     

     REVOLUCIJA

 

Pesmu su mi okovali, sestro!
Divljeg psa iz nedara su mi
u sakate pegaze upregli!
Žiletima su mi rime posekli!
Emocije bajonetima proboli,
stil s teškim kamenim okovratnikom
u najdublji bunar bacili!
Teme su mi golim rukama zadavili,
motive žive u grobove zatrpali!
Metaforu su mi bolnu otrovali!
Na liriku moju, sestro,
su besne zveri popuštali!
Muza mi se utopila u sopstvenim suzama.

Divljeg psa iz nedara su mi
u sakate pegaze upregli –
sve ih je rastrgao.

 

            ZRAČENJE
            (love of the sun)

 
           Ne psujte sunce...

   Žuto mi sunce snage ulilo.
   Crveno oči ispilo.
   Belo mi pepeo po kosi rasulo.
   Pomračeno kuću u crno zavilo.
   Zubato mi sunce krvi ispilo...

   Psujem ga svakog dana,
   a rana ne prestaje krvariti.
   (Ni od druge zvezde nije zarasla...)