Noć bez mesečine.

Ili je ja ne vidim od visokih krošnja drveća?

Ležiš opružen i nadam se da spavaš.

Hiljadu se sila noćas borilo protiv tebe, i isto toliko za tebe. Znam da si ih svestan. Gledam kako vetar pomera zavesu, poigrava se s njom i odnosi dim cigarete. I svaka senka na zidu užasno me nervira, ali nemam snage da se dignem i zatvorim prozor. Neko od nas dvoje svakako će odustati. Senka ili ja, nije bitno. Iako sam ovoga puta, puna nekog vražijeg prkosa i neću se samo tako lako predati.

Prokleta zavesa leluja i dalje pred mojim očima.

Umor nam se ocrtava na licu. Noć je bila preduga, kao i svaka naša noć. Gasim cigaretu i prisiljavam  sebe da se pomerim. Pazim da te ne probudim. Šta bih u ovom trenutku, imala da ti kažem? Da uskoro ustajem, i da ću te ostaviti da spavaš jer bih mogla pod naletom onih sila što se bore protiv tebe, da sipam otrov i upropastim nam dan, a to nikako ne želim. Želim kad se vratim da te nađem ovde, na istom mestu, omekšalog i nežnog. Znam da ćeš takav biti.

I onda stavljam ruke na tebe. Uvučem se na nova mesta gde još nisam bila, a ti me dugo zadržavaš tamo, miluješ i  ne puštaš.

I želim da završim ovaj post, koji mi ne znači puno više od cigarete koju sam upravo  ugasila u pepeljari punoj opušaka. Naučila sam da se strmoglavim neviđenom brzinom. I da uživam u tome. Ti češ već znati o čemu je reč, a za druge mi i tako nije važno.

Odlučio sam da te volim.

Čvrsto ću se ovoga držati i moliti se da istraješ u svojoj odluci.

 

Umorna sam. I ne znam od čega. Od neba što ceo dan klacka. Odavno nisam mislila na sestru. Živi u Australiji. Nisam je videla od 2006-e. Naučila sam da živim s onim što mi nedostaje. Ponekad mi nedostaje more. Živela sam dve godine tamo. Plavo prostranstvo. Umesto ovog zelenog sa kog kiša ovlaš obriše prašinu. Tamo se smrači i nebo i more. Voda koja se valja. Drugarica i ja sedele bi pod tendom kafića, dok smo gledale kako se peni i divlja to pitomo more. Na kraju bi ipak morale kući. Vazduh koji miriše. Na narandže i lavandu. Put do moje kuće vodio je gornjim putem kraj male pjace. Ljudi koji su na brzinu pakovali i prekrivali svoju robu. Mahnuli bi nam u prolazu. Trčale smo i smejale se dok bi počinjala kiša. Letnje oluje koje su prolazile brzo kao što su i došle. Ponekad mi nedostaje ta drugarica. Živi u Americi. Santa Rosa, California.Videla sam je letos. Dodala na facebook. I to je maximum koji sam mogla uraditi. Letos smo pokušali evoluirati uspomene. Nije nam baš išlo. Ustvari, ja nisam htela pričati. Teško je mene naterati na razgovor. A i beba joj je non stop plakala u kolicima. Dekocentrisalo me je to. Nije više pušila. Kafa koju smo ispijale nije više bila ta iz onog kafića pod tendom. Te dve godine nisu bile tako davno, ali meni će uvek nešto nedostajati. Lokalne izložbe jednog ludog umetnika koji mi je rođak. Njegov brat Zvonimir koji je otišao da radi na brod. Karnevali zimi i neopisiva gužva leti. Haljinice koje sam tada nosila. I one ogrlice od školjki koje sam volela. Veliko letnje kino. Sve one kokice i cole koje smo ispijale. Mrak i šaputanje. Imam tetku u Argentini. Umrla je 80.tih . Nikad je nisam videla. Ni njene ćerke koje znaju samo engleski i španski. Deda mi je kao mlad živeo u Argentini. On i moja baka nikad se baš nisu najbolje podnosili. Pravi vagabundo. Nešto od tih gena verovatno nosim u sebi. Bolje da stanem. Nebo se ceo dan klacka i zadržava kišu. Treba da isplatim laptop do kraja. Jutros sam dobila nimalo prijatnu poruku Naći ću te na poslu. Samo sam slegla ramenima i ugasila mobilni. Kao u nekom filmu. Pitam se jel' treba da očekujem slomljenu ruku? Nasmejala sam se toj mogućnosti. Bar znam ko bi mi stavio gips. Nije takav bio dogovor, no, ne želim o tome. Jer teško je mene naterati na razgovor. Čekam da odradimo ovu particiju C koja mi guši laptop. Da pustimo film koji sam želela gledati s njim. A ponekad samo ćutim. Pa ćuti i on. Mogla bih mu napisati najlepša ljubavna pisma. Pa mu ih čitati dok me drži za ruku i gledamo film. Ako mu se svidi mogla bih biti ljubomorna na samu sebe. Takva sam. Nekakva. Danas nedefinisana. Jedva čekam da me zagrli.

Mrzi me jutros da umirem.

Da budem tvoj heroj

i da te mrtva čekam.

Mrzi me da se prisećam

kako tvoje ruke stiskaju moja bedra

i kako se lomimo dok se gutamo

u pokušaju da se ne povredimo

oružjem koji smo oboje želeli da nas pogodi

ravno u srce

i sprži.

Možemo se napiti; vina ili mraka, tableta ili tišine.

Dovoljno sam mlada i uobražena

da verujem

da me

voliš.

Pitanje je

šta ćemo sa tim?

 

Dođi!

 

Dođi da pravimo snove od suvih grana jesenjeg pruća.

Posle ćemo tragove po koži, gasiti poljupcima.

 

Dođi!

 

Igrajmo se  mrtvim lišćem.

Balada se noćas lepi za moje ušne školjke.

Duhovi sa zdenca neispunjenih želja,

ubijaju  stražare i varaju pijane čuvare.

Krvare mi po nepostojećim rečima,

utisnute tvoje usne.

Nosim ih na bedrima; kao amanet i znak.

Noćima ih, pijana šetam, praznim, mračnim ulicama.

Moja bedra i utisnute tvoje usne.

 

Dođi!

Šetaćemo zajedno, moja mrtva pesma i ja

i moj mrtvi Pesnik.

 

Samo dođi, priznaću napokon sve te naše zablude,

toliko velike, da od njih možemo napraviti vatru veću od Ljubavi.

 

Dođi!

Izgorećemo zajedno, pristajem da budem pepeo,

raznesi me posle po neplodnim poljima

i prospi po mrtvim, visokim šumama.

Ti ćeš biti samo dim,

ovaj poslednji,

što sam  samilosno uvukla u pluća i izbacila niz  crvene usne

dok sam žar cigarete prstima ubila u staklenoj pepeljari naše mrtve ljubavi.

 

Dođi!

 

Jer,

 



 Posle ćemo tragove po koži, gasiti poljupcima.

Poželim da pričam o tebi. Poželim da te vidim. Da sednem na voz i odvedem te da šetamo trgovima. Da razgledamo novogodišnje šarene izloge i smejemo se našem odrazu u hladnom staklu. Za Božić kupila bih ti gitaru. Ujutru kad se probudiš, sjuriš se niz stepenice i u kuhinji za malenim stolom dok ispijamo prvu kafu, sa tornja odzvanja podne. Meni ne treba ništa. Ništa novo. Videla sam neke slike. Prekrasan Božićni bor. Sa hiljadu i jednom sijalicom. Žute su i trepere kao zvezde na umoru. Tinjaju i svojom svetlošću boje meda, prisiljavaju me da poželim fotografiju sa tobom pod tim borom. Zamišljam kakvu imaš kapu. Kako ti je pahuljica pala na obraz. Kako sam podigla dlan i kako sam ga spustila na trag pahuljice. Kako su ti obrazi hladni. Kako me držiš za ruku i stiskaš mokre i hladne prste ispod rukavica. Bor nad nama svetli. Prekrasan Trg. Prekrasno decembarsko nebo. Još uvek tipkam tiho, sa tvoje tastature i bojim se da se ne probudiš. * Sedim na svojoj terasi. Hladno je i mračno. Uskoro će noć. Ceo dan ne izlazim iz kreveta, pa mi pogled sa terase vraća neku vrtoglavicu, kad bacim pogled na snežne krovove. Još uvek sipi sneg. Prokleti decembarski sneg. Iz prokletog decembarskog neba. Pomalo sam umorna. Ni traga oholosti i bahatosti. Nikakvog kratkotrajnog, utešnog opijata. Jednostavno te želim. Sada i ovde. Može i tamo. Na tom trgu, sa okićenim Božićnim borom. Previše je hladno. I ne mogu sedeti predugo na hladnoj terasi. U decembru nebo je neobično, a zvezde su prevelike. Najveće.