Aunties Aubreys excursion beyond the call of duty

Pre tacno 25 godina, u bolnici jednog grada na tri reke (Koincidencija? Ne verujem!) zakmecalo je jedno zhgepche od 1800g,51cm dugo i sedam meseci staro.

Otac  gorepomenutog zhgepcheta je,par sati kasnije,doletevsi sa Kosova privatnim letom  skiljeci pokusavao da provali koji je od smezuranih stakora po inkubatorima njegov .Majka se nije usudjivala  gledati...

U slucaju tatine ``Kosovke devojke``  cak se ni ona stara :`` To samo mama moze da voli.`` nije primenjivala. I eto dan za danom,dan za danom...i prodje dvadeset i pet godina.

K`o bi reko da ce od tako malog stakora da izraste tako veliko zlo!

Odoh sad negde da se ubijem od pica.Red je.Cetvrt mi je veka.

Pice i torta svima koliko vas ima!

Vece u najavi je delovalo i vise nego tesko te je Tristan preduzeo mere da ne utone u melodramatiku.Prvo je navukao udobnu odecu.Par izlizanih bermuda,siva pocepana majica Bad Religion, vunene carape i vunenu kapu.Vunena kapa na pruge,pronadjena par godine ranije na zelenoj liniji metroa,na Tristanovoj glavi izgedala je kao odmotan kondom od sarene vune.

Otvorivsi flasu belog vina,specijalno izabranog za rodjendan njegove sada vec bivse devojke, Tristan poluglasno,podigavsi casu,izgovori zdravicu :``Tebi koja si oznacila novi period u mojoj pateticnoj epopeji ka stabilnosti u vezi dizem ovu casu.Zelim ti sto manje srece kako bi bila sto srecnija.``

Svestan da nece moci da zaspi,u nadi da ce uspeti da okupira svoj um,Tristan odluci da cita. Presavsi ocima preko naslova na polici njegov izbor se zadrza na La ferme des animaux.Iako je Orwell bio poznat zbog klasika 1984 Tristan je vise voleo La ferme des animaux.Voleo je da prati tu evoluciju vlade koju su vodila dva svinjceta : Napoleon i Grudva Snega,evoluciju od utopije ka diktaturi.

Kao muzicku pozadinu on izabra blues.Mark Lanean,Taj Mahal, R.L Burnside et Reverend Horton Heat su bili tu da olaksaju teske case.

Dobro vino,dobra hrana,dobra muzika, svi su uslovi ispunjeni da bi se oporavio i proveo ugodan ostatak veceri.

Ipak,nije mu polazilo za rukom da ostavi iza sebe dogadjaje predhodnih sati.Reci i lice Maude proganjali su ga bez prestanka.Ali ipak,vise od svega,jedno pitanje,koje je dobovalo u slepoocnici : ``Da li ona zaista misli da cu verovati njenim objasnjenjima?`` Imao je osecaj da je ispao budala,da ga je Maude napravila budalom.I to ga je ljutilo.``Mozda i jesam debil,i mozda bi kao pticica trebao da pozobam njenu pricu od malopre?Sveta Maude,najsvetija od svih mucenica.Jos nekanonizovana.``

Odgovore na pitanje nije nalazio a citanje mu je delovalo nemoguce.U nadi da ce naci spas u mehanickom ponavljanju vrlo jednostavnih pokreta Tristan je prvo obrisao prasinu sa video konzole.Zatim je utehu pronasao u klanju,ubijanju i repetitivnom streljanju.Postao je Grande Faucheuse,zastitnik prava sirotih gradjana,borac protiv zlotvora koji su pokusavali da preuzmu kontrolu mirnog gradica.Naravno,bilo je u svemu tome dosta kolateralne stete, jer ne moze se koristiti bacac plamena da bi se otarasili terorista bez popratnih zrtava.Kako je vremenom gubio podrsku gradjana,zamenio je bacac plamena za malo suptilnije oruzje : motornu testeru.

Uprkos nasilja igre,Tristan nije uspevao da se oslobodi besa koji ga je pekao iznutra.``Sad cu da ubijam civile.`` pomisli.I ubijao je.Jednog,dva,deset,stotinu.

Nejasno je bilo samo zasto su stvaraoci igrice ucinili mnogo zanimljivijim ubijanje cvila nego ubijanje terorista.Civili su goreli mnogo lepse nego ostali.I tako,Tristan se pronasao sa druge strane zakona.Svojevoljno doduse.Njegovi nekadasnji neprijatelji,a sadasnji saveznici jos uvek su pokusavali da ga eliminisu.``Koja banda nezahvalnika``pomisli.

Nesto kasnije ocigledno nezadovoljan rezultatom tog besplatnog nasilja,Tristan je ugasivsi konzolu pokusao da pronadje utehu i mir u novom opijumu naroda : televiziji.

Postoji li nesto sto zaglupljuje vise od televizije?

Prebacivao je sa kanala na kanal.Star Épidemie na jednom,Penetration Double na drugom,takmicenje drvoseca na onom sportskom,na narodskom kanalu Orgie Story,na provincijalnoj kulinarska emisija,na onom na kom vecito idu dokumentarci trostruka pontaza srca,na nacionalnoj televiziji bezvezna serija bazirana na nekoj knjizi tipa ``Smrt deteta,borba jedne majke``.

Kako gledati takvo sranje? Ipak,ostalo mu je jos osamdeset kanala.Zivela numericka televizija!Tristan nije bio siguran da li ce skupiti hrabrosti da provrti tih osamdeset kanala.Ucini mu se odjednom posve jasnim zasto su ljudi postali idndiferentni prema muzici,politici,literaturi i dobrim filmovima.Mentalna anestezija,ili ipak,trovanje osrednjoscu.Kad nesto ima iole smisla,odmah je ismejano od strane humorista,demagoga i svih ostalih koji na ovaj ili onaj nacin diktiraju javno misljenje a zatim i etiketirano kao pretenciozno,suvise intelektualno,smrtno dosadno.

Pred takvom intelektualnom apatijom,imbecilnost lagano pocinje da vlada u glavama ljudi.Na nju se lepe indiferencija i lenjost...

Sve to,i sve to danas a Marx se nekada plasio religije.Danas se sigurno u grobu okrece.

U tom trenutku Tristan shvati da je patetican.Cak i vise nego patetican.Danasnji klinci bi rekli mega patetican.Eto,mega patetican. Pa-te-ti-can.Shvati da ce morati da zameni Maude nekom drugom devojkom i na taj nacin pokaze svoju determiniranost da zbog nje pati.Pati? Pa on i nje znao sta je patnja.On koji je uvek tvrdio da je bezosecajno kopile.Ideja o drugoj devojci i nije bila toliko losa.Postojao je samo mali problem.Gde naci drugu devojku i kako se pretvoriti u Adonisa u roku od pet minuta?

U nekom od barova,naravno! Uvek ce postojati neka dovoljno ocajna koja ce za malo paznje pristati da bude rebound veza matorom perverznjaku.Dobro ,ono matorom i nije bas odgovorajuce jer Tristan sa svojih dvadeset i sedam nije imao ni jednu jedinu sedu.

Bas kada je pocevsi da skida bermude udario malim noznim prstom o sto u dnevnoj sobi zazvoni telefon.

``Psihijatrija,Tristan na telefonu.Kako vam mogu pomoci?``rece zaplicuci jezikom.

``Ooooo,neko je bas slavio veceras.Stari moj,izgleda da je flasa vina koju smo izabrali zajedno bila i vise nego dobra sudeci po tvom zadebljalom jeziku.``s druge strane zice,ocigledno ``podgrejan`` caskao je Phil.

``Bila je odlicna.``

``Rano si dosao kuci.``

``Mmm...da.Phil,stari,moram da idem.``prekinu ga Tristan i spusti slusalicu.

O, da. Bio je isuvise pijan.Isuvise pijan da ide bilo kuda.Voziti u ovom stanju bilo bi suvise opasno.Procenat krvi u alkoholu,jer se u njegovom slucaju,veceras,radilo o procentu krvi u alkoholu, bio je suvise nizak.Tristan je cak i pijan umeo da bude prilicno racionalan u vezi svega.Svega sem Maude.Dakle,zahvaljujuci onoj trunki racionalnosti koja se nije udavila u alkoholu,Tristan je te veceri ostao kod kuce.

No problematika je bila sveprisutna.

Trebalo je pronaci neku devojku.Neku ocajnu.Takve su najbolje.One koje nemaju nimalo samopouzdanja,one sa lakim psihickim problemima.No gde pronaci takvu?Gde ponaci takvu oko dva izjutra jednog cetvrtka uvece?

I onda mu sinu.Iznenada.Kao Arhimedu dok se golisav brckao u onoj kadici.Bas tako.

Na internetu! Na internetu!

Tristan na putu do sobe zgrabi flasu piva i posle par minuta zajaha cyber prostorima.

Po starom dobrom obicaju uvek mu u sveze ispeglanu uniformu ubacim cedulju sa par neznih reci,da ga prate...

I ne volim kad ga posalju daleko.Krevet postane velik,prevelik.I hrana ukus izgubi.I dani se nekako otegnu.I zivi se od jednog telefonskog poziva do drugog.Zapravo,prezivljava se.

Tri meseca nije kraj sveta.Nije.Ili ja to samo pokusavam da se ubedim?

Danas,iz cista mira,nicim izazvano,setih se leta  `00.Okvirno,sitaucija se nije razlikovala mnogo od ove danas.Onaj osecaj da ce sve uvek i nepogresivo doci na svoje mesto bez obzira na to sta ja cinila je nestao u nepovrat mozda bas tog leta.

Radila sam kao barmaid u Le Temple u to vreme,zivela u studentskom domu,deleci stan sa Audrey,maminom i tatinom kcerkicom koja ,iako je bila mojih godina, nije imala nikakvog zivotnog iskustva.Oni su mislili za nju,kupovali za nju.Verujem da su joj jedva dopustli da dise.Onako samostalno,na svoju ruku.Veceri sam provodila sa Erw i Nico-m, dva tipa iz Marseille-a.Kad bih radila oni bi mi pravili drustvo gledajuci da pijani i uporni ne postanu previse uporni...Kad ne bih radila,gledala sam da njih dvojica ne budu previse pijani i uporni.Vrteli smo Sinsemillia-u do besvesti,oni ispijajuci vino,ja ispijajuci ono pivo sa ukusom limuna koje posle tog leta vise nikada nisam mogla da popijem.Osecaj krivice koji me proganjao od odlaska od kuce pocinjao je da gubi na intenzitetu.Majka je svracala s vremena na vreme,uvek donosivsi hranu.``Poledaj kako si smrsala,jedes li ti nesto?`` govorila je a onda otvorivsi frizider i videvsi prazne police samo uzdahnula.

Brat je dolazio cesce.U to vreme cinilo mi se da nikada nismo bili blizi.Znali smo da sednemo na stepenice i da pricamo do dugo u noc.O svemu.Mislim da sam mu spomenula i  kako Nico pocinje da okupira moje misli sve vise i vise.Nije rekao nista znajuci da ce se on krajem leta vratiti u Francusku.Sem toga simpaticniji mu je bio Renaud,koji je ziveo u zgradi preko puta moje.Svirao je gitaru,bavio se amaterski glumom,slikao...i s vremena na vreme spavao pod mojim prozorom.Audrey mi se besomucno rugala zbog toga.I ne samo ona.

I ne znam zasto mi je bas danas pao na pamet taj period mog zivota.Mozda zato sto mi nedostaje ta bezbriznost,taj osecaj da ce sve,bez obzira sta ja cinila,doci na svoje mesto....

Gurala sam zrna graska sa jednog kraja tanjira na drugi.Ona bi se kotrljala lagano s jednog kraja na drugi a onda se zaustavljala u smedjem sosu.``Upomoc,tonemo u zivi pesak!``vristala su.

Majka mi je uvek govorila kako se ne treba igrati hranom.``Seti se dece u Africi,ona nemaju sta da jedu.`` Znala je vrlo dobro da je ta recenica magicna. Osecaj krivice je najbolje oruzje nemocne majke. I jela sam,suznih ociju,razmisljajuci o toj deci u Africi koja nemaju sta da jedu.Suze bi padale po hrani menjajuci njen ukus.Mama bi se,okrenuvsi mi ledja, zadovoljno smeskala.

Hrana u kafeteriji je losa.Niko svejedno i ne silazi u kafeteriju da jede.U kafeteriju se dolazi da bi se culi i pokrenuli novi tracevi.Dok sam gurala zrna graska sa jednog kraja tanjira na drugi,Nancy,debela brineta sa kojoj sam radila s vremena na vreme, je mlela :

``On je pre mene bio junfer.Sa trideset godina,zamisli.I kad sam mu otkrila cari seksa nije imao drugog izbora nego da me ozeni.Njegova mama mu je do tridesete,dok se nismo uzeli i poceli da zivimo zajedno,prala ves.Sonja!``

Slusala sam je, i iako je sedela tik pored mene cinilo mi se da njen glas dolazi izdaleka.

``Da nemam decu sa njim nikada ne bih ostala pored njega.``

Gadila mi se.Do sada mi je bila samo antipaticna a sada mi se gadila.Svi oko stola su se smejali,zabavljale su ih njene reci.Ja sam cutala igrajuci se zrnima graska.

Naucivsi od malena da je nekada pametnije cutati uspevala sam da prezivim u bolnickim vodama u kojima su zli jezici bili i ostali na vrhu ``chaine alimentaire``.

Velike ribe jele su male.Ja trenutno nisam imala status ribe.Cak ni one male.Sa godinu dana staza bila sam plankton.Sem toga nisu me interesovale tudje price.Moji problemi bili su dovoljni.Novi podstanar sa kojim sam delila sve jos uvek je bio tajna.Podstanar.Svidjala mi se ta rec.Nije imala ono znacenje koje bi impliciralo roditeljstvo a ipak,jasno je objasnjavalo situaciju.

``On hoce jos jedno dete.Ja ne zelim.Ja mrzim trudnoce.Volim decu ali trudnocu mrzim.`` nastavljala je Nancy.``Kad sam trudna osecam se kao ona riba u sedmom putniku.A sto povracam...``

``Nancy,desava li ti se nekada da zacepis gubicu?``

Plankton je progovorio.Ziveo plankton.I plankton je ustao,cudeci se samom sebi sto je uspeo da izusti nesto tako,uzeo posluzavnik i pogledom potrazio prvo slobodno mesto.Za stolom u uglu,tik uz prozor,sedeo je smedjokosi mladic.

``Izvini,da li je slobodno?Treba mi mira i tisine a to je tako tesko pronaci.``

``Naravno.``rece on ustavsi.

``Galantan.`` pomislih.

Jeli smo cutke.S vremena na vreme bacila bih pogled kroz prozor.Padalo je vece.

``Znam da si trazila tisinu ali moram da ti postavim pitanje koje ti je verovatno postavljeno hiljadu puta...``

``Nema veze sa zmajevima,nisam rodjena ovde,i ovde sam oko deset godina.``prekinuh ga.

Ucini mi se u istom trenutku kako sam bezrazlozno gruba.Srecom,on se nasmeja.

``Vidim,da sam bio u pravu.`` rece a zatim dodade nesto na ruskom.

``My dear Pjotr,rekoh gledajuci njegovu plocicu sa imenom,slabo govorim ruski.``

Moj ruski se zapravo svodio na nekoliko neznih reci koje me naucio Milos par godina ranije.Od toga,nista upotrebljivo u ovoj situaciji.

On se osmehnuo.Imao je pravilne crte lica i lep osmeh.Siroka ramena.

Ustadoh zahvalivsi mu se na drustvu.

``I`ll see you around Pjotr.`` rekoh rugajuci se.

``Bice mi zadovoljstvo.``uzvrati.

Okrenuh se i kranuh ka liftovima.Lice mi se zamraci kad se setih da se vracam medj ajkule.

``Dobar dan Blue!``

``Dobar dan Pierre-Marc!``

Koliko je...koliko je samo reci i koliko je tezine nosio taj naizgled bezazlen pozdrav,koji bi bilo ko drugi  pogresno uzeo za  obicnu civilnost,banalitet...

Ispraznili smo tu rec.Ispraznili smo je njenog pravog znacenja i dali joj potpuno novo,najvece i najteze na svetu.I niko drugi, u ovom trenutku,nije mogao da razume njeno pravo znacenje.

Nisam ga mogla pogledati u oci.Bar ne odmah.

``Sta radis,kako si?``

``Htela sam da...da kupim hleb.Znas onaj sa susenim paradajzom i zlatnom koricom,uvek savrseno hrskav,onaj koji se gresno i pre nego sto ga stavis u usta lepi za butine...``mlela sam.

``Ja sam ponavljao tvoje ime.``prekinu me on.``Brzo.Neprestano.Kao mantru.I tu si...Zar to nije cudno?``

Delovao je umorno.I uostalom sta je uopste zeleo reci,sta je hteo postici tim recima?

``Da li se osecas dobro?``

``Osecam se sjajno...ili bar mislim da se osecam sjajno.Prolece je.Grad je prepun devojaka u kratkim suknjama i uskim majicama,i sve su dobro raspolozene...i ti si tu,a ja sam samo brzo,brzo ponavljao tvoje ime u mojoj glavi.Trebao tako nesto da ucinim zimus.

Da...Trebao sam... Zimus. Mislis li da je to moglo nesto promeniti?``

``Euuuhhh,ne znam...``

``Pa,eto,vidis,izgleda da radi...to ponavljanje tvog imena...``

Osmehnuo se.Osmehnuo se a meni je doslo da placem.Samo jedan trenutak.A onda rekoh sebi samoj da to uvek mogu da uradim neki drugi put.Sem toga,sminka bi mi se razlila,a to svakako nije bilo ono sto sam zelela.Zelela sam da ga zagrlim.Da sklonim taj nemirni pramen  kose sa  njegova cela.Medjutim,nisam uradila nista.Stajala sam i nisam mogla da se pomerim.

Pogledao je psa koji je njuskao oko zardinjere.

``Tvoj pas?``

``Da,Molesto.``

``C`est une bonne bête.``

``Prljava dzukela.Piski po autu.Jede knjige.A onda povraca.Kenja po komsijskom travnjaku.Grize cipele.``

Nasmesio se.Znao je da govorim gluposti.Iz nelagode.Iz ko zna kog razloga.Mozda da ne bih rekla da mi je drago sto ga vidim.Ko ce ga vise znati?Iz obliznjeg kafica cuo se Alkaline Trio - This could be love.On je voleo tu pesmu.Ja je jos uvek volim.Ucini mi se cudnim sto neko slusa Alkaline ovako rano izjutra. I jos cudnije sto se sretosmo u tom trenutku.

``Alkaline...``

``Da...``

``Da nismo na ulici pitao bi te da plesemo.``

Osmehnuh se.Osmehnuh se i ugrizoh za usnu.Koraknuh unazad.

``Now,you take good care of yourself,will you?``rekoh dok sam polako udaljavala.

Klimnuo je glavom bez reci.Pokusah da upamtim njegovo lice.Boju njegove kosulje.Miris njegovog parfema.

I osetih onu cudnu tezinu u stomaku dok sam zamicala iza ugla.