*
4.1.2010
Poželim da pričam o tebi. Poželim da te vidim. Da sednem na voz i odvedem te da šetamo trgovima. Da razgledamo novogodišnje šarene izloge i smejemo se našem odrazu u hladnom staklu. Za Božić kupila bih ti gitaru. Ujutru kad se probudiš, sjuriš se niz stepenice i u kuhinji za malenim stolom dok ispijamo prvu kafu, sa tornja odzvanja podne.
Meni ne treba ništa. Ništa novo.
Videla sam neke slike. Prekrasan Božićni bor. Sa hiljadu i jednom sijalicom. Žute su i trepere kao zvezde na umoru. Tinjaju i svojom svetlošću boje meda, prisiljavaju me da poželim fotografiju sa tobom pod tim borom. Zamišljam kakvu imaš kapu. Kako ti je pahuljica pala na obraz. Kako sam podigla dlan i kako sam ga spustila na trag pahuljice. Kako su ti obrazi hladni. Kako me držiš za ruku i stiskaš mokre i hladne prste ispod rukavica. Bor nad nama svetli. Prekrasan Trg. Prekrasno decembarsko nebo.
Još uvek tipkam tiho, sa tvoje tastature i bojim se da se ne probudiš.
*
Sedim na svojoj terasi. Hladno je i mračno. Uskoro će noć. Ceo dan ne izlazim iz kreveta, pa mi pogled sa terase vraća neku vrtoglavicu, kad bacim pogled na snežne krovove. Još uvek sipi sneg. Prokleti decembarski sneg. Iz prokletog decembarskog neba. Pomalo sam umorna. Ni traga oholosti i bahatosti. Nikakvog kratkotrajnog, utešnog opijata. Jednostavno te želim. Sada i ovde. Može i tamo. Na tom trgu, sa okićenim Božićnim borom.
Previše je hladno. I ne mogu sedeti predugo na hladnoj terasi.
U decembru nebo je neobično, a zvezde su prevelike.
Najveće.
