Dve Marije

Da.. predosećala sam to u poslednjim danima, nedeljama.. bilo je pitanje trenutka... htela sam da pobegnem od toga, da živim u iluziji još malo.. ali smo morali da se suočimo.. sa krajem...

Bio je juče, kod mene... na kratko.. tek da pokupi još ono malo svojih stvari koje su još uvek bile kod mene, zbog čega smo oboje verovali da još uvek postoji nada.. još jedan pokušaj dogovora, razgovora, još jedan poraz u nizu, svaki put još malo dublje, jednom je moralo dotaći dno..

Da konstatujemo konačno da se ne možemo dogovoriti oko budućnosti.. rekao je. zašto, pitala sam, ne znajući baš šta govorim.. pa ovako nema smisla u nedogled, jednom se mora staviti tačka.. znači, da konstatujemo.. da, rekla sam, izgleda da je tako..

i bio mi je čudan taj momenat.. priznavanja poraza.. priznavanja izgubljene bitke, suočavanja sa istinom bez ružičastih naočara, bez samozavaravanja, gledanja toj istini u lice, susret sa neizbežnim.. izgleda da je tako, odzvanjalo je još dugo posle toga..

Imam i ja pravo da budem srećan, sa nekim..

Naravno, drago mi je zbog tebe.. nemoj pogrešno da me shvatiš, ali draže mi je da si dobro nego da si loše..

Onda je u kola otišla njegova bicikla, pa alat, kaciga, i ona dva tri duksa.. dve majice su ostale u ormanu, baci ih, rekao je..

Nemoj ovo da shvatiš previše tragično, rekao je,

ma kakvi..

ovo je samo još jedan korak u istom pravcu, ništa specijalno,

ostaćemo u kontaktu ako želiš,

da preko telefona,

pa ne, možemo i da se vidimo,

dogodine,

čemu??

 

Meni dolazi onaj englez kojeg sam upoznala letos u posetu, u četvrtak, na tri dana.. njegov prijatelj sa posla nas je pozvao u subotu na večeru i ja sam rekla da ne mogu da idem jer imam gosta, ne, ne mogu više da u tvom životu uvek budem na drugom mestu, ne želim da moje stvari više budu kod tebe, ni da jedem u tom stanu ni da spavam u njemu, ako tebi stalno neko dolazi, ali dušo, pa ti živis sa ženom koja ti se sviđa i sa kojom izlaziš već devet meseci, meni neko dolazi na tri dana i to je problem??

ali ne, ma nema veze, zaboravi.

nemoj nikad da saznaš kako izgleda živeti sam.

i, budi dobro.

...............................................................................................

 

Sanjala sam te noćas… Prvi put u životu tako, neočekivano, potpuno… U nekoj kući, sa puno hodnika, i belih zavesa, i nečijih bosih koraka, i duha… sreli smo se, i dogovorili da se nađemo to veče, koje je bilo dan, kao suncem obasjan, blagim blagim zracima.. I onda, smo se ponovo tu sreli, kao da ništa između toga nije ni bilo… I tu je bila postelja, bela, sa mekim belim prekrivačem, odjednom smo bili goli, i tvoje telo na mom telu, još mi je osećaj tvoje kože na prstima, tvog tela, tako nežnog a snažnog tako profinjenog, tvoje oči koje me gledaju dok si ulazio u mene, osećaj tebe u meni, taj trenutak, tvoje lice pored mojeg dok si usnama tražio moje usne, ukus tvoje sluzi, mmm, tako sladak, nismo otišli do kraja, to je bio samo susret, susret duša, u spajanju dva tela…

U stvarnosti rekao si mi kako si ti mene puno puta sanjao tako... jer su se naše duše odavno srele.. tamo.. negde...

Sad znam................

sreća da mojblog nije radio u nedelju uveče, inače bih objavila neki ovakav post...

Jedan od najtežih vikenda u mom životu.
Koji sam provela boreći se sa mislima o
samoubistvu.
O besmislu života.
O sopstvenom neuklapanju u današnji svet.
O nepripadanju.
O nemogućnosti da živim stvari koje volim.
O teskobi pri življenju onoga što ne volim.
Mislima o tome kako možda, ja nikog ne volim.
Kako niko ne voli mene.
Kako činjenica da bi se moj život okončao, ne bi pogodila nikog.
Da ne bih nedostajala nikom.
Osim sestričini koja me mnogo voli.
Koja je pokupila previše mojih gena.
Njenom malom bratu.
I roditeljima, mom bratu, sestri.
Samo njima.
A oni su 3000 km daleko, i hvala bogu, nemaju pojma šta se dešava u meni.
Svaki put kad se čujemo uspevam da odglumim osmeh, veselost.
Koja nema veze sa radošću.
Zbog njih ne mogu da se ubijem.
Jer bi njihovi životi ostali obeleženi zauvek.
Ali zbog sebe,
odmah.
Činjenica da se ostaje živ nakon nekih ljubavi je uvreda.
Posle nekih noći, i nekih dodira, i nekih rastanaka, čovek bi trebao da ima izbor
Da se ne probudi. Nikada više.
Ja sam ta jutra prošla.
Ovo više nema nikakvog smisla.
Moj posao, paćenje za nekog tamo, kojem je stalo samo do što većeg profita, ko se neobazire na tvoje vreme, tvoj život, tvoju utrošenu energiju. I taj isti lik koji sebe zove šefom, na sred poslovnog sastanka, dok mu pokazujem neka dokumenta kaže, "did they ever break?", na šta ja u zbunu posle par dugih sekundi kad shvatim šta gleda i o čemu razmišlja kažem "only when i cut them", on shvata šta je rekao malo crveni ali kulira jer može mu se, i pitam se šta mu je sve u glavi što je ipak zadržao za sebe
Moj brak, ležanje pored njega koji mi priča o njoj, o tome, kako bi ostao da živi sa njom, jer mu je dosta selidbe, jer mu znači da ima pored sebe nekog ko ga razume bez da išta objašnjava, o mom razumevanju, sa drhtajem srca skrivenim duboko duboko u dnu pretkomora.
Moja zaljubljenost, u nekog, ko je hiljadu kilometara daleko, koji vodi svoj život, sa svojim ženama, svojim detetom, svojim prijateljima, sa kojim razmenim tu i tamo poneku reč (iako toplu i ljubavnu, ali ipak samo crnu reč na belini ekrana), sa kojim se vidim dva puta godišnje i prošetam na dva, tri sata..
Moji snovi, o nekom boljem društvu, bez laži, bez prevara.. moja nesposobnost da budem do kraja iskrena i poštena, i priznam sve svoje prevare i laži.. onima kojim to treba, do kraja..
Moji razgovori sa nepoznatim muškarcima koji bi me hteli ovako ili onako, smeh, moje odbijanje koje ih pali još više, zajedničko kretanje ka ničemu, njihovi pokušaji da me osvoje, pokušaji da baš oni postanu onaj jedan zbog kojeg ću prestati da želim sve druge, i treće, njihov dah u mojim ušima, reči koje mi šapuću o tome šta bi mi radili da su tu.. da su tu.. ali nisu tu.. a i da jesu, koliko bi trajala njihova želja pre nego bi pobegli od moje slobode, od sopstvene nemoći da budu jači, kao da je to bitno uopšte… naravno mnogi od njih 'srećno oženjeni', sa ženama koje trenutno nisu tu jer piju kafu kod komšinice, ili su na poslovnom putu, ili doje bebu u drugoj sobi, ili su trudne, i, koje vole, mada bi rado imali partiju seksa sa strane, ne znajući da su nabasali na nekog koji od toga beži kao od kuge…

I don’t belong here…
Nikad i nisam..
Iznenadi me kad mi neko kaže, kako mu znači što na ovom svetu postoji osoba kao što sam ja.. Kako imam izgradjen stav o mnogim stvarima, kako znam šta hoću, kako se tome dive.
Iznenadi me i kad počnu dam mi pričaju o tome kako sam lepa žena, kako zračim nečim iznutra što je ekstremno privlačno (da ne upotrebim sad tu neku drugu reč). Da imam 16 godina, verovatno bi mi žešće imponovalo da čujem tako nešto. Jebote, mislim, da ako sam ja takva kakvom me opisuju, onda je takvo 90 posto žena minimum. Ili su oni toliko zagoreli da svaka žena postaje lepotica. Hormoni su čudo (skoro ko b.). Obaška što sam potpuno svesna da ima gomila žena koje su i lepše i zgodnije od mene. Nekad to kažem. Onda kažu da nije sve u savršenom telu. Nije nego.

Da niko ne shvati pogrešno, volim ja ljude. I muškarce i žene. Ali vidim sve te igre, ili imam previše godina da bih mogla da ne vidim. Mnoge sam kontakte prekinula. Tačnije, skoro sve.  Neki su ostali, mnogo retki izuzeci.. Ne mogu više da učestvujem u tome. Iako mi ponekad pomogne da preguram još jednu noć…

Na tom sam im zahvalna…

Nemam ni jednog prijatelja sa kim bih mogla ili tačnije želela da podelim svoje najcrnje misli i najcrnje trenutke. Sklanjam se u pećinu u kojoj krvarim sama, s nadom da će biti fatalno. Mrdam još uvek. Svađam se sa bogom i nazivam ga svakakvim imenima. Ni jedna moja reč kao da nema težinu, ili je on gluv ili se pravi da me ne čuje. Ili i ako čuje, ne mari. Ili ako mari, ja to ne vidim. Svodi se na isto.

 

 

I onda sam juče nazvala dragog kad sam se vratila sa posla. Iscimao se i došao. Rekoh mu, nemoj ništa da mi pričaš... ni o Mišel, ni o Mišel 2 jer ti je gazdarica uzela još jednu cimerku, ni o seksi Ruskinjama koje su igrale na partiju vaše firme, ni o tvom skorom putovanju u Grčku, .. nemoj ništa da mi pričaš. Samo ćuti, i zagrli me. I tako sam zaspala, s njegovim poljupcima na mom čelu...

na pocetku nekog pisma pisalo je ..

"Htedoh zapoceti pismo sa, my love.. pa zastadoh.. al eto, to je bila istina :).."

u odgovoru stajase nesto kao:

"Steta sto si se presekla,
pa ja i jesam tvoja ljubav, zar ne, isto kao i ti moja? To ne mora biti sentimentalna ili svakodnevna ljubav, ali ona je tu... i lepa je."

a neciji zivot se rusio...

Marija nije moje ime.

Ja nemam ime.

Kao sto nemam ni svoj zivot.

Jos uvek.

Sutra mi dolazi onaj lik spomenut u postu o desavanjima na godisnjem odmoru. Jebote, mislila sam da je na to vec zaboravio. Mislila sam da ce  se posle svojih x mejlova i razglednica sa srcima na koje sam mu odgovorila samo jednim kratkim mejlom bez pozdrava u kom mu saopstavam da ce da spava na naduvanom duseku u dnevnoj sobi jer sam se preselila u jednosoban stan, naljutiti i odustati.

Kad sam juce videla njegov mejl u inboxu zamal se nisam slognula. Sav je hepi jer dolazi, u cetvrtak. Cekaj bre, sad ovaj cetvrtak? Neverovatno kako mi je bilo muka od toga. Neverovatno kako sam ga otkacila kad je pozvao telefonom sinoc, rekavsi da ne mogu da razgovaram, a on mi sa puno neznosti u glasu rekao kako jedva ceka da me vidi i da se raduje susretu samnom.

O jebote.

I eto.

Prezivecu. Valjda.

Sad sam kod dragog. Dosla da uzmem taj, pomenuti, dusek.

A on... spremio veceru, supicu neku i neke vege snicle, pa jos i kokice, pa jos i neki dezert. Nije bilo sanse da sve to pojedem, al mi bilo lepo da veceramo zajedno.. Onda me pokrio na krevetu, pa mi prineo lap top na kom sad kuckam, pa se nada da cu ostati da prespavam..

A ja.. necu...

...

I tako..,

wish me luck... 

Well, danas mi je osmogodišnjica, braka..
23. oktobar 1999.
Bio lep sunčan i vetrovit jesenji dan..
Ne bih se ni setila da me dragi nije podsetio prekjuče..

On: U utorak će nam biti godišnjica braka..

Ja: jel?? (u zbunu)

On: pa da, 23eg..

Ja: Au, stvarno.. (i dalje u zbunu)

On: Već si zaboravila.. ne mogu da verujem...

Ja (posle par minuta): pa kad više nemam osećaj da smo u braku..

On: Ja nemam osećaj ni da je smo ni da nismo..

Ja: (premećem neke lepe slike u mislima...)

Jel ste probali? Niste :o)) Pa šta čekate heheh Ja eto probala sinoć. I, mogu vam reći da uopšte nije loše. Daje neki slankasti šmek, u rangu podgrejanog jogurta ili krempita sa limuntusom (sa u jelda) umesto vanile. Eto. Ma, milina jedna.

Nego, nisam vam odaaaavno pričala šta ima, zar ne? A interesuje vas, i to znam. Znam, jer je isto i obrnuto ;)

Elem...
Sad ću sve da vam ispričam. Ukratko.
Sa dragim sam se videla prošlog vikenda, zvao me da idem kod nekih njegovih prijatelja, malo južnije odavde, što će reći, provesmo zajedno ceo taj dan. I ma kako da mi je bilo lepo sa njim tada, rešila sam da ga više ne zovem telefonom. Pustila sam ga, u njegov život. Skroz. Stvarno. Bolelo je. Pa šta, jebote? Nisam umrla. I neću.

Jel sam vam rekla da on već nekih 7 meseci živi sa jednom devojkom u istoj kući. Njenoj. Zvaćemo je Mišel. Jer se tako btw i zove. Vrlo neobična osoba. Upoznala sam je, naravno. Sa svojih cca 30 godina, talasastom crnom kosom, dubokim plavim očima i dušom deteta netipična za svoje poreklo. Ustane recimo ujutru u sedam sati i gleda TV pijući šampanjac. Sama. I takve stvari.. Od pre par meseci je singl.. raskinula vezu sa jednim starijim tipom koji je zapravo vukao za nos, ako mene pitate. I bolje je. Od tad se sasvim slučajno, polako zbližava sa mojim mužem.. Sede zajedno u bašti, i puše dok gledaju mačke kako se lomataju po travi i obližnjim buritjima. Ili piju vino i pričaju do tri ujutru i sljušte dva litra crnog recimo.. Onda se ujutru zajedno trezne uz kaficu.. Lepo, kažem ja.. Pa rekoh, da ne smetam. Jel misliš da će ti sa njom biti bolje? Važno meni da si ti bar malo srećan posle svih ovih godina samnom. Zašto ne pravim scenu? Hej dušo, pa ti gledaš u duhove od pre mnogo godina.. Ta žena je u meni umrla za navek, rip...

S druge strane, onaj lik što sam Zamalo bila sa njim letos. Što mu ne odgovaram na mejlove i tome slično. Napalio se ali baš. Lepo se ispisuje sam sa sobom svo ovo vreme. Grozna sam, znam. Piše mi pisma na čestitkama sa srcima. Hoće da dođe na deset dana, pa ima predlog i da dolazi svaka tri meseca na deset dana itd. Alo? Pa znaš li da nema šanse da budem sa tobom. To malo što je bilo meni ne znači ništa. Neću čak dozvoliti ni da spavaš u mom krevetu jer ne želim. Ne želim, shvataš. Verujte, nisam uopšte sigurna da me čuje. Moraću da mu napišem, boldirano. Za dzast in kejs.



E...


(Ovde, molim, dramska pauza..
Tri udaha i tri izdaha,
naizmenicno..
Eventualno i neka tiha muzikica..
E sad moze dalje.. )
...

On.


No. 2......


Pisao mi je.....


Taman kad sam ga precrtala u sebi..

Kao.


I ispreturao me začas posla.
Whatta man...
Ima šanse da poslovno dolazi u UK u novembru.. pita.. da li bih htela da se vidim sa njim možda..
Možda, jebote.
Možda
Da li bih htela..
Ma ne bre, ne značiš mi više ništa, uopšte.. mogu ja i bez tebe..

Da li bih htela..

Peške preko mora ili kako? Može bre


Da li bih...

Strašno...


Da stanem ovde..

Eto, imate sad blagu predstavu o tome. Predmetu.

voli vas
vaša M.

petak veče.. u gradu vazduh ispunjen obećanjem.. crvena svetla seoskog velegrada, kratke suknjice, pivo u ruci muškarčina, ali nežnih i osetljivih, željnih da budu osvojeni.. sve se nešto izmešalo.. čekaj..

u sobi, mrak.. skoro.. četiri sveće svetlucaju, jedna miriše na vanilu i ispunjava nosnice mirisima detinjstva, nečeg dragog i poznatog.. peta, velika okrugla bela gori nad njima, na gvozdenom tananom postolju..

obožavam sveće.. mrak, samoću, tišinu.. i tihu muziku da je ocrta.. žene, pevaju mi večras.. trenutno šinejd, pre nje, madona, kejt, pidžej, tori, madre, vega, kim.. volim ih, zahvalna sam im večeras.. jer su tu, samnom.. predamnom večnost.. i ova kuckalica, samo za mene.. da odem negde i sakrijem se? da zametnem tragove, da počnem iz početka.. ma ne mogu. dobro je ovde. ovo, sam ja.. ne treba bežati...

topla čokolada kao u planinama andore pokrivenim snegom.. da li se mladost ikad igrala u meni? da li osećam žal za vremenima koja su zauvek prošla? ne.. samo iz jednog razloga.. dala sam najviše što sam mogla.. uvek.. nakon svakog takvog čina, trebalo mi je povlačenje u sebe.. povlačenje crte između mene i sveta..

oduvek sam bila takva..
kad sam bila mala igrala sam se tako da bih uvek jasno ocrtala svoju teritoriju, svoju "kućicu" u kojoj sam se osecala opušteno i sigurno.. pustim te unutra samo ako ja to hoću. nema da mi tu upadaš kako se tebi ćefne.. ovo je moj svet, napravljen da meni prija.. mama se uplašila od takvog ponašanja pa zvala psihologa da me posmatra.. umirila se kad joj je taj rekao da je to znak (da sad ne kažem čega).. kako je to glupo.. ne znam..

uglavnom, oduvek sam gde god bila, težila tome da napravim sebi neku "atmosferu koja bi mi bila ugodna.. kao da su mi nervi non stop na nekoj granici, pucanja šta li, i to mi treba da ne bih završila u ludari.. da ne bih prsla načisto, kao što neko nazva svoj blog ovde činimise..

nisam bila od ovog sveta.. nisam ni sad, i kako stvari stoje, sve mi se manje čini da ću ikada biti.. sem toga, vremena je sve manje.. tog nepostojećeg nepostojanog vremena, čija me ruka neumoljivo zakucava za zemlju .. jednom će joj uspeti, ne bežim od toga, može. što se mene tiče, može i odmah. ma da vas ne lažem, moglo je i odavno.. čemu sve ovo.. davno jako davno sam pisala u nekim sveskama. uzmi me. samo me nemoj dugo mučiti. molila bez uspeha, još uvek mrdam jebi ga.

this is not my world.. svet u kome je bolje lagati, biti lukav, pretvarati se, krasti tuđe energije i živote, podređivati umesto služiti, naređivati umesto slušati, povređivati da ne bi bio povređen, biti onakav kakvim te hoće a ne onakvim kakav jesi, stavljati svaki dan srećnu masku na lice jer ako nisi hepi odmah si nesposoban u najmanju ruku, a to je tako aut, da svi su jebenodobroihepi, upravo su se vratili sa najjebenijeg najboljeg vikenda na svetu, koji su proveli pržeći neke životinjske leševe i ubijajući i ono malo savesti litrama i litrama alkohola.. ma daj, mani me bre..

pizdim na takve stvari..

na male jajare, doušnike koji svojim izveštavanjima čuvaju svoje jebeno bitno mesto u nekom filmu koji režira neko kom se iskreno rečeno jebe i za tebe i za mene, i gleda samo neke brojke, samo nule iza cifre, koliko ih je.. e.
ya y basta.

razmišljam, da budem ovde još par godina, i da onda batalim ja lepo sve ovo.
da odem negde u pizdu lepu materinu konačno za svoju dušu, moram da smislim nešto jer ne mogu da vidim sebe daživim ovako prazan život crnčeći za drugog koji će da me posisa mnogo pre nego što stignem do penzije. ma nema šanse.

možda se vratim i u srbijicu. nije da mi nije prošlo kroz glavu. tamo su moji prijatelji, hvala bogu ima ih mnogo, moja porodica, grad koji volim i koji znam kako diše, kakav mi neće postati ni jedan drugi grad, nikad.
za koju godinu dakle.. tri četiri, koliko da uzmem taj jebeni pasoš.

a ne znam ni koji će mi. više mi se spizdila i ta jebena evropa sa svojim dozvolama vizama i sviranjima kurcu. kao uhvatili su boga za muda pa ne puštaju. ma nosite se bre.

ne, nisam pijana. možda bi bilo bolje da jesam. ali ja sam mazo tip, volim da se mučim. nema anestezije.. sve strogo na živo. pa seci brate.

ko je dovde stig'o, samo da kažem, svaka čast. nema ništa veselo večeras ovde. nemam ni lavor da ponudim ako zatreba. može se ići na druge blogove. gde svi sve znaju, gde su zaljubljeni do ušiju i lete u nebo (cenim to, da me neko ne shvati pogrešno, samo pišem šta god mi dođe a besna sam da, i razbila bih svet od šale da je samo slučajno od stakla i te fore) dakle, šta, gde sam stala.. nem pojma. bolje da stanem ovde. ili?

što reče onaj malnar, evo sad vam je vreme da prebacite na drugi kanal, jer ja sam u kurcu, lepo reko čovek srpski :d

e..

završila "ljubav" od toni morison. nemam pojma šta je ta žena htela da kaže. al obzirom da sam kako rekoh mazo, lepo sam pročitala sve od reči do reči. pa mislim, okej, originalnost pisanja i sve to, al nemoraš sestro da gnjavis namerno nerazumljivim nazovi "stilom". kao ako ukapiraš u do jaja si, ako ne ukapiraš, e onda mora da si neki ne dorastao zadatku. ma da.

i tako.
ako sad stisnem ovo da se objavi, svaka meni čast.
ako mi zatvore blog i banuju me zbog psovki, pa okej, biće, sama si to tražila.
jel neko mislio da sam ja neka fina?

eto, zajebo se, sad ima vise nego dokaz da jeste. ha.

ajd ćao.

stigo mi neki sms, idem da vidim ko je.

ili.. da li se sve vraća kad tad
Ispovesti, deo I

razmišljam nešto ovih dana, a imam vremena, jel.. ne znam odakle mi al eto, imam.. o svim onim situacijama u mom životu u kom sam nekom bila jako potrebna, a nisam se okrenula pri odlasku.. bilo je toga, mnogo..

gde uopšte da počnem.. u prvom osnovne? dete od šest godina.. i dečak u kojeg su sve devojčice bile zaljubljene, a bio zaljubljen u mene.. donosio mi ruže i blamirao me pred ostalima.. bežala sam.. jurio me.. nekad sa drugim dečacima.. bila sam brza, lakonoga.. neki put bi me stigli i nosili ka njemu dok sam se otimala.. nisam to volela..
odselila sam se na kraju trećeg.. pisao mi je pisma, na kraju svakog mi je crtao neke izmišljene mašine oružja da čuvaju pismo i njegovu tajnu dok ne stigne do mene.. pisao mi kako nedostajem, kako me nije zaboravio (šta zna dete u tim godinama o ljubavi??)
..ja sam ih gledala, i smejala se..

nekoliko godina kasnije zvao me je da izađemo.. valjda kad je skupio hrabrost.. bili smo prvi srednje.. videli smo se, ispred beograđanke, bila je zima, i duvao je vetar.. njegovo poznato lice sa krupnim tamnim crnim očima, visoko mršavo telo u teksas jakni... i čelo puno bubuljica.. pubertet je činio svoje.. bio je jako nervozan, verovatno je osećao..

mislim da sam se prošetala sa njim celih 15 minuta.. rekla kako jako žurim, i da moram da idem.. ostavila ga začuđenog, neshvaćenog, neizrečenog.. sa rukama zastalim u vazduhu.. otišla sa osmehom, kao i mnogo puta kasnije, neokrenuvši se

e, šta se izdešavalo lately.. kratki pregled potonjih događaja od prethodnog posta.. gde da počnem?.. hajde od no3 sa kojim sam se videla na moru.. nakon onog pomenutog mejla sa izlivima ljubavi, i pre nego sam mu i odgovorila na isti, već mi je poslao drugi, sa par predloga za vreme kada bi došao kod mene.. nisam mu ni na taj mejl odgovorila, zvao je telefonom.. kada da dođe.. mada sam mu jasno stavila do znanja da ne očekuje ništa od mene, da može da dođe kao friend i ništa više, ni pet minuta nakon razgovora stiže mejl u kom je sav srećan jer je kupio kartu za avion.. sa iks pitanja u njemu.. eh živote.. sredina oktobra, tačnije za mesec dana.. na celu sedmicu.. zeleno svetlo? žuto svetlo? crveno.. nem pojma.. treba li da vam kažem da mu nisam još odgovorila..

u međuvremenu.. jedan drugar kog sam  tek upoznala letos, mlad i vrlo simpatičan, piše mi juče takođe da bi hteo da dođe da me poseti, ako je to okej i ako bih ja to htela.. o šta je ovo, pitam se.. al volela bih da ga vidim. na neki vikend, na šetnju po gradu i večerinke u pabu.. why not, come, rekoh mu..

a sve to nakon jučerašnjeg jutra, u kom se nešto u meni srušilo, slomilo, puklo kao neka ljuska oko mene, bolelo je, nije da nije, ali me ostavilo mirnu... prekuc iz dnevnika:

"Sve se srušilo...

Kako se počinje život iz pepela?...

Možda je ovako bolje?...

Da li je?...

Ne znam...



Šta mi je činiti?
Kako da ponovo sastavim svoj život da liči na nešto? Kako da sredim sebe?
Da shvatim razmeru ove promene?...
koja me ostavila praznom, skoro mrtvom

Odakle da nađem snagu za idući korak?,
za ponovni osmeh
kad sam ostala sama,
potpuno sama
bez ikoga.....



---
Da pustim sve...
Ne mogu više nizašta da se borim,
gotovo je.
Kraj. Jedne unutrašnje agonije
jedne potrebe za ljubavlju, za prihvatanjem
potrebe da budem nekom nešto..."


i onda, nakon tog jučerašnjeg dana, uveče, me zove dragi.. kojeg nisam videla od onda, i koji ne prima goste.
poslao mi je pismo u kojem mi je napisao šta želi i šta ne želi u životu, u mogućem našem budućem životu..
kad sam mu rekla da u tim njegovim željama ne vidim ništa sporno, (način na koji je opisao mene kakvu me ne želi ne odgovara meni te zato rekoh u redu je) reče mi da će mi poslati predlog naše zajedničke budućnosti i onoga što nam je činiti, ukoliko se sa tim složim.. okej rekoh mu, ja sam tu..

i nakon sat vremena, drugi mejl..
sa pet tačaka, među ostalim, o detetu, i o njegovoj zabrani mog viđanja i kontakta sa drugima. do njegove procene da je to bezopasno po nas..
vidim da si ponovo bio veseo, rekoh mu :)..

rekoh mu da ću i ja da napišem svoj predlog.. kaže možeš, sad, za mesec dana, kad god želis.. da te dve tačke može i treba da izbriše, i da treba, umesto toga, da mi veruje........................................

priznajem, da me iznenađuje to osećanje, taj unutrašnji, skoro neprimetni drhtaj duše, pokušaj bekstva, u ovu ili onu priču, u bilo kakvu, samo ne sada i ovde gde prostranstvo ničim omeđeno huči, dok iz njega iskaču aveti najstrašnijih prizora propasti od kojih mi se srce ledi.. onda bih sklopila krila i spustila se na zemlju, zvala te, rekla ti nešto zbog čega bi mi moguće odmah zatim bilo žao, onda bih zvala onog drugog, pristala na sve uslove samo da ponovo bude tu, proglasila ih svojim željama i mudrošću, onda bih dopustila nekom od ovih trećih da dođe i da me ima, ili bih izašla u šetnju među svet samo da se ne bih suočila sa ovim velovima koji šušte čekajući da kroz njih prođem, hrabro, kao što sam bila i krenula, onda kada je izgledalo da mi se iza njih ljubav smeši, prava ljubav, ne neka mala, sentimentalna, posesivna, dvolična... da li će me slomiti, strah od samoće, od prihvatanja svog usuda, kakav god on bio, strah od besmisla, pa ću pokušati, još jednom da se smanjim, i stanem na tu njihovu pravu koju su zacrtali, ili je verovatnije, zacrtao neko drugi umesto njih, eonima pre njih, ne znam... da napravim neki plan,  da zacrtam neki cilj, vredi li, da nekako prekrijem golotinju ovih minuta u kojima mi nedostajete... onako najobičnije, ljudski

Jopet ja?
hm...
vratih se sa odmora br 2.
bilo je lepo.
i kratko.
zapravo, šta lepo - divno.
more, plavo i toplo, vreo kamen, belina vrhova talasa, sunce na koži..
smeh prijatelja neviđenih dugo..
šetnje po magičnom kamenom gradu uskih ulica sa ženom zelenih očiju, mojom sestricom u srcu....
bijela kava sa šlagom i voda iz špine..

susret sa njim, iako kratak..
sa njim, do kojeg mi naravno više nije stalo.. njegovi pogledi, komentari o mojim nogama u belim sandalama, o mojoj različitosti od ostalih..
poziv na razgovor.. ma ne, nije mi stalo, zbunila sam se sasvim slučajno, pocrvenela kao derište..
naše neprimetno izdvajanje na plazi u šarenu senku borova.. zatim uveče, na terasi hotela, tvoj drugi poziv na šetnju kada se ugase sva svetla ..
o da, naravno da bih s tobom (i na kraj sveta) ali nije me briga.. prošla sam to..

i onda, naši koraci po pomrčini, sećanje na prošlo leto od kojeg je sve čini mi se počelo, brže strujanje krvi u venama, želja.. ali neću te dodirnuti, slušam te dok mi pričaš, o svojim problemima sa ženom sa kojom imaš neodoljivu malenu kćer, sa ljubavnicom koja te hoće samo za sebe (ah kako je sebična, uopšte je, naravno, ne kapiram), o borbi za obe, o neuspevanju da dopreš do njene duše (pitaj mene, reći ću ti kako).. ali nije mi stalo, baš me baš briga za tebe.. za tvoj lagani dodir na mom struku, na preplanuloj koži, da li od sunca ili tvojih dugih prstiju.. tako bih da te volim, ali, šteta, ne mogu jer..

mesec se okačio visoko, šušti njegova srebrna mreža u krošnjama, odbljeskuje se po polju mora oko nas, kedrovi se zavlače u nozdrve, toplina noći nas obavija kao svila.. ne primećujem kuda prolazimo, upijam te, tebe pravog iza tih reči, dajem ti se, u glasu što me odaje.. ali ne, nije mi stalo.. daleko iza ponoći zastajemo na stepeništu, grliš me, grlim te, dugo stojimo tako, osećam ljubav kako struji mojim telom, drhtim, kao da se opraštam jer, znaš već... ljubavi..

ovo je veče bilo za tebe, ne znam da li ti je nešto lakše od toga, ja znam lek za tebe, ali tako si, tako daleko..

odlaziš sutra..

ja ostajem ... još dva tri dana..

...

i onda on.. znam ga dugo, drag mi je kao prijatelj iako znam da me odavno, odavno želi.. jedno veče u mojoj sobi.. nekoliko sveća, tiha muzika i.. njegove ruke na mojim golim ramenima, u meni pitanje da li da mu se predam, tako me boli.. jer ne volim ga.. jer ne želim .. njega.. njegovi su dlanovi topli, prija mi to nežno maženje po leđjima, stomaku, butinama, kao slučajno.. kada zatvorim oči, mogla bih da nastavim dalje, osećam čak i kako telo reaguje na fizički podražaj ali kako, kad postoji neko do kog mi ah naravno uopšte nije stalo, sa kim želim da radim to, mnogo puta, smičeš mi bretelu prslučeta oivičenim tamnno crvenom čipkom, ali ne dozvoljavam ti da uradiš to što si naumio, ne dozvoljavam ti ni da me poljubiš, osećam kako zavlačiš prste u moje gaćice ispod kratke haljine, hteo bi da me dodirneš, htela bih da ti dam to što želiš ali onda te odgurujem, čujem tvoj ubrzani dah i to me odbija, to nisi ti, to nije on, to nije to..
žao mi je što me priželjkuješ sve ove godine, šapućeš kako sam slatka i divna, govoriš da ćes doći kod mene, da nije važno ako sad nismo otišli do kraja, kažem ti, da ne verujem da ću ikada biti sa tobom...

da li ću moći da budem isakim posle njega ne znam, posle njega sa kim nisam nikada bila i do kojeg mi više uopšte nije stalo.. ......

po povratku dragi više ne želi da se viđa samnom.. iako sam mu opet ostala verna, zacuđujuce ali istinito.. kaže da moramo biti neko vreme sami, da ako nije srećan samnom, krene u neki drugi život, bez mene.

razumem.. evo, prihvatam........
........................

tako bih ukratko opisala svoj prethodni odmor, i ovih par dana posle njega...

dragi se nije odvajao od mene, i ne znam šta mu je to trebalo.. trebalo je da me pusti malo da dišem, da udahnem negde miris sveže ljubavi, nekih nepatvorenih neopterećenih osećanja..

ovako, zajedno, a miljama daleko, bez mogućnosti vrdanja...

jednom izađoh sama na par minuta, pokušah da ga nazovem.. ne no2. nekog drugog..  odmah su me tražili gde sam. morala sam da se vratim.

čula sam ti glas. nisi srećan. to sam čula u onom halo koje si ponovio dva puta, iz neke bučne prostorije iz koje nisi mogao da me čujes. nisi znao moj broj, nisi znao da sam to ja. htela sam da dokažem sebi da nisam kukavica, a onda sam spustila slušalicu. sve mi se odvilo pred očima za taj tren, za taj tvoj jedan udah između dve reči..

nema mesta za nas dvoje zajedno na ovoj planeti, u ovom vremenu. kad zatvorim oči volim te, to je dovoljno. znam da pomisliš na mene svakog dana, sve ove godine. znam da ti je isto kao meni. ne bi imali više od toga šta da kažemo jedno drugom. kome uopšte trebaju reči?

...
na drugi deo odmora ću da idem sama.
videću no2.
nemam nikakav plan sa njim.

otišla sam.
i bilo je vreme.

idem za par dana za serbiju. tacnije idemo zajedno. ako to zajedno postoji, a mislim da ne postoji. tako da.. on hoce da idem sa njim po krstenjima i svadbama na kojima ce da prisustvuje a u svojstvu kuma, i brata, a ja nemam pojma u kojem bih svojstvu bila tamo. pogotovo sto kumovi nam nesto koliko mi je rekao o nasoj situaciji znaju.
pritom nece da spavamo kao i uvek kod mojih roditelja vec u hotelu, i pita hocu li da budem s njim. pa sta cu ti ja? da ti budem pokrice za noci koje ces da provodis kod "drugarica" koje te zeljno ocekuju.. missim.. jer ti je lakse tako nego da ljudima objasnjavas.. pa pre ili kasnije ces morati. i sto se mene tice, bolje pre.
ponudih mu i da predamo papire za razvod, kaze, nece imati vremena. a i zasto da se razvodimo. zasto. jbt, zasto stvarno?
pa samo zato jer se vidjamo svake prestupne godine evo vec nekih 5 meseci, jedan dan nedejno u proseku, jer imas drugi zivot koji te sve cesce sprecava da posetis moju kucu, iz opravdanih razloga. cuj, nemam nista protiv. slobodno. sve najbolje. jer ti je zgodna gazdarica otkazala drugog cimera pa sad vas dvoje zivite sami u njenoj kuci, i izvodis je prijateljski naravno sve ja to kapiram, na veceru i sl. gledate filmove i hranis njene macke, imaju i dve male mace, da li hocu da mi pokloni jedno, znas kako su slatki, da ne budem sama. o jbt.
zasto. zato jer ne mogu da ubijem ljubavnika u svojoj glavi kao sto je uradio tip u match pointu pa mu zena tek onda zatrudnela, kako si primetio. zato jer mi se **** za tog istog ljubavnika, koliko i njemu za mene u medjuvremenu iako cemo se opet videti ovog leta. ajoj. da vristim? moze mi se ionako niko ne cuje.
a bice da ce mi biti najbolje da batalim vas obojicu lepo i okrenem se nekom totalno trecem koji ce da se pojavi. imam par poziva za izlazak, sve odugovlacim  sa tim. zasto? zato jer reci koje smo rekli na vencanju vise ne vrede, ni zrak sunca koji nas je obasjao u crkvi dok smo ispijali vino nema vise taj sjaj. nema ga. gotovo. zato jer sam skinula burmu i bolje bi bilo da je vise ne stavljam na ruku, svaki trenutak u kom osetim da je nema me otrezni. zato dragi jer nas vise nema na mapi ljubavi. kraj.

na današnji dan upoznali smo se ja i moj budući bivši muž.. ada ciganlija, sparno letnje popodne, ja sa društvom na odbojkaškim terenima.. on u šetnji sa drugaricom, koju smo - sticajem okolnosti zajedno poznavali... tako smo se upoznali.. preko nje.. pristao je da igra za našu ekipu i sećam se da mi je prvi utisak o njemu kako jako želi da me impresionira (što je meni u ono vreme bilo ahhh beskrajno dosadno.. mogla sam da biram jel).. uglavnom, dva dobra druga mi i ja u neko doba poželimo da odemo da se okupamo nakon igre, i to zapucamo na taložnik.. on krene sa nama.. usput mu je nešto smetalo naše familijarno ponašanje tipa ruka preko ramena kikotanje i slično - ili sam to samo tripovala.. uglavnom, kad smo onako smoreni stigli do prolaza kroz ogradu do taložnika rekoh e konačno smo stigli (misleći do taložnika) i tu on uze moju odbojkašku loptu i zavrljači je na sred jezerceta... nađoh se čudu, rekoh pa nećemo tu da se kupamo, idemo sa gornje strane, i da mi donese loptu :d.. a on kaže e pa uzmi je sama.. tu ja njemu lepo kažem a jel si ti neki bezobrazan :) - i kažem mi ćemo biti gore a ti kako hoćes .. i tu se raziđosmo.. malo kasnije, doneo mi je loptu i otišao sa onom mojom drugaricom sa početka priče.. šta se dalje na taložniku dešavalo nije bitno. uglavnom uveče se sretnemo sasvim slučajno (kako to obično biva), i ja, pošto mi se nešto bilo stužilo, kažem njemu - e izvini za ono danas.. jebiga.. te me on pozove na sokić... (stvarno je bio samo sokić. mada tek prvi u nizu..) treba li da kažem da je u to vreme imao devojku. tako da sam se držala podalje i na doobranoj distanci. no međutim.

deo drugi
u narednih nekoliko meseci viđali smo se prilično redovno, naravno, uvek je bila neka priča među nama, koja se završavala u sitne noćne sate, iliti do zadnjeg busa koji je sa trga kretao u dva i deset.
sećam se da mu je u septembru te godine umro otac, i te noći sam ostala sa njim. pričali smo. do ujutru... sutradan me je nazvao da mi kaže kako mu je to puno značilo i kako se oseća ispunjen nekom pozitivnom energijom. da mu je to neki znak..

u narednih nekoliko meseci dosta se svađao sa saškom. bilo je očito da će da puknu, pitanje trenutka. nas dve smo bile okej, valjda. raskinuli su krajem decembra

pripreme za novu godinu kod njega, više sam ja bila u ekipi za organizaciju svega. ako mi iko veruje, nisam slutila šta će da se desi. bila sam u to vreme u nekoj šemi sa jednim dečkom koji je btw bio baletan i igrao u narodnom pozorištu (njega mi ne može oprostiti :o) i on je bio pozvan na žurku naravno.

u neko doba, moj future ex je puštao muziku dok smo nas dvoje plesali.. moguće da mu je tu negde došao trenutak odluke. u ponoć mi je prišao sa čašom šampanjca, nazdravili smo i umesto poljupca u obraz poljubili se prvi put.. jako dugo.. i tako je to počelo...

.............
u prvih nekoliko meseci se nismo razdvajali. potpuno smo ignorisali spoljašnji svet sa obrazloženjem da se eto nešto dešava među nama i da nam je potrebno neko vreme da "sredimo utiske" :))..

nakon godinu ipo ispunjenih prelepim trenucima, venčali smo se.

te prve četiri godine braka su bile zaista lepe. imali smo svojih sitnih razmirica i poteškoća, ali ništa što ta snažna ljubav ne bi mogla da prebrodi. plus je i dalje ekstremno preovladavao.

da mi je tada neko rekao gde ću biti danas, dok ovo kuckam, otvoreno bih mu rekla da ili laže, ili da je užasno ljubomoran ...

e da..
došao je i deo treći

danas sam mu poslala email sa kratkom porukom o 10 godina našeg poznanstva..
odgovorio mi je da nam čestita ...
a ja ne znam šta je tu za čestitanje..

između nas praznina, i prostor koji sve jače huči..
ja sam sama, on, ne znam, nije više moj znam toliko..

zašto sve ovo ispisah, i da li će iko imati strpljenja da pročita ovoliko pisanije, ali ja sam, eto, morala sa nekim da podelim..

puno pozdrava od mene,

i dalje vas voli vaša

marija

Pitam se..
Imam vremena, našlo se nakon svih tranzicija..
To me i brine
Što više slobodnog vremena budem imala, to ću više da shvatam razmere tektonskih poremećaja što su zadesila moja nekad tako znana i udobna podneblja puna života..

A sada, Sama.
Potpuno.

U nepoznatom gradu, u tuđoj zemlji, hiljadama kilometara daleko od svih koji su mi dragi, i koji su mi bili dragi.

Vrlo neobičan osećaj.
Ja sam oduvek imala puno prijatelja, onih koi su znali da banu nenajavljeni u bilo koje doba dana i noći, onih koji su znali da prespavaju kad god da im se ćefne, onih, koji su me mogli pozvati kad god su želeli da se vidimo, prošetamo, na čašu razgovora, ili čašu zajedničkog ćutanja, na zagrljaj, na osmeh.

E da.
Daleko smo.
U mislima znam da su svi oni tu, ali fizički - pored mene, niko.

Gde nešto ostavim u kući, tu me i zatekne. I gotovo svaki put me zatekne nespremnu.

Kako se započinje život iz početka?
Da li postoji neki priručnik tipa: How to Start a life for Dummies? ili nešto slično.

Kolege na poslu su okej. To su jedini ljudi u ovom gradu koje "poznajem". Sa dvojicom sam u par navrata razgovarala nešto malo dublje od "vreme je baš bilo bzvz ovog vikenda, zar ne", i "ali sutra ce kažu biti par sunčanih intervala, sa tendencijom da se u četvrtak.." itd.

Shvatili smo moj dragi i ja, da je bolje da se ne viđamo. Dok ne zatvorimo ova vrata, teško da će da se otvore nova.

Tako bar on kaže, a i verujem mu. To je istina.
Biće ovo prvi vikend da ćemo ga svesno provesti razdvojeni.

Ljubav ponekad ima vrlo neobične načine izražavanja.

Da li je moguće da se ljubavlju nazove trenutak u kom prelomiš da nekog ... pustiš.. od sebe... i sebe.. od njega.. zauvek.......

Eto. Lepo kažu ljudi da - ko čeka, dočeka.
A može i da se načeka,
a i da izvisi.

Ja za malo pa da izvisim. E onda lepo okreneš jedan broj, pa kažeš kako to nije u redu jer mi nije tako bilo rečeno kad sam naručila bb, pa se oni izvine (kao) ali da ne mogu ništa po tom pitanju da učine i da ja moram da se pomirim sa dodatnim čekanjem, e onda ih ti lepo podsetiš da su razgovori sa najmanje dva njihova službenika snimani dok su vođeni te da ili njihovi službenici lažu ili da ne znaju da rade svoj posao, itd, onda ti oni kažu da ti mogu dati broj na koji mogu da uložim žalbu, a ja kažem da naravno molim vas, i to sve fino i kulturno, no - nakon svega toga, oni ipak skontaju da nisu u pravu i - priključe me u dogovorenom roku :)))

Sve to okej, ali to u poslednjem delu prethodne rečenice je najvažnije - ponovo sam onlajn!!! sa zavidnih cca 2mega daunlouda :dd jupi

i onda šta drugo nego prvo ovde :)

već sam i zaboravila šta sam poslednje pisala i šta sam se sve naobećavala da pišem, ali polako, ući ću u štos.

preselila se. tačka. sredila stan. nov. prelep. počela da radim. okej ljudi, okej atmosfera, nema frke ni šefovog ležanja na vratu kao do sad, a tek njegove žene koja se iživljavala na nama kad joj proradi klimaks.. ma daleko od toga... i mnooooogo je lepo.
poštuju te, cene tvoje znanje i trud. lepo ti da radiš više iako to niko od tebe niti traži niti očekuje. samo jer Voliš svoj posao.
to je bio skoro pa zaboravljen osećaj u prethodnoj firmi. mislim, hvala im, pomogli su mi na početku (negde sam morala da počnem) ali........ platilo se. vremenom, i živcima. dosta.

dosta.
svega što je bilo loše. svega što je bilo trulo, i polutrulo i nagnjililo. (jel se tako kaže?)

malo prirode u sivilo života. malo zelenila i svežeg vazduha da ispuni pluća željna disanja.
malo ljubavi umesto nerazumevanja i svađa.
malo tišine umesto samoće ispunjene očajanjem i suzama.

sve novo.

novi život.
skroz.

Epa ovako. Čekam da skrpim bar 3 sata da imam slobodno pa da vam pišem opušteno i na miru,
ali već skoro dva meseca nemam vremena ni za spavanje a kamoli pisanje. Pa se dvoumim između pisanja tačkica i nepisanja uopšte..

Konačno se odlučih za ovo prvo ;)

. pre cca 2 nedelje završila CV i portfolio,
. posle jedno 5,6 dana traženja, prošle nedelje prihvatila jednu ponudu za posao koja mi se učinila dosta dobra :)
. danas svečano dala otkaz, upravo nakon što mi je šef rekao da mi daje povišicu :) (kasno si se setio jbg, pomislih, al ček sam ipak uzela :d)
. već sutra ujutru idem u velegrad da tražim stan, nadam se da se u narednih 10tak dana preselim.
. na novom poslu treba da se pojavim 8og maja - ako sve prethodno stignem da završim.
I to je to.
Sad treba da završim posao za sutra i pošaljem to mejlom šefu.
Drago mi je što mi nisu mnogo dramili, više su se stužili (on to ne zna da sakrije, sav se zarumeni i zbuni ko neki dečak) ali je okej, napisaće mi preporuke i tako to...

...Inače dragi je bio samnom za uskršnje praznike, uspeli smo da se malkice sudarimo u kružnom toku i s...mo levi far, (on je vozio) ali su kola u voznom stanju što mi je trenutno najvažnije (far sam zalepila selotejpom, držaće za toliko - dok ne popravimo - a ionako treba da ga teram na servis iduće nedelje).

Ne znam gde ću pre, imam 6 stanova zakazanih za sutra, iznajmila bih dvosoban - jer već očekujem neke prijatelje - i prijateljice (just 4 da record ;) što su se najavili da me posete čim se smestim )
radujem se tome.

Dragi je naravno uvek dobrodošao. Iako me rastužuje kad želi da budemo kao nekad, a više to nismo, tj ja.. ne mogu....

Ipak volimo se :). pa makar i prijateljski...




ps. zaista se izvinjavam na totalno neliričnom postu, vidi se da sam umorna.. al kad dođem u iskušenje da predahnem, setim se Đinđe i njegovog - 'šta ima da spavate? spavaćete kad budete u penziji. ako niste u penziji - nemojte da spavate' :)

grl i ljub