Ta tri dana provedena TAMO bih opisala u dve rechi : gubljenje vremena. Dobro, da. Bilo je romantike, bilo je smeha, plakanja ( iz tragi-komichnih razloga), bilo je erotike, bilo je svega.
Skoro svega.
Onog trenutka kada sam sela u raspadnuti RENO 4, znala sam da pravim greshku. Ali vodila sam se onom pametnom izrekom " Nikad ne odbacuj hrabrost, koja dolazi iz ochaja", i zato sam hitnula the road.
Tamo me je chekao doslovno, pakao.
Vode nije bilo, struje nije bilo. Nichega nije bilo, do predivnog pejzaza.
Naivno sam mislila : pa shta, priroda ne shkodi. Ionako si otishla iz civilizacije na odmor.
Mishljenje sam promenila onog trenutka kada sam ispod kreveta ugledala dva velika crvena oka.
Zaista ne volim pacove.
**
Spavali smo na smenu . U fotelji, na sred sobe. Krevete nismo smeli da diramo, plasheci se novih stanara. Ja sam, silom prilike, pokupila najbolji termin - od ponoci do 4 ujutru. Najveca kriza.
***
Hranu smo spremali na Smederevcu koji je ON zalozio mokrim drvetom. Sam se chudio pola sata kako mu je uspelo. Na kraju smo bacili punu sherpu shpageta, jer nas je boleo stomak od neciste vode.
***
Na izvor smo otishli jednom, i doneli ,bar smo tako mislili, pun balon chiste, sveze izvorske vode. Nismo primetili malu pukotinu koja je zlurado stajala na dnu balona, pa smo u kamp doneli neshto manje od pola vode koju smo natochili.

Tog jutra kada smo krenuli za Beograd, mapa nam se pocepala, pod naletom snaznog vetra, pa smo nagadjali put , pri tom noseci prtljag.
Ushli smo u pogreshan autobus, da bi smo u nekoj nedodjiji poslushali nepoznatog choveka i otishli na voz. U vozu je bio skandal, kako nije bilo mesta ni da se stoji, ON je visio na vratima, a ja sam molila ljude da naprave josh maaaloooo mesta.
U bg smo stigli taman na vreme da trchimo kako bi ON uhvatio autobus za Arandjelovac.
Nismo se ni poljubili na rastanku.