Model Jugo 45 je prvi put bio predstavljen Americi u maju 1984 na Greater Los Angeles Auto Show izložbi održanoj u Los Angeles Convention centru. Nudila ga je novoosnovana firma YugoCars, Inc. koju su u Sunčanoj dolini u Kaliforniji (Sun Valley, California, kakva divna simbolika) osnovali Miro Kefurt i Ray Burns. Cena mu je bila samo 4,500 dolara a o novom automobilu koji će se uskoro pojaviti na američkom tržištu pisali su Los Angeles Times, New York Times i The National Enquirer. U godinama koje su usledile, glavni promoter i uvoznik Yuga na tržištu SAD bio je biznismen Malcolm Bricklin. 

Yugo se u stalnoj prodaji u SAD našao u leto 1985. Po ceni od samo 3,990 dolara bio je za 1,000 dolara jeftiniji od najjeftinijeg automobila na tržištu. Čim se pročula vest o ovom automobilu ljudi su požurili da uplate svoje depozite iako nikada nisu imali priliku da uživo vide ili provozaju Yugo automobil. Prva isporuka u SAD je brojala 1,500 vozila a unapred je bilo naručeno čak pet puta više vozila od ovog broja.

Paralelno sa uvođenjem Yuga na američko tržište išla je ambiciozna promotivna kampanja u kojoj je Yugo bio predstavljen kao savremeni naslednik tradicionalne Volksvagen Bube! Automobil je bio pozicioniran kao super pristupačan, žilav i pouzdan auto. Neki dileri su čak tvrdili da je bolji od Honde, Nisana ili Poršea. Yugo je trebao da bude prvi automobil za mlade, single ljude i studente, ili drugi ili treći automobil u porodici (za suprugu i decu). Yugo je  svako mogao da priušti pa je zato slogan kampanje glasio: Everybody needs a Yugo sometime (Svakome ponekad zatreba Jugo).

Yugo je imao dobar početak i ništa više od toga. Veoma brzo su počele da stižu prve zamerke: nije bio dovoljno ekonomičan, dovoljno udoban, dovoljno dobro opremljen, vrata su mu se otkačinjala i otpadala, kaiš na motoru mu je slabio, kidao se i tako uzrokovao još teža oštećenja... Sve sama zamerka do zamerke da bi na kraju naš dragi Yugo bio umešan u skandal neverovatnih razmera koji mu je potpuno uništio karijeru.

Događaj se odigrao 1989. kada je snažan vetar koji je zahvatio državu Mičigen bukvalno oduvao jednog Yuga i njegovu vlasnicu, izvesnu Leslie Ann Pluhar (31) sa Mackinack mosta. Mediji u Americi su naširoko izveštavali o smrti Lesli En a glavni optuženi bio je – Yugo. Na kraju se ispostavilo da je za sve bio kriv jak vetar koji je duvao brzinom od 80 km/h i tako oduvao lagani Yugo automobil preko 91cm visoke ograde mosta.

Firma koja je uvozila Yugo je iste godine bankrotirala. Sledeće godine je usledila rekonstrukcija firme i pokušaj da se popravi imidž Yuga na tržištu. Promovisana su dva nova modela Yugo GV Plus i Yugo Cabrio (kabriolet sa električnim sklopivim krovom). Poslednja isporuka Yuga u Ameriku desila se 1991. a onda su i Yugo i Jugoslavija otišli u – istoriju.

Od 1985 do 1991.godine je u SAD ukupno prodat 141,511 Yugo a razmaženi i rasipni Amerikanci su u radio emisiji Car Talk na National Public radiju  ovaj auto proglasili najgorim automobilom u drugom milenijumu.

A imao je tako jednostavno i zvučno ime – Yugo! I bio je tako pristupačan za tržište koje je poznato po tome što lako prihvata nove proizvode (za razliku od evropskog). Ali avaj, ipak nije uspeo da od sebe napravi veliki brend. Razočarao je očekivanja potrošača, nije uspeo da se prilagodi njihovim željama i potrebama, niti tehničkim standardima tržišta. Yugo je bio tipičan primer da NE POSTOJI TA REKLAMA KOJA MOŽE DA OD LOŠEG PROIZVODA NAPRAVI VELIKI BREND.

Za razliku od Yuga, Jugo je i dalje ostao jedan od ubedljivo najpoznatijih brendova na teritoriji bivše Juge!