Sve je nekako pochelo ici mirnim tokom. Za promenu,dobro je. Stishala se bura koja je pretila da potopi nash brod ljubavi ( mosh' misliti). Zavrsheno je sa klinachkim, iritirajucim forama, zavrsheno je sa vredjanjem, cutanjem..zrtvama. Na moju srecu , zavrsheno je i sa suzama, i sa insomniom. Sad smo kao jedno veliko parche Moskva shnit torte, sa puno shlaga. Ukusni i stalozeni. Dobro umuceni. Sazvakani na sitne , mlevene komade.
Spremamo se za sledece korake. Stidljivo, naivno. On kaze da nema smisla chekati, analizirati, stavljati na vagu..kada je sudjeno.Ja nisam bash tako sigurna da je lako doneti odluku koja menja zivot. Ne iz korena, vishe iz stabla.
Ide u vojsku na jesen. Oduvek sam zelela momka vojnika. Da u uniformi sheta kroz grad sa mnom. Glupavo zvuchi, znam...ali Magazin je pogodio zicu - zene vole oficire :)
Treba preseci. Ali mislim da nemam dovoljno godina ni odraslosti u sebi da bih to uchinila. Mislim da ni on to nema, ali je tako ubedjen da razmishlja na pravi nachin.
Sa druge strane, vrlo mi je lako zamisliti zivot sa njim. U nekoj lepoj, kajsijastoj kucici, sa dvorishtem punim chetinara i vocnog drveca. Sa psom koji bi nas jutrom budio lavezom, i decom koja bi nam se uvlachila pod jorgan, nestashna,topla i preslatka. Ja bih pisala svoju knjigu,pod orahom u dvorishtu, a on bi u radionici stvarao svoju umetnost. Uveche bismo shetali parkom, drzeci se za ruke, prichajuci o filmu koji smo gledali neku noc ranije.
A nocu bih se sklupchala oko njega, kao i sada. On bi me grlio i mirisao mi kosu, ljubio vrat, dok tone u prvi,najsladji san.
Ono jedino shto me kopka su snovi koje sam sanjala pre njega. Putovanja, sagradjena karijera novinara, poput modernih superheroja. Gostovanja, lutanja...letenja. Vetar u kosi, sunce u ochima..Srce na asfaltu..sloboda u venama. Sve ono shto ne bih mogla sa njim, jer on nije takav tip. On zeli mirnu vodu, a ja sam sanjala bure i oluje.
Mozda je prerano govoriti o tim planovima...a mozda je prekasno...
Jednog davnog novembra, kada sam imala oko sedam godina, vozila sam se na ringishpilu. Bilo je to u jednom parkicu, nedaleko od doma zdravlja, u kome je bilo samo nekoliko tih igrarija za decu. Dok su moje sestre izabrale da se voze u onim zakovanim auticima koji idu samo napred-nazad, ja sam tvrdoglavo i uporno zelela na onu vrteshku koja vrti sto na sat. Ljubazni chika koji je radio tamo, pokushavao je suptilno da me obeshrabri, ne bi li se vozila kao i moje sestre ( ochigledno nije hteo da pokrece motor vrteshke samo za mene), ali ovo dete je josh suptilnije bilo upornije.
Od toga dana, nisam prestala da se vrtim.
Danas sam,eto, sluchajno proshla pored tog parka, i videla devojchicu koja je sedela na jednoj od tih ljuljashki. Odavno vishe tu nema vrteshke, nema ni onog ljubaznog chike. Godine uchinishe svoje..ili ljudi.. ne znam.
Ali kada bih mogla da vratim proshlost, samo jednom...vratila bih je u taj dan..toga chasa kada je pochinjala voznja.. I tih 5 minuta, ponovo bih bila derishte.
Uporno sklanjam chiniju sa smokijem sa stola. Premeshtam sholju hladne kafe i pepeljaru blize radnoj povrshini. Dani umora su stigli, i pochelo je loshe vreme za moje nerve. Nekoliko puta sam, progorela knjigu iz koje sutra mora sevati znanje. Najdosadniji predmet ikada - javna uprava. Pochinjem da se pitam shta ce mi ovo u zivotu jbt ! Treca sam godina, a i dalje nemam pojma da tumachim socioloshke probleme, kao ni da razaznajem neochiglednu demagogiju politichara. Moj propust, je li? Moguce da jeste..
Chitam glupave knjige za decu. U pauzama od zivota, razmishljam o moru ( koje mi je, i ovog leta, izmaklo za pedalj). Na zimovanje idem, pa makar i peshke.
Neki strah mi se popeo uz grlo. Gushim ga jeftinim chokoladnim keksicima i instant kafom. Kada panika preovlada, perem sudove, brishem prashinu i usisavam vec usisani tepih. Ludo neko vreme, pa to ti je. Nemam zelju da vidjam nikoga, chak ni najmilije. Smuchio mi se i radio koji tandrche po ceo dan. Malo mi je muka i od najbolje drugarice i njenog problema sa charima alkohola. Njeni je poslali na terapiju, a ona tvrdi da joj nishta to ne pomaze. Ne trudi se, al' ne mosh' joj dokazati.
Juche mi je pljusak upropastio tek isfeniranu kosu. Od kishobrana nije ostalo ni ono pochetno K. Danas lokne vode svoju politiku, nervirajuci me.
Dobila sam na poklon elitnu kutiju Sobranje cocktail cigareta. Makar jedan dan necu pushiti raspali Pal Mal. A lepe su, onako na oko..na ukus ne bash. Beggars can't be choosers!!!
Danas je i on nekako poludeo. I prenosi mi to ludilo preko telefona. Nazvao me je curkom, a ja njega mladim majmunom. Ljubavnichka tepanja..
Danas sam overila semestar. Stajala sam u redu, a po redu - sto i neka. Srkutala sam nezainteresovano neki ledeni chaj, i razmishljala kako cu kroz raskopani Bulevar, kuci. Ljudi su me pozdravljali, i svako je stao, zeleci neshto da kaze, da se pohvali, da pita.. Htedoh staviti slusalice u ushi, i okrenuti obraz ka prozoru, ali bi mi nepristojno. Ljudi su zeljni priche, a najvishe praznih rechi.
Kod kuce me je vec chekalo dosta posla. Soba, sveze okrechena u crveno zjapila je u prashini i praznini. I nekako mi bilo lepo u tom praznom prostoru...sedeci na lejzi begu, drzeci laptop u krilu, nishta mi vishe nije bilo potrebno. Prvi put nakon mnogo vremena sam uzivala sama, bez svojih misli, sa mirisom tople kafe i do pola ispushene cigarete.
Volim ovo doba, zora...pred kishu. Nekada je nisam, jer me je podsecala na odlaske..na rastanke.. na tuzne poglede i poslednje poljupce.. na kashnjenje za autobus. Na miris puta i auspuha... Sada mi daje neki mir...oduzima snove i setu koja me iritira do granica izdrzljivog.
Kada su nacisti došli pokomuniste,
ja sam ζutao;
jer nisam bio komunista.
Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ζutao;
jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio;
jer nisam bio sindikalac.
Kada su došli po mene,
nije preostao niko da se pobuni.
Ova pesma mi se vrti danas po mozgu... Ne znam zashto.
Sve je neshto poshlo naopako. Danima zmurim na ochigledne naopake stvari, trudim se da ih sazvacem, progutam i svarim. Neki put uzdahnem, iz nemoci da bilo shta drugo uradim, kazem, smislim. Napravim grimasu u prolazu, zadrzim grch u sebi, i ne pustim ni glasa. Pushtam druge da prave greshke, ne upozoravam i ne razglabam o posledicama. Slegnem ramenima chesto, kad mi se zaglave kapljice u ochima, ali junachki izdrzavam da ih ne pustim u promet. Ne valja se muchiti sa suzama na ovoj temperaturi.
Prilichno bi bilo glupo od mene da kazem da se naopake stvari deshavaju stalno, precesto..i da je do sada trebalo da oguglam . Nisam oguglala. Nisam i niti cu. Drugachije ne znam.
Danas je jedan dechko, od nepunih 19 godina saznao da ima Kronovu bolest. Jedna devojka je saznala da je usvojena. Zena je dovlachila pijanog muza iz kafane kuci, pred komshijama. Spustajuci pogled , ali cvrstih ramena, na koje je on bio naslonjen. Danas je jedan brat verio svoju devojku, ne znajuci da je trudna sa drugim. Danas se jedna devojka verila, pred roditeljima i rodbinom, razmishljajuci o abortusu.
Jedna majka je vikala na svoje dete, koje nije opralo tanjir posle jela. Dete je plakalo, jer je razbilo koleno, vozeci biciklu svog najboljeg druga. Deda je opsovao svoga sina, nazivajuci ga nesposobnim. Sin je jutros zamrzeo svoga oca.
Predveche je jedna bolesna zena otishla u raj. Rodbina je plakala, prijatelji su plakali, nebo se prosulo. Munja je sevnula, oko 10 sati nocas, negde nad Beogradom. Jedan pas se uplashio i sakrio pod sto. Danas je ugashena jedna ljubav, i jedna osoba je ostala razocharana u samu sebe.
Nocas su dve drugarice sedele u dvorishtu, pile nes i prichale o fobijama.
Nekome je danas sreca izmakla za pedalj. Nekome za kilometar.
"I'm selfish, impatient and a little insecure.
I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." Marilyn Monroe
