Dok čekam, spopada me ludilo u zasedi raznih mogućnosti:
Možda je u vozu zaboravila svoju malenu tašnu
Pa se zagubila moja adresa i mobilni telefon
I nestala njena žudnja pa je rekla:
Ne zasipajmo ga slabom kišom
A možda ju je zabavila neka nenadana stvar
Ili put na jug da poseti Sunce,
I telefonirala je, ali me ujutru nije našla
Jer sam izašao da kupim gardenije za naše veče i dve čaše vina
A možda se posvađala sa starim mužem oko nekih uspomena
Pa se zaklela da više ne vidi muškarca
Koji joj preti stvaranjem uspomena
Možda je na putu ka meni naletela na taksi
Pa se ugasile planete u njenoj galaksiji
I još se leči snom i sedativom
A možda je pogledala u ogledalo pre izlaska
Iz sebe i opazila dve kruške velike
Kako talasaju njenu svilu
Pa je uzdahnula i pokolebala se:
Da l’ moju ženstvenost zaslužuje još neko sem mene
A možda je, slučajno, izrazila ljubav
Bivšu od koje se nije zacelila
Pa otišla s njim na večeru
Možda je umrla
A smrt zavoli naglo, kao ja
I smrt, poput mene, ne voli da čeka


Mahmud Derviš