FIJASKO

Razapet
između ustajalih akorda
životu dajem smisao!
A neki starac na kiši
prohujalim životom donosi reč.
Ona kazuje o pritajenoj vezi,
komadu pesme, pesničke mrlje...
Neobrijani starac kisne,
odbacuje čauru života,
kruži i gubi se u
beskrajnom vremenskom grotlu,
ali postoji!
Kisne, ne broji umorne dane,
ne izdiše...
i ne zaboravlja se!
Akordi cvile nada mnom,
kakav smisao dajem?
Želim da kisnem dugo,
da udišem kišu,
da stojim mimo prolaznosti.
Želim da budem mudri starac
zarobljen u telu pastuva,
na kiši...
Želim da kao beli galeb
prhneš iz mog dubokog oka...
Želim samo biti pesnik.

            POSVEĆENA

Kome da posvetim ovu pesmu?
Majci? Sestri? Detetu? Tebi?
Ili da je napišem za onu Vesnu
koja se ni u prolazu javila ne bi.

Uzalud se trudim,
stihovi umiru sa mnom;
umoran se kraj papira budim
sa, najčešće, izvetrelim snom.

A tako sam hteo da pišem,
da te u rime smestim;
u poslednje vreme otežano dišem,
a srce se bori s grudima tesnim.

Devojko, ti si tako mlada,
a već staješ u pesme;
još nisi kročila van svog stada,
a već hoćeš uz rame do Vesne.

Oprosti, majko, sestro, dete,
što vas samo pominjem u pesmi;
i ne trudite se da me razumete,
jer, bezuslovno, poklanjam je Vesni.

  audio:  http://www.youtube.com/watch?v=YAddkQqZFVE

RUKOPIS

Rukopis oštrih pokreta,
potezi jeftinog blefa;
ispijeni, uplakani sanjar
oslanja se na umeće desne ruke,
pero mu se otima,
tumara po zatvorenim grudima, glavi;
praznina ispunjena nepostojanjem,
prolaznost predvođena krikom...
Sve to smestiti na papir,
odupreti se strahu tragova,
predvideti narednu stranicu,
znati slušati, moći plakati,
hteti pisati, smeti voleti.
Imati pesmu.

            MELOMAN

Nikad me više ne vraćaj muzici,
čuvaj me, pusti da letim…
sve dok sam zakleto pseto na uzici -
drži me, ne dozvoli da se setim.

Ljudi su pakosni, ljudi su mali,
i nauči da živiš zbog sebe;
pružam ti sve ono što drugi nisu znali,
poklanjam, i još živim zbog tebe.

U sve se patetika uvuče,
a znaš da osećaj reći ne ume;
sve sam ti dao - i danas i juče,
a sutra me pusti da mirno umrem.

Da izdahnem na vrhuncu življenja,
sa tvojim imenom na usnama;
da ostane žagor divljenja
o pesniku, o ljubavi, o nama.

Jedino tako ostaćeš vredna,
ovako će te vreme ubiti;
zaboraviću kako si bila topla i čedna,
i kako je to - nestvaran biti..

I pusti me da umrem sutra,
za tebe, kao pas na uzici;
ili sa mnom čekaj nova jutra
i nikad me ne vraćaj muzici.

   audio:  http://www.youtube.com/watch?v=8H2AezLCogw&feature=related

NEMA IZGLADNELOST

Sivilo skorele krvi
potiskuje njenu krhkost,
umiruje razjarenu strast
čoveka koji je vuk;
njegov ponos pada
pod teret njene nežnosti,
ali je sam, i nem.
Belilo otete mladosti
zatvara olovna vrata,
srce neumorno krvari -
žena se prosto dogodi,
odnosi uklete mirise,
proklinje i ostaje skamenjena…
On, već drugačiji,
bespomoćno pokušava uklesati ljubav
u njena nedra, oči…
Ali pust je kamen -
i gluv i nem…
A lavež kurjaka
ne uspeva ga dozvati,
i sam je zanemeo…
Jedino ga još može otrezniti
miris promrzlih suvih kajsija
koji se širi umirući.