Svako ima svoje polutajne, privatne planove.Imam ih i ja. Ne verujem u kozmetičke rituale. Spremam se za tamo negde... život je nešto sasvim drugo. Letnji pljuskovi koji rashlađuju telo, nanosi snega i kuvano vino, vlažno proleće. Misao o moru, kada je lepo ostati ceo dan slan od kupanja, opaljen suncem i razbarušen, na svim nivoima.


Pripremam se,organizam na elementarnosti. Na nultoj dimenziji, neka primeti razlike. Samo konstrukcije u svesti, o tome se radi.
Dišem kraj nekoga,nije važno. Nadam se da nije važno. Koncentrišem misli samo da bih ih kasnije pustila da se slobodno rasplinu. Putujem sa starim crvenim koferom. Gutam reči, i pretpostavljam da svi razumeju sve. Ne razumeju, ali ja nastavljam pretpostavljati, to je jedini način.

Svirati, ono što možeš obuhvatiti kolenima. Vraćam se Begiću i Keith Jarrettu... Tako se ja podsvesno, pripremam za ono nešto Sve. Možda je to ono nešto o čemu su svi u jednom trenutku naglas sanjali,a možda je to samo neki moj hir. Stvar je u tome da sam tada ona ista što je utišavala ptice,ona kojoj ništa ne smeta,ona koja je uvek dobro.

*
„Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje.”

Remetim tempo, ne usuglašavam se s drugima a nekakav život ostaje tu, ne mogu više razmišljati, nema veze gde smo. I ja ću sada do bestraga, ako treba.To je to. Kao kada kreneš na put,kupiš kartu za voz,tek onako,kad više ne može drugačije. Iskreno, uvek može... ali ja se pustim,retko, ali se pustim. Popiju me daljine. Jata lete u mestu.Sve se na kraju priginje zemlji.

Ostrva to znaju,rečna ili ona neka,koja ja ne mogu ni zamisliti. Zamišljam kako se tamo voli. U međuvremenu, vozovi idu u oba smera.Tamo i ovamo i ostrva i ravnice i reke, sve je u redu.
Begić je možda natpevao sve stihove sveta.


 " Postoje pitanja na koja nema odgovora, ili se odgovori na njih ne tiču nikoga osim onoga kome se pitanja postavljaju. Osamljenost protiv usamljenosti. Svaka priča na svoj način smešna. Neki ne mogu da ne budu ostrvo, iako jasnije od svakoga čuju za kim zvona zvone i znaju da bez ljudi ne postoje. Neki, jer su ostrva, nose istinu zabodenu za svoja leđa, u jedina prsa, prikovanu za gležnjeve sopstvene istine, na putu prema brdu koje im je suđeno. Svet u kojem takvi žive niko nikada neće uspeti da opiše." Mehmed Begić