Ona velika.
Prljava.
Srce- cepajuca.
Ogavna.
Iritirajuca.
Dramatichna.

*
*
*

Toliko ogromna.
Kao kuca.
Kao deset kuca.
Razocharavajuca.
Neochekivana.
Potpuno van kontrole.
*
*
*
Ne prihvatam.
Ne podrzavam.
*
*
*
Volim ga.
A ne daju mi da ga vidim

Naidje tako trenutak, kada mi rechi nailaze poput uzdaha. Nekada su tako brze, roje se u mojoj glavi, tako da im uhvatim samo krajeve…Oshtre, grubo naslikane.

Precrtane bezbroj puta. Nazvrkane na marginama vaznih, filozofskih knjiga.

Svaka strana je zarobila po koju moju misao. Neobradjenu, svezu.

“I tako…u mastiku suza kane”…

Mora biti mraka. I ostavim samo jedno majushno svetlo, tek da osvetli papir. Tek da kasnije ne nagadjam slova.

“O srce ludo, ludi sni”…

Melodija bez rechi, laganim notama pleshe po pozadini. Chujem kroz maglu..menja se tonalitet…menjaju se instrumenti.

Mora biti mira. Apsolutna sloboda. Nenadmashna olovka, I srebrnkasti papir.

Nekad sam ga u stanju gledati vekovima, pre nego ga oskrnavim svojim mislima.

Lanac se prekida onog trenutka kada me uhvati nostalgija. I tuga.

Obgrljenim kolenima, sa iskrom u oku…posmatram svoje “delo”.

Stidljivo. Sa strahom.

“ Samo sandalice, prstenchich..i u kosi venchic od ivanjskog cveca”…

Lako je biti pisac kada ti ideje stanuju u glavi.

Lako je biti pisac kada si ih vichan preneti u spoljashnost.

 

Meni nije.

Sve je
otishlo
dodjavola
u samo
jednom, majushnom
TRENU !

Raspukli smo se
rashili
rasprsnuli
kao kada
balon
naleti na iglu.
BUM !

Ostalo je :
slomljeno srce
tuzan pogled
suza u oku
obecanje
stisak hladnih prstiju
miris ustajalog vina
i pomorandzi.

Lelujanje moje haljine
na vetru
i njegov zagrljaj.
Tako topao.
Siguran.
Ljubavni.

Kaze mi :
- Sreca, to si ti.
Grimasa, lichi na osmeh.
Sledjeni jecaj.

Kazem mu :
-Prsti su ti hladni.
Shapne mi :
- Zato shto umirem...

Ta tri dana provedena TAMO bih opisala u dve rechi : gubljenje vremena. Dobro, da. Bilo je romantike, bilo je smeha, plakanja ( iz tragi-komichnih razloga), bilo je erotike, bilo je svega.
Skoro svega.
Onog trenutka kada sam sela u raspadnuti RENO 4, znala sam da pravim greshku. Ali vodila sam se onom pametnom izrekom " Nikad ne odbacuj hrabrost, koja dolazi iz ochaja", i zato sam hitnula the road.
Tamo me je chekao doslovno, pakao.
Vode nije bilo, struje nije bilo. Nichega nije bilo, do predivnog pejzaza.
Naivno sam mislila : pa shta, priroda ne shkodi. Ionako si otishla iz civilizacije na odmor.
Mishljenje sam promenila onog trenutka kada sam ispod kreveta ugledala dva velika crvena oka.
Zaista ne volim pacove.
**
Spavali smo na smenu . U fotelji, na sred sobe. Krevete nismo smeli da diramo, plasheci se novih stanara. Ja sam, silom prilike, pokupila najbolji termin - od ponoci do 4 ujutru. Najveca kriza.
***
Hranu smo spremali na Smederevcu koji je ON zalozio mokrim drvetom. Sam se chudio pola sata kako mu je uspelo. Na kraju smo bacili punu sherpu shpageta, jer nas je boleo stomak od neciste vode.
***
Na izvor smo otishli jednom, i doneli ,bar smo tako mislili, pun balon chiste, sveze izvorske vode. Nismo primetili malu pukotinu koja je zlurado stajala na dnu balona, pa smo u kamp doneli neshto manje od pola vode koju smo natochili.

Tog jutra kada smo krenuli za Beograd, mapa nam se pocepala, pod naletom snaznog vetra, pa smo nagadjali put , pri tom noseci prtljag.
Ushli smo u pogreshan autobus, da bi smo u nekoj nedodjiji poslushali nepoznatog choveka i otishli na voz. U vozu je bio skandal, kako nije bilo mesta ni da se stoji, ON je visio na vratima, a ja sam molila ljude da naprave josh maaaloooo mesta.
U bg smo stigli taman na vreme da trchimo kako bi ON uhvatio autobus za Arandjelovac.
Nismo se ni poljubili na rastanku.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->