U Decembru

Kad se smrznem

Osetim ponovo

Vrelinu tvog dlana

U mom

I koliko je zvezda na nebu

Kada ih gledamo

Sa mesta daleko od svega

Samo ti i ja

i onog plesa

uz muziku iz kola

i tvoje haljine

na onom sporednom putu

na ocigled meseca

setim se.

Snovi na prodaju!

Nedosanjani,

u tri toma!

Ili pojedinacno!

Odavno zatureni,

odnedavno nadjeni,

prilicno prasnjavi.

Snovi!

Snovi na prodaju!

U leto snevani,

u zagrljaju.

Zacinjeni

nasim prstima,

dodirom usana,

saputanjem i uzdahom.

Koriceni zvezdanim nebom,

senceni mesecinom,

ukraseni onim notama,

pramenom kose,

polovinom osmeha.

 

Snovi na prodaju!

U tri toma,

O nama,

O sreci,

O starosti.

Ili pojedinacno.

U pola cene za one

koji ce ih ostvariti.

Ponekad me tako uhvati osećaj
da neko misli na mene, da nedostajem, da me isčekuje i onda
imam potrebu da pozovem, da kažem gde sam, da stižem, da sam željan, da nedostaje, da volim kao da je sve ok i kao da ništa nije bilo.

Taj osećaj pripadanja kratko traje i brzo prođe ali me posle dugo boli.

Ne trebaju meni

tuđe usne

suviše je otisaka tvojih,

po meni,

nema mesta,

i ova koža

je već odavno tvoja.

Ni prsti tuđi

neće naći te skrivene

staze i puteljke

po mom telu

koje su tvoji utabali.

Ne trebaju ni

tuđe oči,

one neće isto milovati

i neće biti istih tajni

u njima.

I kako ću

u zagrljaju sanjati,

hoce li to tuđe ruke znati?

Ni tuđ dah,

ni glas,

neće me znati

tako uspavljivati.

Ni obraz tuđ

neće stati na moje rame

jer,

vajali smo ga

za tebe.

I ne mogu ja sad

učiti ritam tuđeg srca

kad kucam u tvom.

Ne treba mi

ne treba tuđe.

Moje mi treba.

 

Kako su mi cudne misli ovih dana. Kako me vode, setaju u neke kutke svesti i razuma. U senke nekih secanja. I teraju me da zadrhtim u tami, izmame dubok uzdah. Otimaju me od realnosti te misli o nama. O tebi i meni i svakom trenutku koji mi nedostaje. A kako je sve to daleko sad. Kako si daleka. I kako je sve to sad nemoguce i nestvarno. Tesko je reci ali, mi smo sad nemoguci.

A tako smo samo opipljivi i zivi u mojim mislima i na onim slikama. Kako stvarni i moguci. I sav taj smeh i radost jos uvek u meni odjekuju. I za trenutak kao da si tu i da je sve ok. Zatim osecaj da to nije ni bilo, da sam sanjao. Onda opet promena i tako danima. Ni tamo ni ovde, samo budem nem i teram se da funcionisem.

I pitaju me kako sam. Kazem da sam dobro. I svi znamo i svi vide a nepodnosljiva i neprijatna tisina nas obavije jer, nema se sta vise reci. Nema reci koje bi zalecile ili popravile ili ostvarile te neke snove. Nema nacina da opisem sta je bilo i sta jeste. Nema nacina da docaram i da shvate kad ni sam ne shvatam. A znam da znaju ili bar osecaju dubinu te praznine i snagu te ... cega? tuge? nemoci? zalosti? nedostajanja? ne znam ali nema pomoci. I svi cute. Znaju da od neceg tako konacnog, bezizlaznog nema spasa i da nosim tezinu svetova na ledjima. A prokleta tisina koju nosim sa sobom govori vise, previse. 

Na kraju, ja se samo umotam tom tisinom i tamom i cekam da prestane, da zaspim, da se iskljucim. A sutra ponovo.

šuška mi se u krevetu i maziš mi se dugo dok nam je toplo ispod jorgana i dok mirišeš onako slatko kako ti samo znaš da mirišeš

i ono kad si onako u onim čupavim čarapicama i dodirneš me golom nogom i uviješ se i priviješ uz mene a ja ti osetim kožu i kako si vrela i mekana

a onda se okreneš i pogledaš me stidljivo tim okicama i izazovno malo i onda znam koliko te volim

eto tako mi trebaš

mi je definitivno došla glave.

Ova zima nema milosti. Ove zime je sve umrlo i umiraće još dugo, bolno i surovo.

Neka umre onda i ovo ovde. Ovaj blog. Ne mogu više i ne želim da na njemu prosipam krv iz otvorenih rana. Ne mogu da na njemu govorim ono što je očigledno i što neko treba znati i osetiti. Ili ono što trebam nekom drugom reći. Više me reči napisane ovde ne leče. Kidaju me i ubijaju ponovo i samo su uvod u nove agonije.

Ne želim da brišem (a malo je falilo). Znam da su meni neki izbrisani blogovi i prelepi stihovi neverovatno nedostajali. Pretenciozno, znam, ali možda nekom, nešto ovde napisano znači i možda se ponekad vrati da pročita. Zato neću da brišem.

Neka umru snovi, želje, potrebe, osećanja i sve slike nek izblede. Neka umre i ovaj blog onda. Ove zime.

:P  :P  :P

besprekorno izvajanim

od paperja i

svile satkanim

što mi kožom

kao lahor

prelete.

što me

dodirnu

nežno i

snagu mi daju.

što na

grudima mi

snevaju

u dlanove

mi se zavuku.

o tvojim prstima.

eto,
usamljen
stih napišem.
Četkicom
oslikam,
obojim bojom
tvoje kose.
I onda čitam
i svaka reč
je tvoj
lik.
I svako slovo
tvoj glas.
I pišem tako,
usamljen,
i napišem
tebe.

Hocu da te volim
onako,
bez reči,
tiho,
pogledom.
Da nas ušuškam
u naše postelje.

Da te volim
nežno,
dahom i prstima
samo.
Da te u tami nađem,
da mi
na ramenu zaspiš.

Hocu to
večeras.

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Napisati na primer: "Noc je puna zvezda,
trepere modre zvezde u daljini".
Nocni vetar kruzi nebom i peva.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Volio sam je, a katkad je i ona mene volela.
U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju.
Ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.
Volela me je, a katkada sam i ja nju voleo.
Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.
Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.
Pomisao da je nema. Osjecaj da sam je izgubio.
Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.
I stih pada na dusu kao rosa na livadu.
Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.
Noc je zvezdovita i ona nije uz mene.
I to je sve.U daljini netko peva. U daljini.
Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Kao da je zeli pribliziti moj je pogled trazi.
Moje srce je trazi, a ona nije uz mene.
Ista noc odeva belinom ista stabla.
Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.
Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.
Tako je kratka ljubav, a tako dug zaborav.
Jer sam je u nocima, kao ova, drzao u svom narucju,
moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.
Iako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,
i ovi stihovi poslednji koje za nju pisem.

Pablo Neruda

Kad pomislis da nema kraja radosti, Surprise!
Kad mislis da ne moze da bude gore, Surprise, Surprise again !!!

sutra,

pisaću sutra o nama,

kad nestane praznine,

kad zarastu rane,

kad prestanu more

i nestanu boli

 

sutra,

pisaću sutra o tebi,

kad zaboravim miris,

kad zaboravim dodir,

kad postaneš senka

i nestane sećanje.

 

sutra,

pisaću sutra o svemu,

da ostanemo,

da živimo,

da ne iščeznemo,

da znamo

da smo bili

i kako

i zašto.

sanjam te

a kiše me prenu

da iz ruševina snova

ponesem tebe

i imenom ti

zoru nazovem.

 

sanjam te

a onda te nežno

na jastuk spustim,

razbarušenom kosom

pokrijem rame

i budan,

 

sanjam te

ušuškanu, u one,

naše postelje

vrelu, meku,

na grudima mi

usnulu.

 

sanjam te nasmejanu

i moju

sanjam te srećnu

i moju

sanjam juče

i kako sam te ljubio

a dugo već nisam

 

sanjam te jer

java bez tebe

više nema smisla

imam potrebu da u ovom haosu nađem zrnce razuma i mira pišući o nama.
ipak znam da ni jedna reč sada neće biti dovoljna na izrazim emocije.

samo, imam viziju tvoje kose
i usunulih ociju.

kasnije,
kad prođe ovo ludilo.
kad ostanem sam sa mislima o tebi.
pisaću o nama
i koliko te volim.

i ponovo me
nezaustavljivo ubija.
besno slama.
nemilosrdno,
mučno,
ruši me,
kida,
okrutno.

i ponovo
ruši svaku misao
svaki tren osvaja

i ponovo,
iz pepela
svake misli
ničeš ti,
na ruševinama
svih snova,
opstaješ ti.

i ponovo
kida me
i nepodnošljivo
boli me
Ljubav,
 

imam potrebu da joj kazem
Ljubljena.