Da si blizu, naslonila bih čelo
na tvoj štap i nasmiješena
ovila bih ruke oko tvojih koljena.
Ali nisi blizu i moja ljubav za tobom nespokojna
ne može da usne ni u noćnoj travi
ni na valu morskom, ni na ljiljanima.

Da si blizu. Da si barem tako nestalno blizu
kao kišni oblak nad izgubljenom kućom u dolini.
Kao nad morem surim krik galeba što odlijeće
pred dolazak oluje u večer punu briga.
O da si barem tako tužno blizu
kao cvijet što spava zatvorenih očiju
pod bijelim pokrovom snijega u tišini
kamenih šuma, čekajući proljeće.

Da si blizu, o moj hladni cvijete.
Samo jednom kretnjom da si blizu
neveselim vrtovima mojim
što već sahnu, klonuli od bdijenja.

Ali, noć je i svijet je daleko
a ja ne znam mir tvoj.
Ptice moje s tvojih su grana sašle.
I sjaj zore iz mojih zjena odlazi zauvijek
u uvrijeđenu zemlju zaborava
u kojoj je neznano ime ljubavi.

Vesna Parun

Prebroj bademe,

prebroj što beše gorko i što te je držalo budnu,

pribroj tome i mene:



Tražio sam tvoje oko kad si ga otvorila

i kad te niko nije pogledao,

preo sam onu potajnu nit

niz koju je rosa što si je mislila

klizila ka krčazima

čuvanim izrekom koja ne nađe

ni do čijeg srca put.



Onde si tek sasvim stupila u ime koje ti pripada,

koračala si ka sebi pouzdanim korakom,

njihali su se slobodno čekići

u zvoniku tvoga ćutanja,

što uhvati sluhom to ti pride,

što beše mrtvo zagrli i tebe,

i tako ste utroje pošli kroz veče.



Načini me gorkim.

Pribroj me bademima.


Pol Celan

Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Gde sam i ja došao
Doći ćeš putem kojim si morao doći
Koji pre tebe nije postojao
Nego se s tobom rodio
Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti
Na putu kojim moraš ići
Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.
Kad dođes u bilo koji grad
Odakle bilo
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno
Kod odeš od svoje kuće
Bilo kuda
Samo da što pre odeš
I dođes u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Kad god da dođeš
Doći ćeš vrlo kasno
Jer se dugo putuje
Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi
Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine
Odnekud iz Ruskog Jerusalima
Sa Kavkaza iz Pjatigorska
U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala
Recimo Vera Pavladoljska
I izgledala kako je izgledala
Kako više niko na svetu ne izgleda.
Kod dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine
A svako putovanje se oduži
Jer svi misle jedino o povratku
Mada povratka nema
A ko god odluči da putuje
Mora krenuti jednog dana
A kad god krene
Krenuće u ono doba
U koje uvek neko kreće od kuće
Obično u nedelju
Kad si i ti krenuo
A kad god je nedelja
Najčešće si u nekom drugom gradu
A u kojem god da budeš
Recimo u Valjevu
Biće to jedini grad
U kome si oduvek bio
I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo
Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad
Ako taj grad slučajno bude Valjevo
Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje
Tvojim i batom još nekoga
Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru
U dan neobičan za to doba godine
Da ni sam nećeš biti siguran
Ni koji je to grad
Ni koji su tvoji koraci
Samo ćeš poznati onaj glas
Koji ne ide po vetru
Nego se javlja u tebi
U dan neobican za to doba godine
Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu
U koje si došao kao neznanac
Ne znajući nikoga
Ni grad ni Veru Pavladoljsku
Ni da se zavole najviše
Oni što se znaju najmanje.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Svet će postati uspomena na nju
I neće biti ni jednog mesta na zemlji
Gde te neće sačekivati
Ni ogledala u kojem je nećeš videti
Ni plave kose koja nije njena
Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha
Zapamtio je prostor
Gora i voda
Onakvu kakvu si je prvi put video
U bilo kojem gradu
Recimo u Valjevu
U Karađorđevoj ulici
Između Pošte i Suda
I evo nailazi ono doba godine
Ili tvoga života
Kad su sve žene ona
I nose njenu glavu
Ali ni jedna celu
A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.
Kad dođeš u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Recimo u Valjevo
Okružiće te deca kao svakog pridošlicu
I u celom gradu nećeš poznavati nikog
Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio
Ali niko se ne vraća
Sve je gotovo a još nikoga nema
Niti ima čvrstih obećanja
Da ćemo se ponovo sresti
I to je ono što najviše zabrinjava
Pa ipak čovek nije manje nego voda
Pa voda ne umire
Niti je smrt nešto
Što se na svetu događa prvi put
I da živimo hiljade godina
Prošle bi kao jedna
Jer godine su tu da dođu i odu
Ali sve što je njino
Nije Vera Pavladoljska
Koja ti je dala što ni sama nije imala
I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila
Ali dok iko ikom čita ovu pesmu
Ona se rađa sve svilenijeg osmeha
I nema ništa sa grobljem i smrću.
Kad dođes u bilo koji grad
A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad
Sve će ti biti odnekud poznato
Kao poljubac već davan nekome
U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud
Ili Veljeg Dubokog ili niotkud
Sasvim svejedno
Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio
I da uopšte ne postojiš
Jer proviđenje ne zuri
I ništa ne zaboravlja
I ne fali mu ni mašte ni ideja
Da sve poveže i ispuni
Kao što je pisano
Samo ti ne bi bio isti
I ništa ne bi bilo kao što jeste
Da je moglo biti kao što nije
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak
I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini
I nikad pre ni posle nije se dogodio
I svi gradovi su jedan
Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima
Grada koji si ti
Prema kome svi idu
Da se sretnu sa tobom
Dobro je što si došao
Da se u to uveriš
Baš u Valjevu
I sretneš Veru Pavladoljsku
I čim si je video
Oduvek si je voleo
I unapred oplakivao rastanak
Koji se zbio
Pre nego što si je sreo
Jer postoji samo jedan grad
I samo jedna žena
I jedan jedini dan
I jedna pesma nad pesmama
I jedna jedina reč
I jedan grad u kome si je čuo
I jedna usta koja su je rekla
A po svemu kako su je izgovorila
Znao si da je izgovaraju prvi put
I da možeš mirno sklopiti oči
Jer si već umro i već vaskrsnuo
I ponovilo se ono što nikad nije bilo.

 

Matija Beckovic

 

 

Niko da se javi na oglas
ispisan na oknu.
Samo ti. Postojano srce.

Grumen si u košulji za dvoje.
Verno. Uvećano. Tako blizu
sebi. Samo. Neizrecivo.

Kao damar ulovljene repatice.
Nesanica blizanaca.
Medu granama u kuci snega.
Medu slabašnim zidovima.

Gde ponekad bi u vetru
što širi vreme kao rublje
na konopcu staklene kiše
plesala tvoja pesma.

Tanja Kragujević

Ti si moj početak
Koji me pokrenuo

Sveo sam se
Na tvoju osovinu

Sav sam se usijao
Od tvog prvog obrtaja

Lepo ću se putem polomiti
I sjediniti se zauvek s tobom
U kršu i lomu

Nisam lud
Da baš sada zastanem
Da se ohladim
I ružno poplavim.


Vasko Popa

 

Ovo je pesma
za tvoja usta od visanja
i pogled crn.
Zavoli me,
kad jesen duva u pijane mehove.

Ja umem u svakom novembru
da napravim jun.
I nemam obicne srece.
I nemam obicne grehove.

Moja je sreca srneca,
a gresno mi je smesno
Ako me neko cacne
u ove oci placne,
nije to neutesno:

ja umem od suza da pravim
klikere lepe, prozracne.

Podelicu sa tobom
sva moja sasava zdravlja.
Zavoli moju senku
sto se klati niz dan.

Sutra nas mogu sresti
ponori ili uzglavlja.
Ludo moja, zar ne znas:
divno je nemati plan.

Izadji iz tog detinjstva
kao iz starih patika.
Zavoli moj osmeh, dubok
kao jezerske vode.

Evo, i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima
rastapa mi se asfalt.

Budi uz mene kad odem.

 

Miroslav Antic

 

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... piću iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem u pepelu njenog opraštanja.


Rade Drainac

Potrebno je mnogo jednostavnih riječi kao:
kruh, ljubav, dobrota,
da ne bismo slijepi u tmini
na raskršćima sišli s pravog puta.

Potrebno je mnogo tišine, tišine izvan nas i u nama
da bismo čuli glas,
tihi, plahi glas što se gubi – golubova, mrava, ljudi,
srca i njihove veličine sred nepravdi i vojski,
usred svega onog što nije kruh, ljubav
i nije dobrota.

Tišine, tišine. Nek jedino srca mjere vrijeme,
kazuju put.


Dragutin Tadijanović

Tako je bilo: padale su kiše, cvetao lan.

Iz mora vraćale se reke po svoj stari mulj.

Ja i ona u kupoli orahovoj čekali smo dan,

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

 

Tako je bilo: ludilo, san, usne u tami.

Mnogo puta bol, mnogo puta jecaj.

No, eto, ponovo mi sedimo sami,

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

 

Oko nas sunce, ruke, iznad oblak jezdi.

U nama pesma, molitva bez sjaja.

Mi idemo da umremo na zvezdi,

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.


Dragan Kolundžija

Ljubav!... Pre no što počne da živi odvažuje se na sve,
a stalno uništava ono čime se hrani... Izokrenuti sneg...
Ali sneg pod stopalom anđela apstrakcije
ne topi se... A pošto sudbina ne haje za ideale,
ona je vladavina i vlada... Ali ljubav je
trebalo da bude ono što će biti... No upravo preko nje
saznajemo da smo već osuđeni...
Čak i apsurd je apsurdan...
Nema za nas izbora...
Nekad neka maglovita rečenica
čiji je mračni smisao za nas neshvatljiv
kadra je da se razgori do takvog bleska
da nas zaslepljuje... Jer metafizička je
sama stvarnost... Ali zaljubljeni
ne vole da između zagonetke
i mogućnosti odgonetanja
oštroumnost krnji svoje oštrice... Doslovni,
oni se grle i ljube čak i ne sluteći
da čak i opasnost prelazi u naviku i ravnodušnost.
U protivnom slučaju morali bi umreti. Umreti možda
bez majstorstva strave, ali sasvim sigurno
u bosoj tišini koja nam se bliži
na cvetni poziv
i prosto nam govori: dosta!
Mi se tad jedva pogledamo -
i pre no što shvatimo je li reč o promeni ili preobražaju
moramo i toj promeni i preobražaju
da se poklonimo i pružimo ruku bez žurbe
da bi se mogli preobući u mrtvačko ruho...

Ali pravi ljubavnik ne sklapa primirje s portretom
i ne pristaje da ponese Asircima petla
od još nezačetih reči, od nedorečenog zgražanja,
od neiskazane radosti... Svaka predstava je
privlačna... Čak i predstava samoubistva...
Stoga neka traje noć
u kojoj će uporna harmonija
ponavljati svoj ritam toliko dugo
da jedino usud može ispretrgati ono njeno žensko namigivanje
miganjem demona uništenja!
Neka traje noć u kojoj se milosti može nadati
jedino umetnost, već odavno prokleta
radoznalošću pakla i ravnodušnošću ovog sveta!
Neka traje noć, makar i poslednji kamen što
preostaje graditelju svetionika - imao da ubije njegovog sina!
Neka traje noć, makar imao da se ugasi prvi svitac
za vreme gradnje podzemne železnice!
Neka traje noć u kojoj je metla komete
već odavno iščistila pad anđelica
iz vatikanskih vrtova u zadušničku šumu Vaterloa!
Srce je teret... Razum - samo težina... Čak i posmrtna nevinost
baca nas u iskušenje... Stoga nek traje noć!


Vladimir Holan