Kako su mi cudne misli ovih dana. Kako me vode, setaju u neke kutke svesti i razuma. U senke nekih secanja. I teraju me da zadrhtim u tami, izmame dubok uzdah. Otimaju me od realnosti te misli o nama. O tebi i meni i svakom trenutku koji mi nedostaje. A kako je sve to daleko sad. Kako si daleka. I kako je sve to sad nemoguce i nestvarno. Tesko je reci ali, mi smo sad nemoguci.

A tako smo samo opipljivi i zivi u mojim mislima i na onim slikama. Kako stvarni i moguci. I sav taj smeh i radost jos uvek u meni odjekuju. I za trenutak kao da si tu i da je sve ok. Zatim osecaj da to nije ni bilo, da sam sanjao. Onda opet promena i tako danima. Ni tamo ni ovde, samo budem nem i teram se da funcionisem.

I pitaju me kako sam. Kazem da sam dobro. I svi znamo i svi vide a nepodnosljiva i neprijatna tisina nas obavije jer, nema se sta vise reci. Nema reci koje bi zalecile ili popravile ili ostvarile te neke snove. Nema nacina da opisem sta je bilo i sta jeste. Nema nacina da docaram i da shvate kad ni sam ne shvatam. A znam da znaju ili bar osecaju dubinu te praznine i snagu te ... cega? tuge? nemoci? zalosti? nedostajanja? ne znam ali nema pomoci. I svi cute. Znaju da od neceg tako konacnog, bezizlaznog nema spasa i da nosim tezinu svetova na ledjima. A prokleta tisina koju nosim sa sobom govori vise, previse. 

Na kraju, ja se samo umotam tom tisinom i tamom i cekam da prestane, da zaspim, da se iskljucim. A sutra ponovo.