Cudni su cetinari. Bog salje kisu, a njihovo se lisce ne ukvasi, Bog salje sunce, a oni se ne raduju. Bog salje vetar, a oni se ne ljuljaju, Bog salje san i smrt drvecu, a oni se zelene.

Ali kad u udjes u sumu, ti osetis da se tle pod tvojim korakom ugiba i noga ti upada u nesto mekano i trulo. To su milijarde iglica koje su, kao suze ponosita covjeka, necujno i nevidljivo pale. I vidis sitne tackice stvrdnute smole koja je, preko noci, u casu crnog mraka, kad ni najblizi sused ne moze da vidi, potekla iz srca koje se u bolu steglo.

Isidora Sekulic