Lepo i suncano zimsko jutro. Restoran na OMV pumpi naslonjenoj na kineski trzni centar u bloku 70 je pravo mesto da se jos jednom isplanira redosled poteza za ovaj dan koji gotovo da jos nije poceo. Dok posmatram tri pandura, koji ispijaju jutarnju kafu, posle nocne smene, razmisljam šta sam sve uradio do sada. Jos juce sam spakovao potrebnu garderobu za jednodnevni put. Zvanicna verzija mog puta, koja vazi za porodicu i posao je odlazak sa ekipom na takmicenje, nezvanicna ali prava je da provedem jedan lep dan sa zenom sa kojom se vidjam vec duze vreme. Kako se blizi nova godina smislio sam da je ona i ja docekamo tri dana ranije, u noci koja predstoji. Kome je bitno dali je 31 decembar ili neki drugi dan. I onako cesto kazemo sebi da je lep provod kada ti je sve ugoodno i kada je sve po volji a ne kad se atmosfera pravi zbog nekakvih praznika, godisnjica, slava...kad je izvestacena. Umem ja ponekad da budem i kreativan. Osmislio sam da dvadesetak sati provedemo zajedno u jednom od Spa centara u okolini grada. Imacemo sve sto nam je potrebno, bazen, saunu, lep restoran, sobu, ukrasenu novogodisnju jelku, sampanjac, intimne trenutke koji nam tako nedostaju. Marina zna samo da cemo biti zajedno, ovo drugo je deo iznenadjenja. Retki su trenutci kad mozemo odvojiti vise od par sati dnevno i zato ih treba dobro osmisliti. Nije mi uvek to polazilo za rukom i gotovo uvek problem je bio zbog moje nervoze i ne opustenosti. Zaista , u nasoj vezi najlagodnije sam se osecao kada nisam morao gledati na sat i pratiti vreme kada moram biti kuci. Moja nervoza se tada prenosila i na nju. Nisam morao nista reci, jednostavno se osecala napetost. To nas jako zulja u poslednje vreme u nasoj vezi. „Zelite li jos nesto“ – Upita prodavacica u crvenoj uniformi za kasom. „ Molim vas napisite mi racun na pet litara goriva, treba mi za pravdanje u firmi.“ – odgovori sredovecan covek sa vise sedih od mene, obucen u dzins koji bi pre pristajao nekom u kasnim dvadesetim a ne coveku od cetrdesetak godina. Ako me nesto nervira na ovom svetu to su muskarci koji se upustaju u trku koju nikada nece dobiti. U trku sa godinama. A kad vidim nafurane dekice na vespama koje nisu vozili kad je trebalo, nego sada kada mogu..uffffffff, proradi ekspres lonac u meni. Godine su samo broj. Mlad si onoliko, koliko je mlad tvoj duh... Ona Hafnerova, „Mlad si onoliko koliko je mlada devojka koju pipas“ - je pederska izjava bogatog mrtvaca koji se izivljava sa svojim zivotom i decom koja se motaju oko njega. Pipo bi on, neku debeljuskastu gospodju i to kvartalno da nema love kojom moze da kupi sve. Takve stvari ne jacaju moj ego. Budi frajer u pravom smislu te reci, pametan, duhovit, sarmantan. Onda brate pipaj ono sto je pored tebe. Sa lovom kao afrodizijakom svi mogu biti Hefneri. Ali se zadovoljstvo gubi. Bar meni. Dakle, poranio sam jutros, ispratio ekipu na put. Sanjivi i smrznuti dvadesetogodisnjaci krenuli su sa beogradskog sajma put Bosne. Ja sam otisao u kupovinu, prevrnuo sam celu kinesku cetvrt da bih nasao vestacku jelku koja bi odgovarala i ukrase. Jelkica je bila od 70-tak santimetara, sa sarenim iglicama na kraju koje su svetlele. Vec sama po sebi bila je atraktivna, ukrasi gotovo da nisu ni trebali. Ali ipak sam kupio desetak paketica onih najsitnijih razlicitih ukrasa. Volim da kitim jelke, to je posebno zadovoljstvo koje opusta. Ostalo mi je da skoknem do Rodica ili Ide-e da odaberem sampanjac i case. Znam da tamo toga ima. Skoro ce nova godina, pa su se marketi spremili za potrosacko ludilo. Savet. Nikad ne uzimajte Milion. To je ubedljivo najgora tecnost, koju ne mogu ni nazvati sampanjcem. U principu, preferiram vina. Pivo pijem samo kad jedem picu i to ne uvek. Nekako, uz pivo ne uzivam. Uz pivo se podriguje a to nisu moji maniri. Lepo pitko vino, dovoljno sladak sampanjac, daju sansu da se uziva u atmosferi, spokoju, lepoti.

Svakome se desilo da postanemo taoci nase veze. Neki to shvate pre, neki kasnije. Cestitam brzima, to je uvek bezbolnije i bolje resenje u odnosu na bezuspešne pokušaje ponovnog budjnja necega što je davno prestalo biti plamen. U svakoj vezi imamo talase sa amplitudama koje su vremenom sve manje i naravno gotovo svi znamo kad je veza krenula nizbrdo, ali to sebi ne zelimo odmah da priznamo. Šta raditi kada veza doðe dotle.? Teško pitanje za brzi i precizni odgovor. Jbg..moram da razmislim...

Već u ranim popodnevnim časovima, počeli smo se okupljati u restoranu pored reke, koja se istina nije videla ali je do nas dopirao lepi letnji miris vode. Ja sam dovezao Gitu i Umetnicu, neplaniranog gosta na proslavi. Umetnica je bila iz unutrašnjosti i slučajno se poslom zadesila u gradu, pa je eto spojila lepo sa korisnim i stigla da nas upozna. Winchester i Maus se nisu pojavili. Svako je imao svoje razloge, vise manje opravdane. Stigao je i Bili i slavljenica naravno. Dakle to je Bili, pametni, duhoviti i elokventni prijatelj naše Princeze. Srednjeg rasta, sa bradicom i brkovima starim desetak dana, ali sveže izbrijanim ostatkom bucmastog lica, u lepoj tamnoj košulji na prugice koje izdužuju, prijatnim muskim mirisom na sebi. Spremao se za danasnji izlazak, videlo se to. Ja sam dosao direktno iz kancelarije, znaci dnevna obicna varijanta, svetla kosulja sa kratkim rukavima i pogresnim prugicama, koje od mene prave jos krupnijeg coveka. Brada dnevna, jutarnja, a kosa kratka sa po nekim cuperkom koji svoju politiku vodi. Nisam nesto preterano obozavao izlaske sa ljudima iz virtuelnog sveta, ali i kada ih je i bilo nisam se nešto specijalno cifrao. Jednostavno to je bio moj stil. Uvek mi je bilo bitno da se lagodno osećam u onome što nosim i da me ljudi vide onakvog kakav jesam. Dakle tri devojke i dva macora !!! Hahaha, spala knjiga od desetak ljudi na nas petoro. Tako to obicno biva. Gita je sela sa moje leve strane a Bili sa desne. Preko puta nas bile su Pipi i Umetnica. Gita mi je zadavala po malo nelagode. Osećao sam da sam je zaintrigirao i možda dao neki lažni osnov da je i ona mene zaintrigirala. Zaista nisam imao nameru, da nekome dajem povod za takva razmisljanja, ali ponekad ljudi sami umisle ono sto im prija. Da se razumemo, bio sam ravnodusan prema kompletnom drustvu u pogledu emocija, želeo sam samo provesti fino, ugodno vece na lepom mestu sa normalnim ljudima. I onda se pojavila Princeza, vitka , dugokosa, leprsava. Imam utisak da je namerno kasnila, zbog jaceg utiska. Ulovio sam na brzinu razmenjene poglede Pipi i Gite. Oborila ih je sa nogu, videlo se na prvu. Diskretna sminka, crna svilena dekoltirana haljina, visoke potpetice na laganim letnjim cipelicama. Usetala je u restoran sa ulice, poklonila slavljenici cvece i pozdravila se sa svima nama. Bili i ja smo ustali da se pozdravimo, kako red nalaže. Dok se pozdravljala prvo sa Bilijem pomerila ga je na mesto nasuprot mene. Posle pozdrava sa mnom zauzela je njegovu stolicu. Glas mekan, ženski, stisak ruke blag, ali ne mlitav, baš onakav kakav treba da bude ženski. Nakit na obe ruke i viseće minđuše. I osmeh za desetku širok i lep sa redom predivnih belih zuba ukrašenih zubnim nakitom. Pomerila nas je bas sve, istresla iz gaća, da budem prost, onako, kako je i htela. Povela je sa 1:0, što bi se reklo na gostujucem terenu. Mom zarđalom muškom mozgu, dosulo se malo ulja i klikeri su mi proradili. Nisam stizao da razmisljam koje su njene namere, ali me je njena pojava i mesto koje je zauzela pored mene, naterali da počnem razmišljati drugačije. Naravno Bili je i ako „pomeren“ vodio glavnu konverzaciju sa Princezom. Ja sam se trudio da učestvujem u svemu ali i da ispoštujem druge. Veselo smo čavrljali o svemu i svačemu, ali čavrljanje ostalih devojaka izgledalo je kao da to rade sa knedlom u grlu. Princeza je ipak bila u centru pažnje nas dvojice i njihova očekivanja da će viđenje sa njom doneti nekakvu korist na njihov račun pretvorilo se u totalni fijasko. Kako nisu želele posvetiti kompletnu pažnju njoj, izbor je pao na mene pa sam tako ni kriv ni dužan postao centralna licnost proslave, Zbijale su se sale na moj izbor jela, na komentare u pogledu mog izgleda i td. U razgovoru sam nekoliko puta dodirnuo Princezu po ruci, nije je pomerila. Lepo. Posle nekoliko prijatnih sati, doslo je vreme platiti racun. Sakupio sam pare i otisao do konobara. Kad sam se vratio svi su već bili na nogama. Pipi je otišla sa sestrom koja je u međuvremenu stigla, Bili se ponudio da otprati Princzu do kola, a ja sam imao obavezu da vratim Gitu i Umetnicu na pocetni polozaj. Nije da mi nije dosla pomisao da bih ja mogao sa Prinezom odsetati u toplu letnju julsku noc, ali jednostavno nije bilo pristojno ostaviti nekog sa kim si dosao bez prevoza. Kola su nam bila malo dalje pa smo zajedno prošetali do njih. Jbte, Bili je bio nizi od nje za desetak santimetara. A ona je isla lakim hodom, nogu pred nogu, svesna pogleda drugih koji su nam dolazili u susret. Ja sam sa Gitom i Umetnicom isao iza njih dvoje pa sam to mogao primetiti. Na muški rod ostavljala je strahovit utisak...Svi muski od 9 do 99 , okretali su se za njom, pa i oni u zenskoj pratnji, bilo je to jače od njih. Prvo smo došli do njenih kola. Beli Bmw, dobrano u pubertetu, sa korozijom na rubovima i bez auspuha. Jbte, kakvo iznenađenje. Očekivao sam nešto malo tipa korse, pola ili tako nečeg ili nešto bombastično tipa nekog cruzera ili Aston Martina, a vozila se u kršu samo takvom. Crna Princeza u belom Bmw-u. Nešto tu opasno nije štimalo.

Kod Princeze dilema oko dolaska na rođendansko slavlje nije postojala. Imala je više razloga za to. Već je znala da će izgledom zaseniti sve prisutne članice kluba, ali joj to nije bilo dovoljno. Ženska sujeta je moćno oružje, želela je da svi drugi vide da je najlepša i najbolja, naročito njene papirne suparnice. U stvari bitni su joj bili i muški. Sa Bilijem i Mausom je vec bila na msn-u, ali nisu na nju ostavili neki utisak. Bili je jako inteligentan i duhovit, uspela je sa njim ostvariti neku nit poverenja i iskrene komunikacije. Ličilo je da će joj biti jako dobar prijatelj. Sa Mausom i Wincestherom se samo igrala, dok su oni kao mačori oko vruće popare samo obigravali oko nje. A i nisu joj bili interesantni, bar ne u emotivnoj sferi. Dominirala je nad njima intelektom i to joj je automatski bilo nezanimljivo. Samo se onaj Centurion nešto koprcao. Uspeo je uvek da se izmigolji iz virtuelnih zamki i nije dozvoljavao sebi da ode u neke teme gde bi ona bila u prednosti. Duhovit, inteligentan, jedino joj on nije tražio bliži kontakt, broj mobilnog, msn ili bilo šta drugo. Znala je da ga je zaintrigirala, videlo se jer se uključivao u diskusije njenim pojavljivanjem u klubu. Umela je da dođe na sajt neprijavljena i da posmatra komunikaciju bez njenog javnog prisustva i komentara. Veselog cavrljanja, kikotanja, flerta i svega ostalog gotovo da i nije bilo ili je bilo jako suvoparne i površne komunikacije. Ali sa njenim pojavljivanjem , sve kao da je dobijalo drugu dimenziju. Istina je, sajtove je počela posećivati iz puke dosade na poslu. U početku otvorila je profile na više sajtova različitog tipa. Vremenom je uvidela da su neki previše vulgarni a drugi u previše soft varijanti. I kao što obično biva, zaokupljenost sajtovima u prepodnevnim časovima prerasla je u 24 časovnu opsesiju, lagano mic po mic. Menjala je neke stvari u svom životu iz korena, tražila je nove prijatelje i sagovornike, ulazila u neki drugi svet. A i sviđalo joj se kada joj ujutro Rimski legionar poželi dobro jutro i izmami osmeh u uglovima usana, koga nije bila ni svesna.

Moram se samo vratiti par nedelja u nazad, na zajedničko prijatno druženje sa Pipi i Winchesterom. Sa Pipi sam ubrzo po ulasku u klub razmenio msn i sms konekciju. Komunikacija je isla brzo i lako, ali me nije podizala, nosila, jednostavno se ograničavala na prijatnu komunikaciju, skoro drugarsku, čistu iskrenu i korektnu. Nije tu bilo opuštenog flertovanja, sexi maštarija, kao što se ponekad dešavalo sa drugim osobama. Sa Wincesterom sam, takođe komunicirao preko msn-a. Za razliku od kluba gde smo se prepucavali, bili rivali jedno drugom, smišljali pošalice i razne vesele trikove na opšte zadovoljstvo svih članova, ovde smo normalno komunicirali. Saznao sam da je dizajner obuće u jednoj privatnoj firmi, da živi sam u velikom gradu dok mu je porodica daleko na jugu. Približavao se četrdesetoj. Preko sajtova tražio je zabavu svakakve vrste i ubijao dosadu na poslu u prepodnevnim satima. Kada smo se našli na dogovorenom mestu, učinilo mi se da sam lepši utisak ostavio na njega ja a ne Pipi, koja je u klubu bila u centru njegove pažnje. Mislim da je u startu prilikom susreta shvatio da Pipi na sajtovima ne traži ludi provod, što je njemu bila prevashodna namera, već nešto više. Pipi je tražila nekoga ko će joj razbiti virtuelni svet i posvetiti više vremena i pažnje u realnosti. Tražila je nekoga koga će voleti. Stara konzerva, Winchester bio je niži od mene za 1o-tak santimetra i teži nekoliko kilograma. Odmah me je asocirao na Čiku, vernog Zagorovog prijatelja. Stari dobri, Don Čiko Felipe Kaetano Lopez i Martinez i Gonzales, samo su mu brkovi nedostajali, ali je zato imao naradžastu košulju sa krokodilski velikom kragnom. Hahahaha.. Čiko me je narednih dana saletao, porukama i pozivima na zajednička već ugovorena druženja sa njegovim cyber prijateljicama. Mene to nije interesovalo pa sam mu na diskretan način stavio do znanja. Kako je i dalje navaljivao, morao sam biti konkretniji, pa sam mu otvoreno rekao da to ne želim. Kres kombinacije me nikad nisu interesovale. Pipi me je, te večeri kada je izlazila iz kola, poljubila u obraz. Učinilo mi se da je to bila zahvala za prijatno provedeno popodne. Ko će ga znati, šta se sve po toj plavoj ženskoj glavici tumbalo.

Prolazim sinoć pored Kalenić pijace kolima i krećem se ka raskrsnici ulica Maksima Gorkog i Mekenzijeve. Supruga i deca na zadnjem sedištu neobavezno čavrljaju.Neposredno pre raskrsnice, puno ljudi na trotoaru okupljenih ispred Fast food lokala, podseća me na neka davna lepa vremena. Sećate li se? Na to mestu, ranih osamdesetih bila je jedna od prvih privatnih ćevabdžinica u gradu, nadaleko poznati Jam-Jam. Dugački ćevap, Jamburger, stavljen u rasečenu kiflu sa lepim prelivom, čiji mi miris i dan danas golica nozdrve, bio je apsolutni hit celog Beograda. Za to je bilo više razloga. Jedini je tada radio celu noć i uvek je oko njega bilo vreve. Taksisti, klinci, zaljubljeni parovi, radnici iz treće smene i ostali džabalebaroši opsedali su ovaj lokal danonoćno. Na početku je bio samo šalter, kasnije mali lokal, i na kraju i zastakljena bašta. Ja kao srednjoškolac, koji je u sitne sate kucao sa svojim drugovima na prozore vračarskih pekara, tražeči mastan burek, namenjen prvoj smeni ,bio sam oduševljen novim proizvodom. Do tada, bili smo kažnjeni da punimo svoje stomake samo hot dogom iz crvenih kioska PKB-a, sto je bio fantastican napredak u odnosu na cetvrt hleba i pastetu, koju smo tamanili u osnovnoj školi, trčeći na velikom odmoru do prve prodavnice. I naravno uz to obavezan jogurt u trouglastom pakovanju. Finansijski jači, umesto paštete stavljali su u četvrtku hleba 150-200 grama martadele. Probuđena sećanja sinoć su samo navirala. U to vreme bio sam golobradi srednjoškolac, tek izašao iz osnovne. Za noćne klubove Akademiju, Bonafides i još nekoliko bili smo premladi. Splavova i kafića gotovo da i nije bilo. Ostajala nam je Ada i Kalemegdan za tumaranje i ubijanje vremena, ili gluvarenje po kraju. Tokom vikenda visili smo po fudbalskim i košarkaškim utakmicama bez obzira na klupsku pripadnost. Ona zaista nije bila bitna, uživali smo u lepoti igre. Peckali jedni druge za poraze naših miljenika i divili se uspesima svetskih zvezda iz Makabija, Barselone, Reala, Arisa, Borusije, Milana, Intera, Bajerna.....Sa svojim društvom uživao sam u spektaklima na Marakani i u Hali sportova. Pa onda, prvo u prodavnicu po rubinov ili badelov vinjak ili vekiju i u noć. Dragstor u Nušićevoj, bio je nepresušni rezervar naših želja. Jedini dragstor koji je radio celu noć bio je na Banovom brdu, a to je bilo priznaćete, daleko. Kad se imalo nešto parica, završavalo se u „Poslednjoj šansi“ na Tašu, jedinoj kafani koja je radila posle ponoći. A kad para nije bilo (češći slučaj), pešice preko Slavije i Čubure, da se nadišemo čarobnih mirisa iz Jam-Jama pa kući na Lekino brdo. Po nekad bi svratili kod našeg drugara Fredija. Njegova majka, bila je stjuardesa i on je negde u šteku uvek imao one male flašice, čini mi se nekog slovenačkog vina, od dva deci, koje smo besumučno praznili, na njegovu žalost. „Dama“ nije radila posle ponoći. Dama je bio žargonski naziv za sadašnju liniju busa 31. Tada je to bila linija broj 13. I Lelandovi autobusi, koji su već postajali retkost na beogradskim ulicama. I Galerija Sebastijan u Knezu, gde su se kupovali lepi pokloni za naše simpatije.I svašta nešto, čega je tada bilo. Pre svega lagodnog, mirnog i lepog. Jam - Jam se kasnije, kao i sve drugo pokvario. Ćevapi su bili sve kraći, a meso sve lošije. Otvorile su se nove ćevabdžinice, splavovi, noćni klubovi. Porasli smo, uozbiljili , zamomčili se. Pronašli smo lepotu druženja sa devojkama, nešto kasnije stigli do Nane i Duge. Ništa više nije bilo kap pre. Ostali su samo pesme Čorba, Azra i Bijelog dugmeta i po neka lepa sećanja, izvađena ovako iz daleke memorije, kao fleš starog foto aparata. Bljesnu i nestanu.

Sredinom leta, u vreme godišnjih odmora kada je grad bio pust a noći tople i vlažne, vlasnica kluba Pipi, spremala je proslavu svog 31. rođendana. Lavica u horoskopu, kao što je bila i Princeza želela je okupiti društvo iz kluba negde u prijatnoj atmosferi gde bi se svi pogledali jedni drugima u oči i saznali ili videli ono što ih je zanimalo. Gita i ja smo odmah prihvatili. Ja sam u međuvremenu postao moderator kluba (barmen), koji je uredno pazi na sve goste. Donosio sam pića, naplaćivao račune i izbacivao pijane goste. Povod za okupljanje bio je dakle rođendan, a prava namera se krila u nečem drugom. Jednostavno su Gita i Pipi, i još po neke cure, htele namamiiti Princezu u plićak, očekujući da se tu ona neće snaći i da će otkriti nešto o njoj što će im koristiti za kasnije. Vragolasti Bili, Princezin najbolji prijatelj, u međuvremenu je na istom sajtu otvorio svoj klub. Bila je to Klinika gde je ubrzano počeo okupljati medicinsko osoblje i pacijente proglasivši se za upravnika. Njegov glavni pomoćnik (moderator) bila je Princeza i klub je za razliku od prethodnog bio zatvorenog tipa, tačnije njemu su se mogli pridružiti samo oni koje njih dvoje odobre. Naivan i prostosrdačan, čudio sam se zašto je Bili morao otvarati novi klub kad se i u ovome dobro družimo, a zanemario sam (muški sindrom) žensko razmišljanje na tu temu. Prvo, ideja za klubom koju sam ja pravdao potrebom Alfa mužjaka Bilija, da bude svoj na svome, uopšte nije bila njegova, nego Princezina. Evo zašto. U klubu Tresla se gora, ona nije bila moderator niti vlasnik, što joj je već po tome smetalo. Vlasnici Pipi, nije ni padalo na pamet da nekog prodornijeg, komunikativnijeg i elokventnijeg od sebe, pa još i ženskog roda, proglasi za moderatora. Drugo, bila je nekrunisana kraljica kluba , a želela je krunu. Na klinici ona je bila glavna. Bila je doktor za kardiovaskularne probleme!!! Kraljica sa žezlom i mačem koja je odlučivala o svemu, da je neka ozbiljnija igrarija u pitanju, rekao bih o životu i smrti. Ne krijem, da sam i ja isprovociran Bilijevim postupkom razmišljao o otvaranju kluba (alfa-alfa). Tada još nisam znao da je Bili daleko od Alfe, pa mi se činilo da je potrebno otvoriti neki svoj kutak, što sam i učinio. Ali kako me je mrzelo, da se toliko angažujem, a i na nagovor Princeze, sa kojom sam već bio na privatnim porukicama, vrlo brzo sam ga i zatvorio, jer nije imalo smisla razvlačiti se na tri strane. Naravno , Klinika je prihvatala sve, koji su želeli da Princezi ližu stopala, prvi član je bio naravno Maus, pa Wincester, pa tu negde i ja....Devojke su same , na mala vrata jedna po jedna dolazile, uz Princezin blagoslov. I brdo tipova, pacijenata raznih vrsta...... Napokon, došao je i dan rođendana. Sa Gitom sam kupio zajednički poklon za Pipi i dogovorili smo se da nju pokupimo posle posla i odemo do restorana koji sam ja odabrao. Fino i mirno mesto, gde bi se mogli ispričati i proveseliti. Maus, Wincester i Bili potvrdili su dolazak kao i jos par nebitnih likova sve ukupno 7-8 ljudi. Naravno, Princeza je ostavila dilemu u vezi dolaska. Sada sam je već toliko mogao pročitati, htela je da muči Pipi i Gitu. Naravno da će doći, prvo da ih deklasira svojom pojavom, a drugo zbog mene..ja sam joj već bio prvi na nišanu.

Vrteo sam se ja na ovom sajtu i po drugim, zanimljivim klubovima i sajtovima poslednjih nekoliko godina. Virtuelno upoznao mnoge drage likove,pretežno ženskog roda. Nešto se sa muškima nisam preterano tipkao, valjda to tako ide. Iskreno kontaktiralo me nekoliko gay orijentisanih tipova što mlađih, što starijih, e da, i po neki tranvestit. Svima sam se uljudno zahvalio na ponuđenom druženju, guzu još nikome nisam hteo dati, mada ovi tranvestiti izgledaju sve bolje i bolje, bar na fotkama.. Doći će vreme, kad ću morati tražiti ličnu kartu prilikom upoznavanja sa nekim, hahahahaha, da ne bude posle grebanja po zidovima. Alfa mužjaci nisu prilazili, kao ni ja njima, konkurencija se valjda oseti u vazduhu, I prećutno poštuje. U surfovanje po sajtovima sličnih sadržaja upustio sam se iz čiste znatiželje. Na početku mi nije bilo jasno, gledajući američke filmove, kako neko normalan, može biti opsednut komjuterom i chatom. Kako može zanemariti kompletan realni život i utonuti u virtuelni svet mašte i kako se od tog ne može otrgnuti. Nisam shvatio da je surfovanje netom kao i svaki porok, jer da je drugačije, ljudima bi bilo lako da se otrgnu maštarija i vrate u realnost. Naravno, to je bilo vreme slabe, telefonske povezanosti sa netom, sporog protoka informacija, i što je najverovatnije, a što sebi ne želim često priznati, mog mnogo ispunjenijeg, sretnijeg i zadovoljnijeg života. Sa godinama, čovek se okruži jednim određenim krugom ljudi i nesvesno, otpočne voditi monotoni život sa uvek istim pričama, o problemima u porodici, poslu, uopšte životu. U teškim vremenima u tom malom krugu prijatelja i rodbine, neke teme postaju taboo i onda se okrenes netu. Tamo možeš birati sa kim ćeš, koliko i do koje granice torokati o bilo čemu.Tamo možeš dopuniti količinu ljubavi, strasti I emocija koje ti nedostaju. Zaljubiti se preko neta? Neeeeeee, to je za mene bilo nezamislivo. Da sam samo tada znao koliko grešim sa tom konstatacijom. Prvo, ako si već zaljubljen, teško je voleti dve ili više osoba na isti način. Tek kada ti srce prestane kucati za nekim, stvori se prostor za nekog drugog. Drugo je pitanje granica. To što svako od nas misli da može povući crtu tamo gde on hoće, apsolutno nije tačno. Crtu možeš povući do onog trenutka kad ti emocije nisu uključene, kad nema leptirića u stomaku I u mozgu i kad osoba sa druge strane ne oseća isto kao I ti. Nebitno je da li toj osobi nedostaju emocije prema tebi ili ih ima mnogo, mnogo više. Bitno je da nisu na istom nivou. Chatovati samo sa osobama približnih godina, da ili ne? Tu se ne slažem sa velikom većinom surfera. Ne prihvatam godine kao bitnu karakteristiku sagovornika. Ima i mlađih i onih starijih koji zaslužuju pažnju. Pre svega zbog inteligencije duhovitosti, komunikativnosti i zrelosti u pristupu. Godine zaista nisu dobra opcija, za odluku o tome da li ćeš se sa nekim družiti ili ne. Moram vam se stidljivo pohvaliti da sam u poslednjih nekoliko godina imao “bliske” susrete sa 15 godina mlađim i desetak godina starijim damama na obostrano, uzajamno zadovoljstvo o čemu će ovde, sporadično, biti još priče. Da li je sex bio motiv mog surfovanja??? Nije i nikada neće biti. Mnogo je muškaraca koji surfuju radi udaranja reckica i brojanja komada koje su oborili u horizontalan položaj. Ja tu imam logiku, sasvim drugu. Uvek prednost dajem kvalitetu nad kvantitetom. I čak mislim da mi je to negde duboko usađeno u moždanu koru. Znate zašto? Jednostavno i kad duša hoće, ne vredi, alatka se ne diže na svakog, ma koliko bio prijatne spoljašnosti. Ne vredi i ne ide, koliko god se ja trudio. I mislim da je tako ispravno. Čak sam imao po mene i neprijatnih susreta po tom pitanju..hahahaha, kad se samo setim….

Umiru jeleni i sad u meni tamo gde si bila slomilo se jutro ko ti je rekao da snovi tamne nikad necu znati jer bicu samo trag coveka i bicu vodja skitnica Nek bude dan kad divlje ptice krenu preko istog mosta ja cu preci ako me tamo ceka tvoja senka nista necu reci jer bicu samo trag coveka i bicu vodja skitnica Ref. Ne brini, ne brini jeleni umiru sami Poslednja igra leptira

(nastavak priče Crna princeza u bijelom BMV-u) Moj profil na ovom sajtu bio je pod nikom Centurion. Za fotografiju u avataru odabrao sam dve, tri koje sam povremeno menjao . Jedna je odgovarala naslovu profila i predstavljala je portret rimskog Centuriona, sa kapom na glavi na čijem je vrhu bila crvena kresta. Na drugoj fotki se nalazio portret Bruce Willisa sa naočarima u macho kontekstu, koji je u mojim maštanjima odgovarala mom stvarnom izgledu, naravno sa malo više kose nego što ju je Bruce ikada imao. Mada kad bolje razmislim, jedino zajedničko što fizički imam sa njim su naočare istog oblika hahahahaha. Treća, meni najdraža i najzanimljivija, bila je science fiction portret čovjeka čija glava je bila obojena kao šahovska tabla sa figurama koje su kao antene štrčale iz glave. Kada ja promatram neki profil, koji me zainteresuje, obraćam pažnju upravo na ove stvari, na naziv profila i na fotografije koje se nalaze u avataru. To bi se moglo nazvati prvim filtriranjem iz prve ruke, jer dok sa nekim ne počneš komunicirati, ostaju ti samo imena profila i fotografije na osnovu kojih donosiš prvi sud o osobi sa druge strane monitora. Smatram da imena odslikavaju ono što neko stvarno jeste ili što bi želeo biti, dok izbor fotografija govori o njegovim osobinama. Naravno sve treba uzeti sa dozom rezerve, jer u cyber svetu postoje dve vrste ljudi, onih koji su realni i ne žele se predstavljati boljim nego što jesu i onih kojima je cyber space oaza mirnog i srećnog života, sveetla strana medalje i Alter ego za surovu realnost. Na taj način odlaze u bolji svet mašte i zadovoljstva, gde traže ono skriveno u sebi, ono što je možda u realnom životu taboo ili ne nailazi na odobravanje konzervativne sredine u kojoj hteli mi to priznati ili ne, živimo. Treću grupu surfera predstavljaju osobe koje se predstavljaju stvarnim imenom u kombinaciji sa brojem godina ili pozivnim brojem mesta iz koga potiču i stvarnim fotografijama. To su ljudi koje izuzetno poštujem jer se takvim činom legitimiraju kao osobe koje se ne kriju ni od koga, koje su svesne svog izgleda i svog karaktera. Osobe sakrivene iza pseudonima i sa fotkama skinutih sa neta mogu imati mnogo razloga za to od kojih bi neki bili kompleks niže vrednosti ili konspirativnost zbog porodicei ili javnog posla kojim se bave.. Na kraju, u cyber svetu svi smo mladi lepi i veseli Sve sto je napisano važi za prvi kontakt i stvaranje slike o onome sa kim komuniciramo. Kasnije se više treba oslanjati na ličnu prepisku, intelekt, ako dođe do razgovora telefonom ili pića na boju glasa, gestikulaciju, miris. To su detalji koji bude neke druge senzore u našem mozgu. Oni nam otvaraju ono što se sa ekrana ne može vidjeti.

Danas u hodnicima jednog ministarstva, susrećem se na vratima sa plavušom srednjih godina, lepe i atraktivne spoljašnosti. Pogledi nam se susreću sa obostranom iskricom interesovanja većeg od uobičajenog za ovakve prilike. I dok se protokolarno upoznajemo uz posredovanje onoga iz čijeg je ureda upravo izlazila saznajem da je novinarka uz njen komentara: - Ja nemam nikakve veze sa košarkom. Njen komentar dao mi je šlagvort, te odgovorih. – Prava je šteta zbog toga, u košarci ima malo lepih žena kao što ste vi. Osmeh u uglu usana mi je rekao da joj je prijao kompliment. Meni još više. Uvijek sam pre za spontani nego za proračunati kompliment. Još osećam zadovoljstvo, lepom minijaturom koja se desila, kao kad asistiraš u basketu,to je za mene uvek slađe od samog pogotka.

Tada još nije bila Princeza. Bila je devojka sa site-a provokativnog nicka i lijepih fotografija. Ušetala je u moj cyber space, munjevito sa 200 na sat, veselo, dominantno i zauzela prostor buduće princeze i one pred kojom se sve konkurentkinje povlače. Inteligentna i britka na tastaturi, muškima je dopuštala slobode onoliko koliko je ona htela i u startu mi, da samo ja to primetim, davala prednost nad njima, popuštajući mi i gledajući kroz prste tamo gde drugima nije. Ostale devojke okupljene oko simpatičnog cyber klubića TRESLA SE GORA RODIO SE MIŠ, na sajtu za druženje i flertovanje, u kome su se besumučno zbijale šale i vodila virtuelna prepiska, desetak najaktivnijih i još toliko povremenih članova, nisu bile oduševljene njenom pojavom. Princeza im je i ako srdačna prema svima, zauzimala prostor koji su one do tada posedovale. Ženska sujeta i pomisao da u realnom svetu Princezina prednost može biti manja, održavala ih je u konkurenciji. Najviše je tolerisala vlasnicu kluba, iz puke pristojnosti, dok je druge po kad kad, sekla i rezala kako je stigla i za najmanju žensku pakost učinjenu ka njoj, makar to bio i samo pokušaj pakosti. Nasuprot njima, za muški deo članova Princeza je predstavljala atrakciju i osveženje. Njene fotografije, bez trunke vulgarnosti odisale su prefinjenim visokim seksipilom, a britak jezik pride, na ivici provokacije, budio im je „pokvarenu“ maštu i „prljave“ strasti. Često je znala da se tobože ljuti i negoduje za takve reakcije muških komada koji su balili na njene fotke, često ih vulgarno komentarišući, ali mislim da je u stvari to nesvesno i htela. Kad kažem da je htela mislim na požudu koju je prouzrokovala ali ne i na komentare, koji se doista ni meni a i svakom normalnom nisu mogli dopasti, što je verovatno bila poslijedica takve komunikacije sa drugim surferkama koje su to dozvoljavale. To vam je kao kad neko izvali vulgarnost prema devojci u realnom životu a ona se, umesto da mu jasno stavui do znanja da to nije u redu, glupo nasmeje. Pažljivo promatrajući njen izgled i držanje(koje je jako bitno) na fotografijama zaključio sam da se radi o osobi koja veoma drži do sebe. Princeza je bila svesna svoje tjelesne lijepote koja se ogledavala u bujnim grudima, prelepim dugim nogama, tankom struku i predivnoj crnoj kosi. Usne kao nacrtane kistom iskusnog slikara. Gornja malo deblja, donja tanja ali u svakom slučaju pravilna i prirodna. Visoko čelo i pomalo jajasti oblik glave doprinosili su njenoj ukupnoj lepoti. Uglom iz kojeg su fotografije snimane i njenim gotovo profesionalnim poziranjem znala je istaći sve svoje prednosti. Uistinu, mana u fizičkom izgledu gotovo da i nije imala. Ako bi bio sitničav možda bi neku i pronašao ali doista pred tako lepom pojavom bilo je nezahvalno pričati o neprimentnim zamerkama, koje za mene predstavljaju prednost. Nikad mi savršena plastificirana lepota nije bila primarna. Neobična lepota je ono što me privlači, nešto što poseduje samo jedna a ne one „kalup“ lijepotice, Barbike. Onda detalji, nalakirani dugi nokti, negovani dugi prsti, dugačak i njegovan vrat i ruke. Prsti su mi definitivno fetish, nemam što kriti, još iz rane mladosti i prve ljubavi na brodu koji plovi za Hvar. Sve su to sitnice koje daju na kvalitetu. Odabir boja ruža za usnei laka za nokte, također je bio po mom ukusu. Nemojte misliti da sam sitničav, samo umem obraćati pažnju na detalje. Zatim odeća. Neverovatno je kako lepe žene kojima nedostaje ukusa i stila mogu da svoju lepotu unište i u prvi plan izbace ono za muškarce nebitno ili previše istaknu ono za muškarce jako bitno. Dovoljan je samo jedan delić pogrešno odabrane garderobe, ne retko firmiran ali neukusan, da ponište sve ono lepo na njima. Kod Prineze nije bilo greške u oblačenju.Visoke potpetice, minići koji otkrivaju lepotu dugih vitkih nogu i bedara, majice bez stomaka, nakit na rukama i vratu. Odećom je dominirala crna boja, koja se fantastično uklapala u tamni ten i kao gar crnu kosu „A la Pokahontas“ . Duguljasto lici pravilnih crta ukrašavao je red divnih belih zuba a braonkasto zelene oči mačkastog oblika uokvirene diskretnom šminkom dodavale su glamur na opisanu lepotu. Nemojte ni misliti da sam još tada bio zaljubljen u Princezu. Tada samo je samo još promatrao, istina sa velikim interesovanjem jer me obično kod drugih, na pola promatranja uvek neki neskladan detalj odbijao, ali u Princezinom slučaju to nije bilo tako. Videvši da se ne pecam na prvu loptu puštala je elokventne muške komade, da joj se javno udvaraju, očekujući verovatno, moju reakciju, koje nije bilo. Nisam htio pred drugima ispoljitu ljubomoru, mada mi priznajem nije bilo pravo. Ne bi to bila ni prava ljubomora, pre bi bila povređena sujeta, koju svi mi hteli to priznati ili ne imamo u određenoj količini. Kad bolje razmislim možda joj ja nisam ni bio prvi pik. Možda je samo želela videti da li joj u klubu dugačkog imena koji je bio visoko na lestvici rangiranih klubova, ima nekog zanimljivog, nekog ko će je zaintrigirati, podstaknuti na manje površnu komunikaciju. Vrata kluba, kada je u njega ulazila, otvorila je nogom, bučno, sa svojim kompom, inteligentnim i duhovitim Bilijem, tako da ga je, učini li joj se da nema ničega interesantnog isto tako i mogla zatvoriti i otploviti u drugu cyber oazu. Do tada sam već poznavao vlasnicu kluba Pipi i jedno muško laprdalo sa nickom Winchester. Izašli smo jednom na piće i partiju razgovora i stvarno oboje su bili fine, komunikativne i drage osobe. Bilo je to lijepo i ugodno provedeno popodne u kafiću Semlin Art. I sa nesuđenom kraljicom kluba visokom bivšom odbojkašicom Gitom imao sam jedan susret „In Vivo“, ali me ona nije oduševila. Njena fotografija u avataru bila je previše dobra za njenu realnost (svi uvjek biramo najlepše fotke), a priča prilikom susreta joj je bila katastrofalna. Smorila me njenim problemima sa suprugom decom, poslom. Jednostavno, u klubu je to bila lažna Gita, vesela , komunikativna, duhovita a u suštini nesretna žena sa brdom problema. Jedva sam smogao snage popiti kafu, zadržati nivo pristojnosti i odvesti je do početne stanice busa koji vozi ka njenom domu na dalekoj periferiji velegrada. Mladi Maus, također aktivni član kluba, sa mestom življenja u susednom gradu, nespretno se udvarao Princezi danima, a ona ga je varijantom toplo-hladno, čas privlačila čas odbijala igrajući se sa njim kao mlada mačkica sa svojim plenom, povremeno mu nudila nadu a povremeno ga vraćala u surovu realnost gde je on ipak spoznavao da je plen a ne lovac. Posle njenih packi upućenih Mausu, simpatrično je bilo čitati kako se on po pravilu uvek javno izvinjava, kaje i moli za oprost. Muškarci su čudni utoliko što je Maus mogao flertovati sa svima jer je posedovao pre svega mladost u odnosu na ostale članove, određenu lepotu (nezahvalno je da ja kao muškarac to komentarišem) i elokventnost, ali se on zalepio baš za Princezu, ne shvatajući da kod nje nema nikakvu šansu i zanemarujući dotadašnji centar njegovog interesovanja plavokosu, prodavačicu japanskih automobila dugonogu Lili i naravno vlasnici kluba Kiki. Princeza jednostavno nije bila njegova liga. Lili je prosto patila za Mausom, vidjelo se to iz svakog njezinog komentara, ali Mausa to nije doticalo, jednostavno je bio slep pred njenom ne skrivenom simpatijom. U agoniji i spoznaji da Princeza drži na kratkom lancu njenu simpatiju, Lili je, posle desetak dana, pokušavala da je imitira komentarima i fotografijama. Ali to je više ličilo na grotesku nego na pokušaj. Protiv Princeze nije imala ni malo šanse. Uopšte, proti Princeze, niko nije imao šanse. PS. Čitajući tekst koji sam upravo izbacio iz svojih sećanja, uskratio sam vas za opis moje malenkosti . Pošto to zahteva iscrpnu analizu kako moje spoljašnosti, tako i unutarnjih katakombi moje duše, to ću ostaviti za naredni put, nadam se vrlo uskoro. Ovaj dan je ipak posvećen Princezi i njenom rođendanu, a ovaj tekst je možda početak mog pisanja o nečemu što ću pamtiti cijelog života, naravno kao lepu uspomenu.

Vreme brzo prolazi, ali sećanja ostaju. Po sećanjima znaš da li ti je neko značio nešto u životu ili ne i koliko. Danas budi onakva kakvu sam te upoznao, vesela raspoložena vrcava, duhovita, komunikativna i nadasve pametna. Nosi svoje godine sa lakoćom, sa lepotom zrele žene koja zna svoje vrednosti. Ne obraćaj pažnju na svoje godine, na žensku lepotu godine ne mogu uticati. Sa godinama ona dobija još lepši sjaj. Ne opterećuj se problemima, pokušaj isplivati iz njih sa glavom na gore. Svi teški trenutci prolaze, kao uostalom i svi drugi. Bitna je pozitivna energija i osmeh u svakom trenutku. Uredi svoj život onako kako misliš da je za tebe najbolje. Ne dozvoli da drugi upravlja njime. Čuvaj i pazi na svoje zdravlje ono je jedno od osnovnih čovekovih blaga. I pomisli po nekad na mene. Znači mi to.

Čini se i suviše jednostavno pitanje za postavljanje dileme pred sebe. Uvek se počinje od početka, ali gde je početak? Možda je početak negde u sredini a možda i na samom kraju? Svaki kraj je predznak nekog novog početka. Krajevi su gotovo po pravilu tužni. Samo se filmovi završavaju sa srećnim krajem ali i za to postoji valjan razlog. Film sa srećnim krajem, ako je dobro upakovan, prouzrokovaće pravljenje još jednog filma, nastavka prvog. Dakle u suštini je novac. Dobar prvi deo je najbolja reklama za nastavak. Nažalost, nastavci obično nisu dobri kao prva verzija. Kada ti broj godina pređe veličini cipela koje nosiš, tvoj život se počinje kretati nizbrdo. Ova opaska, koja me je pre nekoliko godina, kada sam je čuo, nasmejala sve više je počela da me obuzima. Moje godine lagano prelaze preko broja mojih cipela i to je činjenica na koju ne mogu uticati. Nizbrdo se u svakom pogledu krećeš brže ali i sa manje kontrole. Koliko kretanje nizbrdo može biti lepše i uzbudljivije od onog prvobitnog uspona, poleta, želje za otkrivanjem nepoznatog. Šta nam kretanje nizbrdo može doneti novog, jer krećeš se putem kojim si već prošao, ali u drugom smeru! Neko pametan reče i pad je let! Meni lično se sviđa svaki novi početak.