Zivim u toj magli, slusam ulicne svirace, pecem kestenje, pijem vino, sve u medjuvremenu.I ti si stalno nekako blizu, jer te mislim,ako to uopste ima ikakve veze... 

Onda odjednom sretnem svoje stare navike: 

U nekakvim uskim ulicama i prolazima sretnem neka lica za koja sam mislila da vise ne postoje.Neka iz noci koje nisu imale kraja, iz mamurnih glava,tapsanja po ramenu, nespretnih zagrljaja nepostojecih trgova i raskrsnica,kruznih tokova iz kojih se ne znam vratiti.Sretnemo se pa se prepoznamo pa ne znamo sta bi..i bi li ili ne.A ja brkam koncepte i teorije i pesme i stvarne ljude pa naprasno zajebavam i guram svoje.Ismevam zivot i moranje i trebanje,od svega se ogradjujem.Sve spustam na prljavi pod izmedju izguljenih djonova starih udobnih cipela.Smejem se kao da se dobro poznajemo lupam vas po ramenu kao da imam pravo a nemam, ja nemam nikakva prava. 

Shvatim to tad. 

Nemam nikakvih prava. 

 

Jer previse sam rekla i vise nemam pravo suditi o vama koji ste bili stvarni svet dok sam ja mislila nestvarno. 

A ni o tome, jer ne mozes nista duhu kojeg si sam odgojio.Zelim jos samo da sacuvam fatalnu muziku. Ocekivati da neko cita onako kako je jedino vredno citati,bez ograde,sirom otvorenih ociju,suludo,premalo je vremena. 

Gledati podrugljivo na one povrsne,one kojima sam se sama okruzila,one s kojima sam igrala u opste prihvacenom kolu. 

Nemam prava uporno vas ubedjivati da ste iz pesme i da morate kao i ona biti spremni na kolaps, na muk,da ritam mora biti prelomljen ili uopste nije ritam.Zajebano je to. 

Jer sva sam prava potrosila kad sam onoliko pisala,govorila,svirala. 

A najduze mislila onu najgoru zabludu, 

I nisam shvatila:nikada neces moci biti iz te pesme.

Ja sam preterala odavno i s teskim nocima i s losim pesmama.

Izranjaju iz magle a vi u njoj nestajete.