Sve je nekako pochelo ici mirnim tokom. Za promenu,dobro je. Stishala se bura koja je pretila da potopi nash brod ljubavi ( mosh' misliti). Zavrsheno je sa klinachkim, iritirajucim forama, zavrsheno je sa vredjanjem, cutanjem..zrtvama. Na moju srecu , zavrsheno je i sa suzama, i sa insomniom. Sad smo kao jedno veliko parche Moskva shnit torte, sa puno shlaga. Ukusni i stalozeni. Dobro umuceni. Sazvakani na sitne , mlevene komade.
Spremamo se za sledece korake. Stidljivo, naivno. On kaze da nema smisla chekati, analizirati, stavljati na vagu..kada je sudjeno.Ja nisam bash tako sigurna da je lako doneti odluku koja menja zivot. Ne iz korena, vishe iz stabla.
Ide u vojsku na jesen. Oduvek sam zelela momka vojnika. Da u uniformi sheta kroz grad sa mnom. Glupavo zvuchi, znam...ali Magazin je pogodio zicu - zene vole oficire :)
Treba preseci. Ali mislim da nemam dovoljno godina ni odraslosti u sebi da bih to uchinila. Mislim da ni on to nema, ali je tako ubedjen da razmishlja na pravi nachin.
Sa druge strane, vrlo mi je lako zamisliti zivot sa njim. U nekoj lepoj, kajsijastoj kucici, sa dvorishtem punim chetinara i vocnog drveca. Sa psom koji bi nas jutrom budio lavezom, i decom koja bi nam se uvlachila pod jorgan, nestashna,topla i preslatka. Ja bih pisala svoju knjigu,pod orahom u dvorishtu, a on bi u radionici stvarao svoju umetnost. Uveche bismo shetali parkom, drzeci se za ruke, prichajuci o filmu koji smo gledali neku noc ranije.
A nocu bih se sklupchala oko njega, kao i sada. On bi me grlio i mirisao mi kosu, ljubio vrat, dok tone u prvi,najsladji san.
Ono jedino shto me kopka su snovi koje sam sanjala pre njega. Putovanja, sagradjena karijera novinara, poput modernih superheroja. Gostovanja, lutanja...letenja. Vetar u kosi, sunce u ochima..Srce na asfaltu..sloboda u venama. Sve ono shto ne bih mogla sa njim, jer on nije takav tip. On zeli mirnu vodu, a ja sam sanjala bure i oluje.
Mozda je prerano govoriti o tim planovima...a mozda je prekasno...
skroz si u pravu, moras preseci, sama doneti odluku, al ne zuri, ostani jos malo u fazi sklupcanosti koja ti toliko prija, za dobre stvari nikad nije kasno, sve znam, jos samo da sam tako postupala
Mila moja, sa ove distance, jedino što ti mogu reći, jeste da pratiš svoje želje i svoje snove. Najbitnije je da hodaš kroz život srećno i spokojno.
Odluke se nikad ne donose naprečac. Moj moto je:" Učini sve, kaži sve i tako nikad nećeš imati šta sebi da prebaciš".
P.S. Lepa priča...i ja sam bila novinarka ali više uživam u sreći sa mojim dragim. Ljubav je nezamenjiva, veruj mi...ništa ne može da popuni prazninu u duši kao što to može ljubav. Naravno, možeš da se baviš poslom koji voliš a istovremeno da uživaš u ljubavi sa njim. Život piše romane. Sačekaj da i tvoja priča bude ispisana, ali odluka je isključivo na tebi. Srećno!
Kao dete sam maštala ( vrlo čvrsto ) da postanem lekar. Vrlo rano sam počela da proučavam medicinu jer me zanimala. Do momenta kad sam trebala da upišem fakultet, desilo se nešto što je promenilo moju odluku i ja sam odustala ( nakon skoro deset godina priprema ). Danas, gledajući na sve to, mogu samo da zahvalim Bogu, što se nikad nisam bavila medicinom u tom smislu, jer ja taj posao ne bih mogla da radim dovoljno dugo da doprinesem ovom društvu. Ubila bih sebe... Elem...
Treba slediti svoje snove, al' nekad s obe noge na zemlji. Mislim da manje - više, sve što si pobrojala, možeš da ostvariš i uz nekog kog voliš. Na koncu, nama ženama, pre ili kasnije, to dokundiše, poželimo se mira, porodice, ušuškanosti... doduše, to nikud neće pobeći, valjda...
Mlada si, opusti se . Nemoj da žuriš. Tri puta meri, jednom secni
Ako posedujete bliskost i poverenje, maštate o budučnosti, treba da budeš srećna. Još si mlada da bi se nekome potpuno preustila. Ispuni prvo svoje snove, ukoliko te voli, podržaće te. Nikad se ne zna šta život nosi, možda je onaj sa kojim ćeš biti do kraja života, a možda će biti samo jedan od momaka koje si puno volela nekad davno. Opusti se i uživaj i NIKADA, ali bukvalno NIKADA nemoj da se osećaš krivom što želiš da napreduješ, uspeš i širiš svoje vidike.
...Tresnja...
najgore je to - shta bi bilo,da je bilo- , to i mene najvishe plashi od svega...jer znajuci sebe..nishta od merenja
...nikola...
daleko od toga da se osecam krivom, samo razmishljam da li je vredno zrtvovati njega zarad onoga shto sam zelela...i da li je vredno napustiti snove, zarad ljubavi koja moze puci kad-tad.. Da ih uklopim..mozda je u tome reshenje..
Život nekako sam spaja i rastavlja krajeve. Ti samo ostani dosledna sebi i obavezno prati svoje srce- ono i u karijeri igra jednu od bitnijih uloga. Uživaj u mladosti i iskoristi je na najpametniji način- ujedini lepo i korisno
živi...nemoj zamišljati život....a odluka da živiš u kućici s nekim je odluka koja mora , ali M O R A proći i kroz srce ali i kroz mozak...kada to dvoje da dozvolu i potvrde onda ćeš živjeti u kućici, imati što jesti, odgojiti klince, svađati se, požaliti da si se udala i sve tako ispočetka svakog dana da bi sagradila odnos poštovanja, prijateljstva i iskrenosti kojeg je ljubav učinila suživotom s čovjekom kojeg si izabrala...
"I'm selfish, impatient and a little insecure.
I make mistakes, I am out of control and at times hard to handle. But if you can't handle me at my worst, then you sure as hell don't deserve me at my best." — Marilyn Monroe
