Zato sam se bacala u vatru kad god sam stigla,mozda i iz straha da drugacije ne bi bilo nicega,zato sam prepesacila kilometre i izljubila hiljadu skitnica. Zato se nevidljiva ruka zabija u moj pleksus,u moj stomak i rije,nikad me ne ostavlja na miru.Ne pusta me da pristanem ni na sta osim na kraj sveta.
Uvek sam mislila kad bude vreme,znacu,mirno i ritualno vise se nista nece menjati,vise nigde necu morati da odem.Ostavljam sve buduce skitnice,sve divljine...To sam mislila.
Ti ne moras misliti nista,jer sta se ima misliti o onom sto nije ovde i sad?
*
Srecom,u mom svetu nema dobrog i loseg u mom svetu su paralelne stvarnostii u kojima smo mi uglavnom razdvojeni.Kad nismo, onda uglavnom samo zameramo ono po cemu se razlikujemo: strahove i hrabrosti. Bolje i to nego da zameramo ono sto nas cini,ti meni sto sam te hiljadu puta misleci napisala,ja tebi sto te nema.
*
Na istoku je ravnica jedino sto vidim i jedino sto znam.To je tako jednostavno.Samo, ovog puta prica nije ista.Narativ se menja iako je noc blaga i ne preti.Ovog puta ne trazim svoje duhove da bi ih rastresala svuda naokolo do jutra,do neizdrza,do misaone blokade,do novog pozdrava. Jer eto, svima nam se sve menja a tu je jos uvek sve takvo kakvo smo ostavilii neki mi kojima sada polazemo racune s kojima gubimo snagu a trazimo razum.
Takva odlazim u zaboravljene gradove, u dnevne sobe pune prica...u svoje najmirnije prostore u kojima palim posljednju cigaretu pre spavanja i naglas mastam. Castaneda prorice sa polica : proslost je buducnost...
Svemir je ritmican i u bojama, pulsira i uvlaci se sam u sebe nema mu kraja,zato mu se ne moze odoleti.
