Naidje tako trenutak, kada mi rechi nailaze poput uzdaha. Nekada su tako brze, roje se u mojoj glavi, tako da im uhvatim samo krajeve…Oshtre, grubo naslikane.

Precrtane bezbroj puta. Nazvrkane na marginama vaznih, filozofskih knjiga.

Svaka strana je zarobila po koju moju misao. Neobradjenu, svezu.

“I tako…u mastiku suza kane”…

Mora biti mraka. I ostavim samo jedno majushno svetlo, tek da osvetli papir. Tek da kasnije ne nagadjam slova.

“O srce ludo, ludi sni”…

Melodija bez rechi, laganim notama pleshe po pozadini. Chujem kroz maglu..menja se tonalitet…menjaju se instrumenti.

Mora biti mira. Apsolutna sloboda. Nenadmashna olovka, I srebrnkasti papir.

Nekad sam ga u stanju gledati vekovima, pre nego ga oskrnavim svojim mislima.

Lanac se prekida onog trenutka kada me uhvati nostalgija. I tuga.

Obgrljenim kolenima, sa iskrom u oku…posmatram svoje “delo”.

Stidljivo. Sa strahom.

“ Samo sandalice, prstenchich..i u kosi venchic od ivanjskog cveca”…

Lako je biti pisac kada ti ideje stanuju u glavi.

Lako je biti pisac kada si ih vichan preneti u spoljashnost.

 

Meni nije.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->