U glavi mi muklo odzvanjaju moji enteri (ne)napisani redovi ućutkani pesnici kojima sam začepila usta da se mogu opustiti a čujem ih sve glasnije,izlaze mi kroz prste i kroz uši.Moram se primiriti.

Ne znam kako progovoriti a da sve ne postane toliko nerazumljivo i uzalud,dok se dan polako navlači oko naših šoljica kafe, bosih nogu, podivljalih ruku koje znaju zašto postoje:da bi stvarale ritam.
Uporno odlazim tamo gde se može biti samodovoljan, gde veruju u magiju i gde vatra zamenjuje svakodnevne praznine.

Ne plašim se krajnosti. Više se ne sećam, jesam li ono stvarno pre neku noć zavaljena na sofi u uglu rekla da mi je pisanje prešlo sve granice,ko bi to stvarno čuo. A možda je samo važno da i ja neke stvari podelim bez obzira na sve.

 Jednom mi je neko rekao da ja možda držim sve u sebi, da možda trpim u stomaku od kočnica:tad sam se setila da sam čitala da smrt ulazi kroz pupak i da nam odande izbija volja pa sam gledala sebe i ljutila se koliko sam krivo živela,solarni pleksus mi je loše.

 Ja sam i dalje zatvorena ne znam jel to neki praiskonski inat ili pravih emocija nemam osim dok pišem i sviram.Nikada mi koža neće postati dovoljno gruba,gruba za preslane okeane i smrznute vetrove ledenih zemalja prema kojima smo krenuli.

*

Perverzija nema kraja, nego ulazi sama u sebe, dok duboko dišem jer se svemir širi,možda baš mi možemo izdržati haos. Setim se da između reči i stvari nema veze između izraza i sadržaja nema veze između pesme i stvarnosti nema veze...između tebe i mene...

Toga se ne bojim, to me jedino uzbuđuje: neizvesnost pa takva je svaka pesma-nikad ne znaš hoćeš li ostati živ.Antićevo srce mi je u petama.


www.youtube.com/watch