Tako je bilo: padale su kiše, cvetao lan.

Iz mora vraćale se reke po svoj stari mulj.

Ja i ona u kupoli orahovoj čekali smo dan,

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

 

Tako je bilo: ludilo, san, usne u tami.

Mnogo puta bol, mnogo puta jecaj.

No, eto, ponovo mi sedimo sami,

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

 

Oko nas sunce, ruke, iznad oblak jezdi.

U nama pesma, molitva bez sjaja.

Mi idemo da umremo na zvezdi,

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.


Dragan Kolundžija